Kako živeti bez istine o Severnoj Koreji

U poslednjem broju Trećeg oka, pročitala sam da su Eurokrem i Lepa Brena srušili komunizam i to me je podsetilo na sve ono što smo u stanju da poverujemo o Severnoj Koreji. Malo je reći koliko se svi širom sveta lože na Severnu Koreju, mrze je ili obožavaju, ali najviše zato što je ona poslednje prazno mesto informatičkog doba i rata za privatnost. Obavijena velom tajne kao neka vrsta komunističkog Eldorada, Severna Koreja je zemlja o kojoj ne znamo ni gde je, ali znamo da tamo cveta totalitarna vlast, jednolične frizure i proizvodnja metamfetamina, dok se u najboljoj tradiciji hladnog rata američki novinari (čitaj: špijuni) proganjaju i krišom se usavršava nuklearno oružje, a možda i put u svemir.

Kundera je u jednom intervjuu rekao (i ja mu to priznajem) kako je totalitarizam kao poezija, drevni san o svetu gde svi žive u skladu, ujedinjeni jedinstvenom voljom i vjerom, bez tajni jedni pred drugima, a oko tog raja je najčešće - gulag. Tako je u hrišćanstvu, tako je bogami i u komunizmu. Ali nema kao u kapitalizmu trte-mrte, fridom ov spič, prajvasi polisi i ostale šarene laže, Severna Koreja je možda poslednje mesto istinitosti, svet krajnosti u kojima je nesloboda i simbolički i realno predstavljena zatvorom, a ne nekim šećerlemama, koje smo stvorili mi ostali, uplašeni ideologije, boga i konačnosti – i poezije i zatvora.

Predstavu "Sloboda je najskuplja kapitalistička reč" koja dolazi 17. decembra na redovan pozorišni repertoar u Bitef teatru, gledala sam na pretpremijeri u okviru 50. Bitefa jer ja naravno moram sve prva da vidim. Za razliku od dramaturškinja Maje Pelević i Olge Dimitrijević koje su se u aprilu otisnule put Severne Koreje, mogu da se zadovoljim površnostima i raznim pop kulturnim referencama – koncertom Lajbaha u Pjongjangu, prevođenjem JUCHE ideologije u kompjuterski operativni sistem u filmu Ederlezi Rising ili prosto gledanjem u Tumblr, a sada i sajta Kim Jong Looking at Things.

Kad su kretale na put, i kasnije kad sam ih ispitivala svašta u toku pripremanja predstave razotkrila sam se kao potpuna jadnica pitanjima "Je l' Koreja ima more?" "Da li zaista jedu pse?" ili "Koju muziku slušaju?", nategnula sam malo severnokorejske rakije od zmije, a onda sam u okviru jubilarnog Bitefa dopustila da me teatarska magija i fenomenalna muzika Anje Đorđević zavede i u da se u susretu sa svojom najudaljenijom fantazijom o totalitarnom raju konačno suočim se sa tim koliko sam zapala u živo blato kapitalizma. Čak sam pustila i suzicu videvši predivne pejzaže severnokorejskih gradova nezagađenih reklamama već bilbordima sa cvećem (?!?) i petogodišnje klinke iz vrtića kako veselo pimpuju loptu i virtuozno sviraju bubnjeve. Zato sam pozvala Maju Pelević i Olgu Dimitrijević, autorke i izvođačice drame "Sloboda je najskuplja kapitalistička reč" da pričamo o tome kako živeti posle istine o Severnoj Koreji, koju bi svi morali da iskuse na ovaj ili onaj način. Bar jednom u životu.

VICE: Majo, kako se rodila tvoja fascinacija Severnom Korejom? Šta za tebe predstavlja Koreja?

Maja: Ono što me je od početka najviše fasciniralo u slučaju fenomena Severne Koreje je upravo ta mogućnost projektovanja utopija i distopija u tu jednu malu izolovanu zemlju na severnom delu korejskog poluostrva. Sa jedne strane je to klasični nastavak hladnoratovske paradigme gde se u nju projektuju sve moguće represije totalitarnog režima, a sa druge je pak moguće stvoriti od nje utopistički san o državi koja još uvek funkcioniše po principima samoodrživosti i solidarnosti i uspešno se brani (nuklearnim oružjem i granicom sa Kinom i Rusijom) od mogućeg napada na njen suverenitet. Tako da je vrlo lako stvoriti fascinaciju jednom tako neobičnom zemljom u današnjem svetu u kome je gotovo nemoguće zamisliti bilo kakvo ozbiljnije organizovanje u duhu solidarnosti i kolektiviteta, a da to traje i nakon "revolucije". Mislim da danas prisustvujemo vremenu kolektivne apatije i nepoverenju prema bilo kom organizovanju gde su nas konformizam i život u kapitalističkom sistemu doveli do toga da malo ko ima vremena i volje da se zapita nad svojom sudbinom.

Olga, šta si ti sve pakovala u san o totalitarnom raju? Koje ideje, koje političke odluke?

Olga: Snovi o totalitarnom raju su se javili tek po povratku (pre toga sam sanjala samo revoluciju, koju i dalje sanjam). Svet bez komercijalnog advertajzinga, svet bez masovnih igara, besplatnog zdravstva i obrazovanja, vere u samoodrživost i još neke stvari čine te snove. Čini ih i duboko društveno verovanje u ideju socijalne pravde, i dovoljno moći da se ta ideja nametne čak i onim slabim koristoljubivim jedinkama koje bi se polakomile na težnju za profitom i privatizaciju bogatstva.

Fantazija je jedno, a život drugo? Šta vas je dočekalo u Severnoj Koreji? Da li ste se plašile da će se snovi o pravednijem i boljem društvu rasprsnuti u stvarnosti Pjongjanga i drugih gradova koje ste posetile?

Olga: Pošto su se snovi, bar kod mene, javili kasnije, u Koreju sam otišla sa drugom vrstom fantazije, odnosno pretpostavke da ćemo svakako pronaći pukotine u dominantnoj slici Severne Koreje. Što doduše i nije bilo toliko teško. Totalitarna fasada je bila tu, propagandni zvučnici koji šalju poruke o radu i Kim il Sungu, bilbordi koji pozivaju na borbu protiv imperijalizma, trolejbusi, narod u disciplinovanim grupama šeta ulicom, veliki graditeljski poduhvati. Onda se brzo videlo da je to samo fasada, da je Severna Koreja zemlja u nekoj vrsti tranzicije, da je otvorenija za strane posetioce nego što se mislilo, da je bar sudeći po granici moguće i izlaziti iz zemlje čak i ako ste njen državljanin, da u njoj čak postoji, zamislite, i kompleksan svakodnevni život, koji se odvija mimo zapadnjačkih fantazija.

Da li je Severna Koreja raj za turiste? Znate sva ona pitanja koja pitamo ljude kad se vrate iz Holandije ili Dominikane, kakva je hrana, piće, jel skup smeštaj, kakvo je stanje u zemlji, jel bezbedno, kolika je prosečna plata?

Maja: U Severnu Koreju je zapravo vrlo jednostavno otići što mnogi ljudi ne znaju. U pitanju je jedan klik mišem i eto vas na stranici turističke agencije (http://www.youngpioneertours.com/) koja će vam kao i bilo koja druga organizovati kompletan put iz Pekinga, pa čak i do Pekinga ako želite. Jedina razlika je to što, za razliku od putovanja na druge turističke destinacije, u ovom slučaju nemate opciju da izbegnete agenciju i odete u samostalnom aranžmanu.Vrlo slično kao u slučaju bilo koje turističke ture na neku egzotičnu destinaciju samo što u ovom slučaju ne morate da vodite računa ni o čemu što je Olgi i meni dosta prijalo. Što se tiče bezbednosti mislim da se nikada u životu nismo bezbednije osećale, tretirali su nas kao bele medvede i ono što je interesantno je da smo po povratku iz Koreje saznali za Kim Džong Unove nuklearne probe koje su se dešavale za vreme našeg boravka (i izazvale paniku među našim porodicama i prijateljima) što mi u epicentru dešavanja nismo ni znale ni osetile.

Da je neka od vas poželela da se preseli u Pjongjang i zašto ne?

Olga: Ja sam poželela, lako je poželeti, ali teško ostvariti. Da bi se živelo u Pjongjangu sa stranim državljanstvom tek tako potrebno je strahovito puno novca, tako da i to će ostati pusti snovi. Pitali smo, pa su nam objasnili, da za strance važi tržišna cena rente, koja je dosta visoka. Tako da se nadamo pozivu da radimo na nekoj novoj revolucionarnoj operi u pozorištu Pjongjanga, nema nam druge.

Čega ste se plašile?

Maja: Olga se plašila, kao i većina naših prijatelja, da ću da napravim neki skandal tamo zbog koga ću završiti u gulagu. Na kraju se desilo obrnuto. Iako sam uspela da "prošvercujem" na granici neke snimke iz autobusa (snimanje iz autobusa je bilo zabranjeno) zbog Olginog usb stika (koji je slučajno zaboravila da prijavi na carini a morali smo da predamo sve uređaje pre izlaska iz zemlje na kontrolu ) smo morali svi da čekamo dva sata. Na kraju je naravno sve bilo ok, na ubs-u su bili samo neki filmovi a Olga i ja smo se zezale da je to namerno uradila da bi ostala u Koreji. Bilo ranije slučajeva ljudi koji su cepali pasoše na granici da bi ostali u zemlji ali bezuspešno jer je to sasvim nemoguće po njihovom zakonu – ne primaju imigrante J

Koliko je bilo teško realna iskustva presložiti u predstavu, koja govoreći o Severnoj Koreji, zapravo govori i suočava nas sa nama samima?

Olga: Teško, teško, ali išle smo korak po korak, i sve vreme u punoj sinergiji sa autorskim timom, Igorom Korugom (koreografija) i Anjom Đorđević (kompozicija). Trebalo je napraviti selekciju enormnog materijala koji smo prikupile i donele, i trebalo je pažljivo osmisliti koncept, koji se stalno iznova propitivao. Ali ono što je činilo stvari izuzetnim je kolektivni rad celog autorskog tima na ovom projektu, jedan da se tako izrazim komunistički pristup u teatru koji smo ovde imale.

Sa čime ste se vi suočavale? U toku pisanja i u izvođenju?

Maja: Sa raznim izvođačkim pitanjima i ideološkim dilemama. S obzirom na to da je tema zaista vrlo škakljiva i možeš lako da isklizneš na jednu ili drugu stranu sve vreme smo morale da žongliramo sa materijalima i fascinacijom temom sa jedne i našom realnom pozicijom (belih privilegovanih zapadnih turistkinja) sa druge strane. Ustvari smo morale u svakom trenutku da se vraćamo na pitanje toga koja je naša pozicija u svemu tome i koliko je pojam slobode ustvari relativan i uslovljen društvenim kontekstom iz koga dolazimo.

Bavite se temama istine i laži, kulturom sećanja i interpretacijom dokumentarnih činjenica. Koliko je bitna sama istina o Severnoj Koreji, a koliko njene brojne i različite implikacije?

Olga: Ko uopšte zna istinu o Severnoj Koreji? Suludo je pomisliti i da je mi znamo na osnovu jednog turističkog putovanja. Severna Koreja je za nas metaforičko bojno polje, preko kog se prelamaju različite ideološke propagande. Nas je naravno zanimala najviše propaganda našeg liberalno demokratskog, kapitalističkog sveta, i njegov antitotalitarni diskurs. Stalo nam je da pokažemo koliko se kroz osudu navodnog "totalitarizma" uvek i pre svega osuđuje levica, odnosno ideja da ovaj svet može biti pravedniji. U tom smislu, Severna Koreja je idealna babaroga.

Severna Koreja je idealna za zastrašivanje, ali I za projekciju svih represivnih praksi našeg sveta u tu daleku misterioznu zemlju. Jer zaboga, ako je Severna Koreja toliko zla, onda mi uprkos digitalnom nadzoru, masovnoj redistribuciji bogatstva u privatne ruke, državnoj represiji nad progresivnim pokretima, I zatvorima za migrante, sigurno u svemu moramo biti mnogo bolji I napredniji.

Na prostorima bivše Jugoslavije, gde postoji živo sećanje vrednosti komunizma sasvim je drugačiji kontekst izvođenja nego recimo u zemljama koje nikad sa simpatijama nisu gledali na tu ideologiju. Znam da imate pozive za izvođenja širom sveta, koliko mislite da "Sloboda"može da komunicira u ideološki različitim zemljama? Ili nas neimenovana ideologija kapitalizma sve ujedinjuje?

Olga: Videćemo. Dobrim delom to zavisi i od sastava publike. Ali neimenovana ideologija kapitalizma je, čini nam se, dosta bitan zajednički faktor. Igrale smo predstavu u Grčkoj, gde je ona odlično komunicirala sa publikom, posebno u svojim segmentima koji su se, da tako kažem, najšire doticali ekonomije. Ono što smo mi probale je da predstavi damo dovoljno kompleksnu strukturu da nezavisno od geografskog, ili još bitnije ideološkog backgrounda publike, ona može da komunicira različite znake, I ideje koje želi da prenese.

Prodavale ste podmetače, rakiju, slagalice i čak jedan kupaći kostim, imale ste i specijalni poklon i govor za predsednika žirija Bitefa iz Južne Koreje. Šta da očekuju gledaoci na prvom redovnom repertoarskom izvođenju prestave "Sloboda je najskuplja kapitalistička reč"?

Maja: Publika ne mora da se boji, ovo nije nasilna interaktivna predstava gde ćemo mi na bilo koji način primoravati publiku da radi stvari koje ne želi. U tom smislu svako će imati slobodu da učestvuje ili ne učestvuje, kupuje ili ne kupuje. Kao u liberalnoj demokratiji.

Obe: I za kraj, u čemu se sastoji vaša (i naša) skupa sloboda?

Sloboda je najskuplja kapitalistička reč jer je "Šta je sloboda i kako se ona postiže danas" zaista pitanje za milion dolara. Jedna od najčešće upotrebljivanih reči koja još uvek ima neku vrstu prividne težine kad se izgovori u današnjem vremenu globalnog nadzora i ratova u ime slobode i oslobađanja različitih društava zaista gubi smisao. A opet se svi povremeno nađemo u situaciji da izgovorimo tu staru dobru frazu : "Hoću da budem slobodan". Slobodan da šta?

@MarijaRatkovic