Muškarci i žene o pričama koje stoje iza njihovih ožiljaka

(sve fotografije: Martin Rost)

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE Nemačka

Martin Rost je planirao da svoj foto-projekat Narnen („Ožiljci") završi u četrdeset dana, ali prekoračio je rok koji je sam postavio. „Loše sam procenio," kaže on. „Dana trideset devetog, shvatio sam da je u stvari četrdeset treći." Završio je za tačno sto dana.

Kao skejter, Martin i sam ima nekoliko ožiljaka. „Kad god bih video nečiju povredu, hteo bih da čujem kul priču iza nje, ali onda kad ti ta osoba ispriča da je imala 29 operacija, shvatiš da tu ima nešto više od obične zanimljive priče."

Martinov projekat priča priče iza ožiljaka, bilo da su zarađeni u kafanskim tučama ili u operacijama od životnog značaja. Prenosimo nekoliko fotografija iz ovog projekta, uz skraćene prevode priča koje stoje iza tih ožiljaka.

„U mom rodnom gradu postojao je jedan kratkotrajan trend – u stvari možda još postoji – da se u radnji kupi boca spreja, gas se ispusti u kesu, i onda se iz te kese udiše. Čoveka to tako ošamuti da ne zna gde se nalazi. Ja sam u tom stanju krenuo da vozim i prešao metar-dva pre nego što sam se skršio. Skejt mi je završio u ustima."

„Sledećeg četvrtka sam se vratila na kliniku sa bivšim dečkom, koji srećom tada nije radio pa je mogao da pođe sa mnom. Doktor je ušao, seo, i ovo nikad neću zaboraviti, stvarno moraju da porade na ophođenju sa pacijentima… samo je spustio papire na sto i rekao 'Eto, imate rak, dakle…' Ništa pre, ništa posle. Direktno da direktnije ne može, rekao mi je da imam rak."

„Pregledao mi je ponovo grudi, a ja sam pokušala da se malo crno našalim da bi nam bio lakše, pa sam dok mi je opipavao grudi i mislio gde će tačno da zaseče, rekla sam kako bi bilo zgodno da je tumor blizu bradavice jer bi mogao lakše da ga izvadi, i manji trag da ostavi."

„On me je pogledao kao da nisam normalna i rekao 'Ne, ne, bradavica mora da se skine'. Pretpostavljam da on po dvadeset puta dnevno ženama govori da imaju rak i da će da im odseče dojku, ali ipak je mogao nešto blaže da kaže. Imala sam samo 39 godina."

Iz Martinovih beleški: Tuča ispred kluba, branio bivšu devojku. Lik imao tvrdu glavu.

Iz Martinovih beleški: Direktan sudar u skretanju, pokušao da ga izbegnem ali uzalud.

„Neki bi platili da ih ovako žigošu. Meni je ovo uradio pečeni krompir."

„Počelo je kao bol u stomaku kad sam bila mala. Niko nije znao o čemu se radi, pa su me u trinaestoj po prvi put otvorili da ispitaju kako stoje stvari. Primetili su neke izrasline i pretpostavili da su urođene; od njih su mi se creva lepila za utrobu i to je bio uzrok bola, ali lek nije postojao. Bole se samo pogoršavao. Ponovo su me operisali u 14. i 15. godini. Najzad su shvatili da sa 16 godina imam endometriozu.

„To je kad neko tkivo raste van materice umesto u materici. Tada, pre 28 godina, je medicina tek otkrila ovaj poremećaj. Dakle, u vreme menstruacije ne krvari se samo iz materice, nego se krvari unutrašnje iz svog tog tkiva, gde god da se proširilo – creva, bešika, uretra. U to vreme su pokušavali da spreče krvarenje hormonima od kojih bi telo imalo utisak da je u drugom stanju."

Iz Martinovih beleški: Ne pitaj me ništa.

Bendžamin: Moram isto ono pitanje da ti postavim – hoćeš da te lažem ili da ti ispričam pravu priču?

Martin: Pravu priču.

Bendžamin: Šestog aprila 2014. doživeo sam epileptični napad kod kuće, pa su me odveli u bolnicu, gde mi se desio još jedan. Na snimku se videlo da imam tumor na mozgu veličine teniske loptice. Deset dana su me operisali i izvukli ga. Sad idem na skeniranje i pregled kod neurologa svaka tri meseca. Verovatno će me jednom ubiti.

Martin: Uh, baš gadno. I kakve su prognoze?

Bendžamin: Nisu sjajne. Neki tumori rastu brzo a neki sporo, neki su benigni a neki maligni. Moj je negde u sredini.

Martin: I kako se nosiš sa tim?

Bendžamin: Svakom može da se desi to sranje, možda me udare kola dok prelazim ulicu ali to ne znači da treba da se zatvorim i sakrijem. Sudbina je kurva. Ja nekako uspevam sa tim da se nosim, ne smeta mi previše, ne sprečava me da živim kako želim. Sad treba da idem na ergoterapiju, od koje se osećam bolje. Bolje meni da se desi umesto nekom idiotu koji kači svoje rendgenske snimke na zid. Eto zašto.

Martin: Ne pomaže nova operacija?

Bendžamin: Pa ne ako ne znaju gde je metastazirao. Mogao sam na hemoterapiju, ali mi je onkolog rekao da moj imuni sistem može to i sam da iznese dok sam još mlad. Išao sam i kod drugog doktora u Getingenu, on je preporučio da se odmah krene sa zračenjem, ali čitao sam da u ovakvim slučajevima zračenje razara i moždano tkivo pored tumora, a on mi je kod centra za govor. Prevelik je rizik.

Martin: Impresivno je koliko si pozitivan.

Bendžamin: Pa naravno, zašto da budem negativan i kvarim sebi život, kao da bi mi to pomoglo. Bolje da živim kao da se ništa nije ni desilo. Zašto ne bih našao devojku i osnovao porodicu? Imam 10% šanse da preživim ovo sranje, ko kaže da je nemoguće?

„Rodio sam se sa punkturom pluća i umalo ugušio. Ovde su mi zavukli cevi na koje sam disao."

Martin: Radim nešto na temu ožiljaka, zanima me odakle tebi tvoji.

Baka: O, pa od zalizaka. Dva nova srčana zaliska, imala sam aneurizmu, a imam i nešto ovde dole na nozi.

Martin: Je li to od iste operacije?

Baka: Mislim da nije bilo istog dana, sećam se da sam primetila tek kad je tvoja mama došla da me poseti u bolnici – tada sam videla ožiljak. Mislim da su se posle vratili i opet operisali. Prvo sam progutala sondu, kao za gastroskopiju samo što ova ide u srce. I onda je sonda primetila aneurizmu koja je tu već narasla na skoro pet centimetara. Doktor je rekao da samo što nije pukla, a da se to desilo ne bi mi bilo spasa. Nisam ni znala da su me hitno operisali, samo su mi dali anesteziju… Došla sam sebi tri-četiri nedelje kasnije.

Iz Martinovih beleški: Pivo na eks, pa headbanging.

Pratite VICE na Facebook,Twitter, Instagram