​Kako je biti profesionalni model za ruke

Ruke Bruk Kolman su visoke šest metara i napravljene su od fiberglasa.

Priznajemo, ne njene prave ruke – ali kada je Nikon želeo da pokrene reklamnu kampanju za svoj novi digitalni aparat time što će postaviti ogromne skulpture u raznim velikim gradovima, i bila su im potrebne džinovske ruke da ga drže, kompanija se obratila Kolmanovoj.

„Da, taj posao je bilo malo uvrnut", kaže ona. Morala sam da odem u jedan studio na severu Velsa i da satima držim ruke tačno u položaju koji su želeli, dok su oni sipali silikon. Posle snimanja samo morala veoma nežno da izvučem ruke. Onda su napravili gipsani odlivak i digitalnom obradom napravili uvećanje na šest metara. Na dan pokretanja kampanje, ruke su stajale u centru Londona, Berlina, Pariza, Milana, Varšave i Ciriha. Morala sam da odem do Kovent Gardena, da me slikaju kako brišem objektiv džinovskog aparata koji su napravili, zbog nekakvog ultra-meta-efekta gde su 'prave ruke u interakciji sa džinovskim rukama', zarad publiciteta".

Kolmanova je profesionalni model za ruke. To je ono čime se bavi. Veoma je verovatno da ste kupili neki proizvod barem delom zbog toga što ste na bilbordima i u TV reklamama videli njene ruke kako ga drže – od sredstva za pranje sudova i laka za nokte, do sirnih namaza i skupocenog nakita.

Modeling ruku je čudan koncept. Postoji čitava mala industrija ljudi koji se pojavljuju u nekima od najbitnijih, najvidljvijih i najskupljih reklamnih kampanja na svetu – ali ipak nikada nismo videli njihova lica. Kolman je nedavno sarađivala na projektu za foto knjigu kojim se istražuju životi modela za šake, zajedno sa fotografima Olijem Keletom i Aleksom Holderom, pod nazivom (naravno) „ Ručni rad". Našli smo se sa Kolman da nam ispriča šta je najgore, a šta najbolje kod njenog posla, kao i da nam kaže nešto o generalno čudnoj karijeri modela za ruke.

VICE: Dakle, kao prvo, kako se postaje model za ruke?

Bruk Kolman: Moj deda je bio rekviziter i kaskader na filmu, i ponekad bi mi rekao da imam ruke kao „model za ruke", mada u to doba nisam tačno znala šta to znači. Onda sam primljena na studije glume kod Lija Strazberga u Njujorku, pa sam pomislila, Šta bih mogla da radim da platim avionsku kartu i studije" ? Onda sam iz hira izguglala jednu agenciju, dovela mamu da me slika, i poslala fotografije. Bukvalno sledećeg dana sam imala kasting za Akvafreš pastu za zube, i dobila sam ulogu – mislim da se u toj reklami vide dva santimetra mog prsta. I dalje sam sa tom istom agencijom, Hired Hands.

Kada si glumica i snimiš jednu reklamu, onda možda više nećeš dobijati druge, zato što ti je lice prepoznatljivo i asocira na određeni brend. Ali sa rukama je sve anonimno, i možeš da nastaviš da radiš.

Znači, u isto vreme radiš na kampanjama različitih brendova?

Da, kada gledam televiziju ili šetam Londonom, često imam trenutke kada kažem, „ Hej, čekaj – samo trenutak, to su moje ruke". Najuvrnutije je kada koriste moje ruke uz lice ili telo nekog drugog.

To je poprilično uvrnuto.

Pa, advertajzeri ne žele da išta skrene pažnju s proizvoda, a ruke su zaista primetne – naročito u krupnom planu. Tako da provodim dosta vremena u zaista neprirodnim položajima, čučeći ispod ili iza neke manekenke, pokušavajući da održim svoje ruke u kadru, a ostatak tela van njega.

To može da dovede do nekih veoma čudnih odnosa. Manekenke počnu da se pitaju, Šta nije u redu s mojim rukama"? A model za ruke pomisli, Jesi li ti poludela? Ti si potpuno zanosno stvorenje, a mene žele od ručnih zglobova naviše . Ume da bude teško po samopouzdanje.

Sećam se jednog snimanja kada se manekenka naljutila i brecnula, Možeš li da prestaneš da mi pipaš lice? Mislim da se osetila klaustrofobično – i sigurno je uvrnuto kada neko drži ruke na tebi. Ali stvarno se baš trudim da se prema njima odnosim s poštovanjem, i da ono što se događa svakome bude u redu.

Da li to znači da čak i manekenkama koje su velika imena neko drugi pozira za ruke?

Da, znam modele koje su pozirale za ruke Kejt Mos, i ruke ljudi kao što su Sofi Elis-Bekstor i Bred Pit. Ja sam imala jedno veoma smešno snimanje, kada sam morala da glumim Dekove ruke, za Antovo i Dekovo snimanje za Tatler. Cela fora je bila da oni, kao, imaju veoma feminizirane ruke, pa sam na rukama imala silan nakit, i grlila sam Anta, pretvarajući se da sam Dek. Čučala sam iza njega, dok je on stajao na jednoj kutiji – ali obojica su bili veoma ljubazni i šarmantni.

Kada sam glumila ruke Džulije Roberts, ona tog dana čak nije ni bila na snimanju, ali u ekipi je bilo dvadesetak ljudi, i svi su bili tu da bi me snimili kako vadim četkicu iz bočice sa maskarom. Kamera mi se nalazila iza ramena, a oko nas je bila gomila stalaka koji su držali maskaru tačno na mestu gde treba da bude snimljena. Ceo dan sam morala da stojim u groznim položajima. To je čudno – i često se dešava: ekipa sve veoma pažljivo namesti, ali ponekad zaborave da je za te ruke prikačen pravi model, i ne ostave mesta za tebe. Na kraju visiš s plafona, ili čučiš na podu – gde god da nisi u kadru.

Zvuči prilično zamorno.

Modeling ruku se u velikoj meri sastoji od ostajanja u suštinski stresnim položajima, i to više sati odjednom. To nije lak posao – ni fizički, ni mentalno. Ja često idem na jogu, a prilično redovno idem kod osteopate.

Često se desi da reditelji ili fotografi – naročito ako su novi – počnu da se ophode prema tvojim rukama kao prema neživim predmetima, i počnu da ih mrdaju unaokolo kao rekvizite. Taj osećaj je veoma čudan – postaneš nevidljiva, ali prikačena za taj uvrnuti petoprsti predmet. Ali ja imam sreće zbog toga što sam do sada već izgradila odnos sa određenim rediteljima. Oni najbolji su dovoljno iskusni da znaju da se najbolji rezultati postižu kada objasne šta žele i dozvole mi da sama smislim kako to da postignem.

To sa objektifikacijom je zanimljivo, podseća me na ono što vidim u muškom pogledu, gotovo kao da preseca ženu, fetišizuje je u niz „idealnih" delova tela.

Pa, pomenula si fetiše… moraš da imaš posla s tim. Počneš da pratiš ljude koji prate tvoj Jutjub kanal, i shvatiš da se na svim snimcima koje oni postavljaju vide šake ili stopala, u nekom obliku. Jedan čovek mi se preko mog ličnog sajta obratio povodom učešća na nekom dobrotvornom događaju – i naravno da sam rekla, „Svakako, pomoći ću". Ali zatim, tokom razgovora, ispostavilo se da je video moje radove, i da je želeo da ga rukama uhvatim za vrat i davim. Ne moram da ti kažem, otišla sam prilično brzo. Ali mislim da kada god neko koristi internet da bi dobio posao, postaje ranjiv.

Što se toga tiče, kaži mi nešto o Ručnom radu.

Ha! Taj štos nikada ne zastareva, zar ne? Ručni rad je foto knjiga Olija Keleta i Aleksa Holdera koja istražuje živote modela za ruke. Pretpostavljam da je u pitanju prilično čudna zajednica za posmatranje. Već neko vreme se bavim ovime, i gledam kako se posao menja. Na primer, poslednjih godinu i nešto, ohrabruje me to što je scena sve raznovrsnija. Ovo očigledno može da ode još dalje, ali ranije su koristili samo bele ruke, a sada ima mnogo više raznovrsnosti.

Ponekad ume da bude i pomalo kompetitivno, ali zajednica modela za ruke je realno mala – trudimo se da brinemo jedni o drugima, u slučaju da neki agent radi nešto sumnjivo, ili neka produkcijska kuća prema ljudima ne postupa kako treba. I izgleda da postoji neko interesovanje, pa i fascinacija modelingom za ruke. Mislim, ja sam školovana, angažovana glumica, i produciram jedan neverovatan novi komad pod nazivom Najveća borba, o Muhamedu Aliju – ali svi samo žele da im pričam o poslu modela za ruke.

U svim intervjuima o tome pitaju jedne te iste stvari – da li stvarno mažeš kremu 30 puta dnevno, i da li si osigurala ruke na velike pare? Uzgred, odgovor na oba ta pitanja je ne. To su mitovi, ili barem velika preterivanja. Jedini ustupak koji zaista pravim je taj što koristim mašinu za pranje sudova, i izbegavam većinu prozivoda za čišćenje koje zapravo reklamiram, što je, pretpostavljam, još jedan čudni apsurd ovog sveta – koristimo te slike „besprekornih ruku" da prodajemo proizvode koje niko sa besprekornim rukama nikada ne bi koristio.

Kada zastanem i pogledam, ruke ti stvarno izgledaju prilično kul.

Hvala. Ja sam uvek mislila da su mi prsti malo predugi i da mi je šaka koščata, zapravo – ali izgleda da se to dobro slika.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu