​Radila sam kao zubarka u Centralnom zatvoru u Beogradu

Zubarska stolica i zatvorsko stanovništvo se često ne slažu dobro. Može se reći da je, za zatvorenike, zubarska stolica često klimava. Ima onih koji lako skliznu iz nje. Pogledajmo samo slučaj Durima M. (24), koji je u zubarskoj ordinaciji u Prokuplju potražio svoju slobodu, prilično bezuspešno doduše. Nešto severnije, u Novom Sadu, vođeni strahom od bušilice ili oportunizmom, već na putu do famozne stolice hrabro skaču u slobodu. Dalje na severu, u Švedskoj je razvijen nešto romantičniji odnos prema zubima pa su zatvorenici voljni na produžetak kazne zarad zdravih desni. A van kadra svih ovih akcionih scena stoje zubari dobronamernici koji su samo želeli da zarade 20 evra i pitaju se - 'da li ovo vredi?' Ali to mesto u senci zubarima često i odgovara.

Tako je bilo i mojoj sagovornici koja je odlučila da ostane anonimna prilikom priče koja sledi:

Sve počinje telefonskim pozivom. Jedna prijateljica me je zamolila da njenom sinu, koji je u Centralnom zatvoru, popravim zube. Odlučila sam da ću to da uradim samo zbog nje. Možda mi je bilo žao, ta moja drugarica je uvek govorila kako on nije kriv, ali eto, završio je tamo, kao i uvek, u tim slučajevima svako ima svoju verziju priče. To se dešavalo pre jedno tri, četiri godine. Jednom kada sam počela to da radim, počeli su da pristižu pozivi i drugih majki zatvorenika. Sve ide po preporuci. Porodice zatvorenika se upoznaju tokom poseta, počinju da se druže i razmenjuju kontakte. Tako sam ušla u posao zubarke u Centralnom zatvoru u Beogradu.

Naravno, u zatvoru postoji ambulanta i dežurni zubar, ali se mnogi roditelji odlučuju da zovu privatnog zubara jer je svaki kontakt zatvorenika sa spoljašnjim svetom njima dragocen. Roditelji se na sve načine trude da svojoj deci olakšaju boravak iza rešetaka.

Pre svega, za zubarski rad u CZ-u je neophodno dosta papirologije i čekanja. Porodica prvo sudiji koji je zadužen za slučaj šalje zahtev koji podnosi zajedno sa mojim podacima i on mora da izda saglasnost. I tako za svaki odlazak. Za svaki kvaran zub mora da se traži saglasnost sudije. Ali jednom kada uđeš u štos, navikneš se.

Prvi put kada sam odlazila nije mi bilo svejedno. Ispred zgrade sam primetila ogroman broj žena koje čekaju da unesu torbe sa hranom. I nigde muškaraca. Mislim da nikada nisam videla nijednog oca ispred zatvora, a majke sam posle nekog vremena počela i da prepoznajem. To su uvek bila ista umorna lica. Neke su svakog dana dolazile i stajale ispred sa hranom. Sećam se da je u blizini bio i neki specijalizovani restoran u kome je mogla da se kupi kuvana hrana za te potrebe.

Kada uđeš u zgradu, u toj prvoj čekaonici ima mnogo sveta, tu čekaju svi, od porodica, prijatelja, nas doktora, do advokata. Tu neko vreme čekaš nekoga da dođe po tebe. Na zidu stoji znak na kome piše da žene ne bi trebalo da ulaze sa dekolteom, mini suknjom, pripijenim pantalonama. I čuvari nisu propustili da mi to nekoliko puta napomenu prilikom prvog dolaska. Na prijavnici se ostavljaju lična karta, mobilni telefon, ključevi i sve te sitnice. Sledi nekoliko kontrolnih tačaka, dva rentgena kroz koja si obavezan da provučeš opremu koju donosiš, obavezan pretres i stalno čekanje na nekoga da dođe po tebe kako bi stigao do ambulante. Naravno, što sam češće dolazila, sve su me manje pretresali i bili oprezni, samo te pogledaju i pokažu da prođeš, pa sam na kraju bez problema mogla i da unosim stvari. Iako se to nije dešavalo često.

Jednom kada se nađeš unutra, prolaziš kroz centralni hodnik iz koga bočno idu hodnici u kojima su ćelije tako da ne vidiš zatvorenike koji su iza rešetaka. Naravno, postoje pravila ponašanja ako dođe do susreta sa zatvorenicima na hodnicima. Kada se u hodniku nađe grupa zatvorenika i neko ko je ušao spolja, oni moraju da stanu, okrenu se ka zidu i ostanu tako dok ti ne prođeš. U potpunosti im je zabranjeno da stupaju u kontakt sa tobom. Prvi put kada mi se desila takva situacija, naravno da sam se osećala malo uplašeno. Ali sam morala da pitam čuvara, reko, 'Ovde ima jedan momak iz moje ulice, šta sad, ja ako ga sretnem, ne smem da mu se javim?', kaže on meni – 'Ne, ne, bez kontakta.'

Sama zubarska ambulanta je odlično opremljena, sređena i čista. Prostorija je u potpunosti pokrivena kamerama, osim jednog ugla u kome zubarka koja je zaposlena u zatvoru presvlači. Kao što će se pokazati, ta činjenica se vrlo dobro zna.

Prilikom mog prvog dolaska, čuvar je uveo jednog zatvorenika i odmah mu rekao da sedne u stolicu u kojoj ne sme da se pomera. Sam čuvar je seo u stolicu i nije skidao pogled sa zatvorenika dok sam ja radila. Prosto mi se činilo da je preterano da mora sve vreme tu da sedi, pa sam ga pitala da li je to inače praksa.

- Pa nismo mi ranije sedeli ovako i gledali sve vreme, ali je onda jedan zatvorenik dohvatio neki instrument i njime ubio prethodnu zubarku - rekao mi je ozbiljno.

I krenuo je nekako taj posao.

Taj prvi momak kome sam radila zube je bio prilično problematičan, agresivan. Jednom sam mu radila neke krunice, a kada sam završila on je ustao i, umesto da prati čuvara, otišao do ogledala u onom uglu ambulante koji nije pokriven kamerama. To je trebalo videti, kada je čuvar krenuo na njega. A ovaj mali odmah nasrnuo na njega. Ali odmah su uletela još dvojica i odvukli ovoga napolje, on je hteo da se bije. Ali nisu svi takvi.

Jedan dečko mi je ostao u lepom sećanju. Kako sam saznala, on je igrom slučaja uleteo u neki okršaj u kome su dvojica ubijeni i eto, kasnije je bio optužen. E, ja sam njemu davala anesteziju i prvi i jedini put u životu sam se ubola na iglu. Kako sam je izvukla, ubodem se i odmah se prenerazim. On to primeti i kaže 'Ne brinite ništa, zdrav sam'. Kad smo završili, doktorka uzme njegov karton i kaže mi: 'Pa on jeste povratnik, koristio je koješta, marihuanu, kokain, ali ništa intravenozno.' Mirna nisam bila. Ali sledeći put kada sam imala zakazano sa njim, on vadi papir i kaže: 'Evo, video sam koliko ste se uplašili i tražio sam da mi se urade sve analize da vidite da sam zdrav.'

To me je baš dirnulo. Pa ovde kod mene u ordinaciji, ja ne znam dal' bi jedan od sto tako nešto uradio. Tu stvarno vidiš da je, kako kažu, iz dobre porodice, ali je otišao u lošem pravcu. Kasnije mi je čak poslao i čestitku za Novu godinu. A kada smo se poslednji put videli rekao je "Jao, jedva čekam da izađem da vam dođem u ordinaciju da vam upoznam decu'… tu se ipak zamisliš, koliko god ti se svideo neko.

Zubarka koja je zaposlena tamo u ordinaciji je potpuno oguglala na zatvorenike. Očvrsnula je žena i ne trpi nikakve njihove provokacije. I to je verovatno jedini način. Ali ja, koliko god da sam provela vremena tamo, nisam mogla skroz da se opustim.

Jednom prilikom se pokvario lift i nas dve smo krenule stepenicama da se spuštamo. Zarobljenici su se vraćali u grupi iz redovne šetnje i išli nam u susret uz stepenice. Tada sam se baš uplašila, svi su me gledali, kao da će da me raščereče, a ja imam godine, nisam devojka. Uopšte se ne osećaš bezbedno.

Takođe, nije mi se svidelo kako se čuvari ponekad ponašaju. Popravljala sam zube jednom poznatom kriminalcu koji se bavi organizovanim kriminalom. I čuvari se prema njemu otvoreno ponašaju sa poštovanjem. Čak se ne trude to ni da prikriju. S tim što su ovi ostali klinci robijaši drčni i agresivni, a ovaj je uvek bio kulturan i očigledno inteligentan. Ali ti to samo pokazuje kakvi su neki od tih čuvara i koje vrednosti poštuju.

Tamo u ordinaciji ima jedan prozorčić koji gleda napolje, znači ne u dvorište nego van zatvora. Jedan mladi pacijent je pitao čuvara da li može da pogleda kroz prozor da vidi kako je napolje. Ovaj mu je vrlo grubo odgovorio 'ma nemoj ja da te podignem da vidiš kako je napolje'.

Imala sam tog prijatelja iz ulice kome je sin takođe završio u CZ-u. I oni su bukvalno izmislili da ima problem sa zubom, samo da bih ja otišla i videla se sa njim. Nakon što je izašao, rekao mi je 'E da mi je neko rekao da ću se radovati zubaru', ali isplatilo mu se. Dok sam mu 'radila' na zubima, nagnula sam se nad njim i šapnula mu: "Imaš u desnom džepu mog kaputa čokoladu i pastu za zube, samo spusti ruku". Znala sam da mu takva sitnica pravi ogromnu razliku tamo.

Shvatila sam da oni svi tamo naviknu na taj život, pa im je onda teže kada izađu da se naviknu na normalan ritam. Ljudi misle da je to nešto neizdrživo, ali oni uđu u taj režim i obezbeđeni su. To mi je takođe potvrdila i tamošnja zubarka. Kada počne da se približava zima, onda počnu da se javljaju da hoće da dođu na izdržavanje kazne jer tamo imaju sve – hranu, smeštaj, grejanje.

Ali nije to predugo trajalo. Realnost je da ti se to vrlo brzo smuči i shvatiš da je potpuno neisplativo. Cene samih zahvata su normalne, neki zubari ih ponekad i dižu ili naplaćuju sam dolazak i povratak iz zatvora. Ali se puno vremena tu potroši. Na dolazak, svakodnevno čekanje dok prođeš sve bezbednosne sisteme u zatvoru, pa onda moraš da, recimo, čekaš drugu zubarku da završi sa svojim pacijentima. I onda uradiš jednu plombu i to je to. Potrošio si četiri, pet sati i zaradio 20 evra. A tu je i psihički zamor.

Kada se iz zatvora vratiš kući ne možeš ništa da uradiš. Nisi posle ni sposoban da radiš sa svojim redovnim mušterijama. A najgori mi je osećaj bio prilikom ulaska. Kako sve dublje ulaziš, sa svakim sledećim vratima koja se za tobom zatvaraju i zaključavaju, osećaš težinu tog betona i metala i užasnu klaustrofobiju. Iako znaš da za samo nekoliko sati izlaziš napolje, a oni ostaju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu