Treba li nam veći dokaz da je Kosovo srpsko od natpisa na "specijalno dizajniranom" vozu

Znam, mnogo je nas koji bismo sutra bez razmišljanja uleteli u ikonografsku kompoziciju i od bubrega do srca Srbije putovali uz stihove Kosovskih božura, Baje Malog Knindže i, jebiga, Bajage. Znam, mnogi od nas žele na taj način da dokažu svetu da je rudno i kulturno veoma bogat deo Srbije i dalje deo Srbije. Ali, opet jebiga, obaveze… Ne znam ko od nas iskrenih patriota i još iskrenijih poreskih obveznika ima prostora za vikend u Mitrovici i put od… Koliko?

- Molim vas nazovite za jedno dva sata, još nemamo ažurirane informacije o trajanju putovanja do Mitrovice – odgovara mi ljubazno operaterka kol centra Železnica Srbije posle minut čekanja, a manje od 24 sata pre polaska već čuvenog promotivnog voza.

- Znate li bar otprilike? – uporan sam i prilično dosadan, što se moglo naslutiti iz tona njenog odgovora.

- Pa šta da vam kažem. Recimo da će sigurno biti više od pet sati. Cena vam je inače 1,740 dinara, povratna karta.

Hvala. Hvala i vama ljubazna gospođo, hvala i Kancelariji za Kosovo i Metohiju koja ponosno ističe da Srbijavoz uvodi, prvi put od 1999. godine, liniju Beograd – Kosovska Mitrovica. Hvala i Rusiji na specijalno dizajniranom vozu. Ne, nisu ga "specijalno dizajnirali " tako da ide brže po srpskim prugama, to je nemoguće. Već su uradili sve što treba da nam tih petstotinak kilometara ne izgleda kao čitav ovozemaljski život, Naprotiv, podseća na čitav zagrobni život.

Hvala i Vladi Srbije, vlasniku Železnica Srbije, na omogućenoj promotivnoj vožnji u društvu svetaca i citata iz Novog Zaveta na ćirilici koji će definitivno prekratiti vožnju.  Hvala na ovom civilizacijskom iskoraku, poput onog Obrenovićevog (istog onog za kog nam je premijer rekao da mu je draži) kada je 1884. godine prvi voz krenuo iz Beograda za Niš, uprkos protivljenju zadrtog i nikada zadovoljnog naroda, i stigao za devet sati.

Istorija se ponavlja. Sve češće. Evo ubijte me ako i danas ne nađete zakerala koja neće shvatiti saobraćajni, infrastrukturni, ekonomski, a pre svega istorijski i civilizacijski iskorak, uz pomoć koga hvatamo korak sa svetom. Smetaće im i sveci i srBstvo i pravoslavlje. Smetaće im to što neće moći da se opuste uz bezobrazni časopis, erotski roman ili eksplicitan film drhteći pred osuđujućim pogledima sveca sa plafona. A najviše će im, čini se, smetati to što je natpis KOSOVO JE SRBIJA ispisan na latinici. Dobro, i nekim azijskim pismom, ne bih se usudio da prepoznam kom.

Ali neće zloslutnici shvatiti da je lepota u oku posmatrača. Neće neradnici i ološi razumeti dramski efekat – kada srBskom šinom, nošena ruskim gvožđem, zahukta srBska molitva i usidri se u sred Kosovske Mitrovice. Dobro, severnog dela Mitrovice.

Vozovi su, za mene, uvek predstavljali ogledalo naše zemlje. I zato ih obožavam od malena. Kao tinejdžer sam sa ortacima odlučio da upoznam Srbiju vozom. Skoro dvadeset dana smo proveli na prugama i obišli gotovo svaki pedalj zemlje, od Subotice do Niša. Istina je da smo, posle toliko dana spavanja, pranja zuba i umivanja po najraspadnutijim vagonima koje možete da zamislite, više zavoleli Srbiju, koliki god to bio kliše. Jer, da, sve oko nas se raspada, klonja je zapušena, večito kasnimo i svađamo se sa pijanim kondukterima sa kompleksom šefova, ali smo se jako dobro zabavili, upoznali sebe i svoje sunarodnike. To je Srbija.

Zato i danas mislim da je "specijalno dizajnirani" voz idealna slika "specijalno dizajnirane" Srbije. Nama treba dodatna šminka, ikonografija i podrška sa strane da bismo se osećali većim patriotama. Nama treba i Sveta Petka i Sveti Nikola da nas podsećaju da idemo na "svetu srpsku zemlju", ili da nas, ukoliko smo druge veroispovesti, a imamo srpski pasoš, podsete na tu činjenicu. Nama je potrebno da trobojkom, grbom i pozivom na (ali nikako pridržavanjem) božije zapovesti, zamaskiramo realnost i da se, kada konačno stignemo u region pretežno naseljen albanskim stanovništvom, sa najvećom NATO bazom u Evropi u komšiluku, osećamo kao kod kuće.

Živela Srbija!

Naslovna fotografija via Flickr/ korisnik  Peter Shanks

Još na VICE.com

Iz Beograda u Prištinu i Tiranu: prvi put preko granica i "granica"

Zašto sam iz Srbije otišao u Prištinu da živim i radim

Sedamnaest godina od bombardovanja i odlaska sa Kosova: Granice postoje u glavi, sami ih stvarate

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu