Reklame
Sport

​Mido: uspon i pad čoveka koji je dao više golova od Zlatana

Od dvadesetogodišnjeg Zlatana se mnogo očekivalo; od Ahmeda Hosama Huseina Abdelhamija –za prijatelje Mido – očekivalo se još više.

pisao Alex Hess
06 Septembar 2016, 5:11am

U fudbalu se dosta toga izmenilo za samo 15 godina. Davne 2001, Lids Junajted Pitera Ridsdejla borio se za vrha tabele u Engleskoj, Njukasl za mesto koje vodi u Ligu šampiona, a jedan Kevin Filips je bio najbolji strelac u Evropi.

Za to vreme u Holandiji, mladi napadač Ajaksa po imenu Zlatan Ibrahimović polako je izrastao u vrhunskog napadača. Ali nije bio jedini temperamentni mladi centarfor svog kluba pred kojim je ležala svetla budućnost. Bio je tu i igrač dve godine mlađi od njega, koji je postizao dvostruko veći broj golova. Od dvadesetogodišnjeg Zlatana se mnogo očekivalo; od Ahmeda Hosama Huseina Abdelhamija –za prijatelje Mido – očekivalo se još više.

Ovo čudo od deteta doselilo se u Belgiju sa 16 godina. Tri godine kasnije, bio je najpoznatiji Egipćanin na planeti. Kao pravi superstar, nije bežao od šoubiznisa: igrajući za Gent, bio je u vezi sa Mis Belgije i tako tabloide ove dve zemlje inspirisao slično kao Poš-Beks tandem u Engleskoj. Sa samo dvadeset godina pojavio se uživo na egipatskoj državnoj televiziji, a njegov nastup je bio među najgledanijim.

„U Egiptu, on je bog" rekao je u to vreme menadžer Ajaksa Ronald Kuman o devetnaestogodišnjem Midu pošto su odigrali prijateljsku utakmicu u Kairu. Napadača su pratile horde obožavalaca gde god da bi krenuo, a jedno vreme je Midov status bio u rangu sa očekivanjima. „Svi smo veoma impresionirani. Od skauta do tehničkog osoblja, ko god ga je video na terenu svestan je njegovog talenta," rekao je sportski direktor Ajaksa, Leo Benhaker.

Mido i Ibrahimović debitovali su za seniorski tim Ajaksa sezone 2001/02 i osvojili prvi značajan trofej u karijeri, ligu i kup Holandije. Ipak, nisu podjednako doprineli ovim uspesima. Ibrahimović je nešto kasnije počeo da nosi svoje brojne timove do titule, ali te godine je bio u lošoj formi; od sredine decembra do kraja sezone, postigao je sam jedan gol. Sa druge strane, Mido je upravo u tom periodu ušao u formu; dao je 10 golova u poslednjih devet utakmica sezone, zakucao Zlatana za klupu, i odveo Ajaks do titule u pretposlednjem kolu. Navijači su ga zvali „Kralj Kaira".

U Egiptu, manija je prevazišla sve nivoe. „Gardijan" je 2003. pisao: „Mido je na mislima svakog Arapa na ulici, na usnama im je samo njegovo ime. On je za Egipćane isto što je Maradona bio za Argentince, ako ne i više od toga."

Mido u dresu Ajaksa protiv Mida u dresu Arsenala, duel iz Lige šampiona // PA Images

Uz neuhvatljivo krilo po imenu Endi van der Mejde, Mido i Ibrahimović bili su nerazdvojni prijatelji: tri talentovana mladića kojima su se otvarala sva vrata. Holanđanin priča kako se sa drugom dvojicom trkao po ulicama Amsterdama ("Zlatan je vozio Mercedes, Mido nekad Ferari a nekad BMW Z"). Dva centarfora su po svemu sudeći namerila da maksimalno iskoriste sve beneficije koje im je posao fudbalera omogućavao.

Uglavnom su se odlično slagali. Kad nisu, bilo je problema: posle jedne utakmice, Mido je u svlačionici gađao Zlatana makazama, a za kaznu završio u rezervnom timu Ajaksa. „Malo sam ga išamarao za kaznu, ali 10 minuta kasnije već smo bili zagrljeni", piše Ibrahimović u svojoj biografiji. „Mnogo kasnije, saznao sam da je naš menadžer sačuvao te makaze kao suvenir, da pokaže deci."

Osim što su voleli da prave probleme sebi i drugima, obojica su imali običaj da grade sopstvenu mitologiju i da za medije ispaljuju ekstravagantne izjave. Kad su Mida pitali kako mu se supruga navikava na život u Holandiji, rekao je: „Naravno da je srećna. Kako da ne bude srećna kad je sa mnom?" što prilično podseća na Zlatanove poznate citate. Egomanija je od ranih dana bila van kontrole.

Ali iako su po karakteru ovi samouvereni hvalisavci bili slični, poreklo im je bilo sasvim različito. Midova porodica iz Kaira bila je izuzetno bogata; otac mu je finansirao privatno obrazovanje. Ibrahimović je potekao iz Rozengarda, geta u Malmeu. „Pivo iz konzerve, muzika iz Jugoslavije, prazan frižider i rat na Balkanu, samo to sam kod kuće imao", pisao je kasnije.

Jedan mladi bogataš, jedan mladi siromah, obojica ekstremno talentovani i neposlušni. Delovalo je kao da će dugo dominirati evropskim fudbalom.

Pa ipak, samo jedan od njih je to postigao; svoj temperament i samoljubivost pretvorio je u blistavu karijeru. Onog drugog su te iste karakteristike odvele sasvim drugim putem. U deceniji koja je usledila posle Ajaksa, Ibrahimović je za šest vrhunskih evropskih klubova postigao 330 golova i osvojio 16 trofeja. Mido je u istom periodu postigao 49 golova, bio pozajmljen u Barnsli, i prinuđen da igra u tandemu sa Karltonom Kolom. Prvi trenutno briljira u najskupljoj ligi na svetu; drugi je već godinama u penziji.

Mido je za Ajaks igrao samo dve sezone, a incident sa makazama je prevršio meru za Kumana. Dalje je nastupao za Seltu iz Viga, za Marsej uz Didijea Drogbu, i za Romu, da bi zatim dve i po sezone proveo u Totenhemu. Pod očinskim nadzorom Martina Jola, delovalo je da će se najzad smiriti. Ipak, usledilo je još pet godina seljakanja po engleskim nižim ligama, dve godine pozajmice u Egiptu, i penzija u tridesetoj, uz mnoštvo povreda i viška kilograma.

Pred kraj karijere, igrao je za Midlsbro, Vest Hem, Vigan, i Barnsli pred sve manjim i manjim brojem navijača; bio je više Kevin Hajl nego Kralj Kaira. Od kako je napustio Spurse, nikad nije dao više od 4 gola u sezoni. Problemi sa fizičkom spremom i glasine o nezgodnoj naravi pratile su ga gde god da bi otišao. Reprezentativna karijera bila mu je niz sukoba sa selektorima, otkazivanja, povrataka, i novih sukoba.

Naravno, ni Ibrahimović se nije ustručavao da digne glas protiv autoriteta, ali on je svoju kolekciju medalja iz amsterdamske mladosti zatrpao gomilom novih. Mido je na trofeje iz Ajaksa dodao samo još dva, a ni jedan od ta dva ne pamti po lepom.

Višak kilograma je za Mida postao očigledan problem // PA Images

Sa Egiptom se 2006. plasirao u finale afričkog Kupa nacija, gde su na penale uspeli da postanu prvaci kontinenta posle deset godina neuspeha, i to na domaćem terenu. Ovo je trebalo da bude vrhunac Midove karijere, možda je i bio, ali on je finale gledao sa tribina, kažnjen zbog sukoba sa selektorom Hasanom Šehatom koji se usudio da ga u polufinalu izvede iz igre. „Da sam ostao na terenu, dao bih gol. Izvinjavam se navijačima, ali ne izvinjavam se Šehati," rekao je posle te utakmice. Dan posle finala sročio je malo ubedljivije izvinjenje pa su mu dozvolili da uđe na stadion, ali ipak mu nisu dali priliku da zaigra.

Neku vrstu trijumfa Mido je doživeo i 2010. Pošto na Riversajdu za njega nije bilo mesta a niko više nije hteo da otkupi njegov ugovor, Martin Jol koji ga je trenirao u Totenhemu pristao je da ga odvede u Ajaks na jednogodišnju pozajmicu. Posle problema sa povredom, dao je dva gola u pet nastupa sa klupe i tako zaslužio da počne utakmicu. Dao je vodeći gol protiv Nijmegena, ali konačnih 1-1 nateralo je Jola da podnese ostavku. Svlačionicu je do kraja sezone preuzeo Frank de Bur, i u roku od dve nedelje oterao Mida iz kluba.

Ispostavilo se da je De Bur spektakularno preporodio Ajaks te sezone, pa su osvojili titulu sa dva gola prednosti; tu majušnu marginu delom su omogućila i dva gola koje je Mido postigao. Ali u vreme kad se pehar u autobusu vozio gradom, Mido je bio na još jednoj pozajmici, ovog puta u rodnom Egiptu.

Tri godine kasnije, kad je Mido prihvatio realnost i penzionisao se, njegov stari drug Zlatan je za PSŽ dao trideset golova u sezoni i odveo ih do prve titule u poslednje dve decenije. Još tri godine kasnije, na pravom je putu da nešto slično ostvari u Engleskoj. Mido, za to vreme, se na egipatskoj televiziji šiša do glave jer je izgubio opkladu povodom Lesterove prošlogodišnje titule.

Površno gledano, moglo bi se reći da su Zlatan i Mido lice i naličje: dva talentovana mladića, oba na svoj način željna uspeha i dokazivanja. Pa ipak, taj pogled je previše uprošćen jer postoje bitne razlike između razvoja ove dve karijere.

Za Ibrahimovića, popularnost je usledila kao direktna – i odložena – posledica uspeha. Već dugo je ubedljivo najbolji švedski fudbaler, ali ovaj sin balkanskih imigranata je dosta kasno osvoji Jeringovu nagradu, trofej namenjen najpopularnijem sportisti u zemlji.

„Ja to vidim kao znak da su me najzad prihvatili, kao fudbalera i kao čoveka." Mido, sa druge strane, bio je proglašen za superzvezdu još kao tinejdžer – zahvaljujući potencijalu, ne zahvaljujući konkretnim dostignućima. Bio je heroj jedne nacije još kao tinejdžer; pitanja identiteta i prihvatanja za njega nikad nisu ni postojala.

Dakle, možda i ne treba da čudi da se samo jedan od njih zaista dokazao svetu, dok se drugi zadržao na mladalačkim nagoveštajima uspeha. Ibrahimović je održao svoje ratničko telo u dobrom stanju, kao i glad za trofejima, a Mido je odavno ostavio iza sebe sporsku fizičku spremu. Danas, sa 33 godine, smeši mu se karijera TV voditelja.

Iako ih je život odveo drastično različitim putevima, prijateljstvo se održalo. „Ibrahimović je sjajan tip," rekao je Mido 2014. o svom starom drugu. „Nije uopšte nezgodnog karaktera, ljubaznijeg čoveka nema na svetu. Prošle nedelje smo se čuli."

Lako je gledati na Midovu priču kao tragediju protraćenog potencijala i samodestruktivnog talenta, ali nije malo dostignuće biti prvi međunarodno priznat fudbaler iz Egipta. Njegova karijera možda nije dostigla očekivane visine ili dugo potrajala, ali njegov kulturni uticaj i dalje traje. „On je promenio mentalitet kod nas", rekao je Mahmud Guhari, jedan od njegovih prvih trenera, 2005. godine. „Pre je porodici obrazovanje uvek bilo važnije od fudbala. Danas roditelji kažu 'Hoću da moj mali bude novi Mido'."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Vice Blog
fenomeni
Zlatan Ibrahimović
midori
Fudbal
Ahmed Hosam Husein Abdelhami
Golovi