Užasni uslovi koje trpe migranti u pokušaju da legalno uđu u SAD

"Prozvali su možda četvoro ljudi od jutros, ništa više", pričala je Hesenija (24) iz El Salvadora prošlog četvrtka uveče dok joj sin spava na podu a ćerka joj se drži za nogu. (Baš kao i ostali sagovornici, odbila je da mi otkrije prezime.) Veliki podočnjaci ukazivali su na to da Hesenija već danima nije spavala, ali bila je odlučna da čeka ma koliko bilo potrebno da bi je saslušala američka imigraciona služba. Ako bi odustala i vratila se kući, bila je sigurna da bi je muž – koj već šest godina bije, preti, i zaključava i nju i decu – ubio.

"Nadam se da će nas pustiti da pređemo", kaže ona dok gleda kroz metalne šipke na mostu ka tornjevima i prodavnicama Lareda u Teksasu.

Prethodnih nedelja, dok Trampova administracija povećava pritisak na azilante na granici između SAD i Meksika – donedavno je odvajala decu od roditelja, da bi na kraju od te prakse odustala – sve je teže uraditi ono što vlasti i traže: legalno zatražiti azil na zvaničnim graničnim prelazima. Iako je državni tužilac Džef Sešons migrantima poručio: "Ako već ulazite u ovu zemlju, uđite legalno" u maju, tokom obraćanja javnosti povodom novog pristupa "nulte tolerancije", mnogi azilanti koji su ovu preporuku poslušali danima čekaju južno od granice u potpunoj neizvesnosti; spavaju na podu kako ne bi izgubili svoje mesto u redu.

"Jednostavno rečeno, ne postoji pravi nači da se u ovu zemlju imigrira". Kaže Majkl Sejfert, analitičar ACLU iz Teksasa. On tvrdi da je u vreme Sešonsove objave "nulte tolerancije" ukinuta praksa da azilanti čekaju na red u carinskim prostorijama; umesto toga, čeka se na ulici. "Na ovaj način ljudi su prinuđeni da borave na meksičkoj teritoriji, a ako nemaju neophodne dokument za tranzit, meksičke vlasti će ih deportovati dalje na jug."

Zvaničnik carinske službe rekao mi je da nije tačno "da CBP pokušava da odbije ili obeshrabri putnike u tražnja azila ili drugih oblika zaštite", već agencija samo privremeno ograničava pristup prostorijama zato što su "trenutno popunjeni operativni kapaciteti graničnog prelaza."

"Kad se ispuni kapacitet prelaza, kada nam vreme i prostor ograniče sposobnost da obavljamo sve rane zadatke – od borbe protiv narkotika, preko očuvanja državne bezbednosti, do legalne trgovine – tada se dešava da proces obrade lica bez dokumenata koja čekaju u redu duže potraje u skladu sa kapacitetom", navodi se u zvaničnom e-mejlu iz carinske službe.

Ali ljudima koji se gomilaju na mostu Nuvo Laredo čekanje deluje kao konačna i nesavladiva mera kojom se testira njihova odlučnost da zaštitu potraže u SAD. Meksički zvaničnici čak pokušavaju da rasteraju azilante koji čekaju u redu, reklo nam je više sagovornika.

"Jutros su nas meksički organi reda oterali sa mosta – rekli su da Amerikanci više ne odobravaju azil nikome iz Hondurasa ili El Salvadora“, priča Hesenija. (Ovo nije zvanični stav američke vlade.) "Rekli su da će poslati patrole ako se ne raziđemo. Mi smo se razišli na pola sata, a onda vratili."

Te večeri Hesenija se uplašila kada je mostu prišao još jedan meksički zvaničnik u nameri da popiše imena azilanata. On nije želeo a se prestavi, ali nam je rekao da samo vrši popis i ne zna ništa o zvaničnicima koji su tog jutra dolazili na most. "Koliko ja znam, SAD više nikome ne izdaju azil." (Ovo nije tačno: američke vlasti uvode nove propise sa ciljem da otežaju proces prijave za azil, više ga ne odobravaju ni žrtvama porodičnog nasilja, ali nisu ukinuli samu instituciju azila.)

Uprkos pretnjama deportacijom, uprkos vestima o oduzimanju dece sa američke strane granice, Hesenija i drugi roditelji na mostu kažu da im je migracija jedina šansa da zaštite svoje porodice.

Nešto niže u redu, tri oca iz Hondurasa kažu da im je laknulo pošto su čuli da je ukinuta praksa da se deca oduzimaju na granici – ali baš tog dana su se čuli sa jednim prijateljem čija su deca bila oduzeta. "Strepimo svi", kaže Izrael, jedan od trojice očeva, "ali poginuli bismo da se vratimo. Drago mi je što smo dovde dogurali, ali i dalje se plašimo da nas ne pošalju nazad."

Jedna majka sa bebom iz Hondurasa bila je izložena opasnosti na samom prilazu mostu: pripadnici meksičke bande Zeta pljačkali su migrante na izlazu iz autobusa. "Pet meseci smo putovali", kaže ona. "Nemamo više novca, moramo da radimo usput da bi se izdržavali."

Dok je ona govorila, gliser granične patrole prozujao je ispod mosta. Dva naoružana čoveka gledala su oko sebe i ka obali. Čamac je kružio, zaustavio se, a zatim produžio dalje.

Par sati kasnije, deca i bebe bila su položena na hrpe odeće; torbe su im služile kao jastuci. Trebalo je zaspati po fluorescentnim svetlima hodnika na mostu. Dobrovoljci iz Lareda došli su da podele tortilje gladnima. Ulični muzičar iz Meksika pevao je pop pesmice iščekujući milostinju od prolaznika.

"Ajdemo mama ajdemooo!" vrištala je majci trogodišnja Marinji, uplakana bucka sa zvezdicama na majici. Nekoliko minuta kasnije se umorila i prestala, da bi zatim prihvatila ponuđenu žvaku.

Nešto posle deset, svi su skočili na na noge i počeli da bude decu da bi pojurili ka severnoj strani reda. "Otvorili su, primaju još!" objavio je neko. Ipak, pola minuta kasnije carinici su uveli samo još par azilanata. Ostalima su naredili da se smire i raščiste prilaz.

"Ostajemo znači i noćas," kaže Hesenija sa usnulom ćerkom u naručju dok drugom rukom pridržava sina koji počinje da se pentra po metalnoj ogradi mosta. Pod nogama joj je ružičasti ranac sa preobukom za nju i decu, kao i flašom šampona. "Gde da ga potrošimo – već danima se nismo kupali."

Noć se otegla, ali svi su se azilanti čvrsto držali svog mesta u redu. Većina ih je bila iz Hondurasa ili El Salvadora, ali zatekao se i jedan Ukrajinac, 28-godišnji fizioterapeut. Ostali su mislili da je Amerikanac jer je govorio engleski a očigledno nije bio latinskog porekla. Kaže da je kao svedok policijskog ubistva 2013. bio izložen pritisku državnih organa. "Prvo sam prebegao u Izrael, ali tamo su me našli", objašnjava on. Kasnije je odleteo za Kankun da bi pokušao sa juga da pređe američku granicu. "Brinem za majku. Ona je još u Ukrajini i mnogo je propatila zbog mene."

U redu sam naišla i na par Kubanaca. Sedamdesetogodišnja Primitiva Rejes već dve godine putuje sa sinom kroz Južnu i Centralnu Ameriku ka granici SAD. Par sati po dolasku do mosta, izgubila je svest zbog pada krvnog pritiska. Posle ukazane pomoći, vratila se i zauzela svoje mesto u redu.

"Plakao sam kad sam je izgubio", priča njen sin Anibel Nunjes. Nisu mu rekli u koju je bolnicu vode pa je morao da je traži, ali nekako je uspeo. "Biće božji dar ako uspemo da uđemo u SAD."

Nešto pre podneva sledećeg dana, red se pomerio unapred – Hesenija i njena porodica bili su skoro na samom prelazu. Uprkos još jednoj besanoj noći (i još jednoj poseti od meksičkih zvaničnika koji su je ubeđivali da odustane), delovala je živahno. Pitala sam je čemu se nada tog dana, a ona se po prvi put nasmešila i odgovorila jednostavno:

"Nadam se da će da nas puste. Biću srećna ako prođemo."

Pratite Meredit Hofman na Tviteru.