Fotografija Pol Netkin/Wire Image

Vodič za početak loženja na The Cure

Iako se tako često misli, The Cure muzika nije isključivo za mračnjake i smorove. Ovaj bend ima bogat i širok opus.

pisao David Anthony; ilustracije Lia Kantrowitz
|
Oct 19 2018, 11:27am

Fotografija Pol Netkin/Wire Image

Prvobitno objavljeno na Noisey.

Postati ljubitelj The Cure zahteva malo strpljenja i mnogo posvećenosti. Ovaj bend izdao je 13 studijskih i 5 živih albuma, 10 kompilacija, skoro 40 singlova i EP ploča – diskografija koja ume da obeshrabri početnika. A sve to su stigli do 2009. Iako nas mame novim albumom još od 4:13 Dream koji je izašao 2008., upisaće čitavu deceniju bez noviteta ako nas ne budu iznenadili do kraja godine. Ipak, nije da su bili zaludni za to vreme; svirali su kao hedlajneri na festivalima tipa Lolapaluza, Koačela, Rajot Fest, a nekoliko puta i solo a lokacijama kao što su Medison Skver Garden odnosno Vembli.

Posebno težak izazov za one koji tek počinju da slušaju The Cure leži u odbacivanju stereotipa koji bend odavno prate. Na prvi pogled reklo bi se da je tu u pitanju čist jad & čemer, što i nije sasvim neosnovana tvrdnja, ali bend ipak nudi nešto više. Kao što nam demonstriraju pesme Friday I'm in Love, The Lovecats, i Doing the Unstuck, autorska dela Roberta Smita često krasi određeno veselje i živahnost. Iako svakako naginje ozbiljnim temama – i izgledom podseća na neku babu gotičarku – to ipak nije sve kad se radi o The Cure.

Dakle, kako prići muzici benda The Cure, čija je diskografija ne samo obimna već i puna bitnog materijala? Kako upoznati opus u koji spada u got i pop i post-pank i sajk? Jedini način je prihvatanjem svih stilskih obrta i zaokreta, kao i činjenice da za svaku pesmu koja vam se ne svidi, sigurno možete naći pet-šest sasvim drugačijih.

Znači slušali biste: generalno snuždeni The Cure

Iako je važno ne podleći zabludi po kojoj je The Cure muzika isključivo pokunjena i depresivna, ne treba bežati činjenice da najveći deo materijala zaista jeste takav. Još od osamdesetih, oni prave pesme pune neutešnog očaja – pa smo tako 81. uz album Faith dobili skoro polusatnu stvar Carnage Visors – ali vrhunac su dosegli 1989. na albumu Disintegration. Uvodne Plainsong i Pictures of You savršeno evokativno predstavljaju materijal koji na traci sledi, jedna drugu nadopunjuju, jer prva hladnoćom daje idealan kontrast pop-epskoj drugoj.

Nema pesme koja bolje od Pictures of You ilustruje sposobnost benda da spoji otegnutu ambijentalnu muziku sa lakim pop ritmovima. Osnovu daju drhtavi bas Sajmona Galupa i jednostavan bubanj, a pesma polako ide napred, razvija se uz klavijaturu koja dodatno gradi atmosferu pustoši. Ma čak im i vazdušna zvona zvuče efektivno. Pictures of You a i ceo Disintegration mogao je lako da bude samo instrumental, što u prva dva minuta i jeste. Ali The Cure upravo tu demonstrira svoju moć da sumorno obogati retkim blještajima svetla. Smitov vokal kreće sa čuvenim uvodim stihovima: I've been looking so long at these pictures of you / That I almost believe that they're real, čista ezoterija tim upečatljivija jer je slušalac posle instrumentala uopšte ne očekuje.

Bend je ovo probao još početkom decenije; Seventeen Seconds i Faith Offering nude kompaktniju, post-pank verziju prepoznatljivo zvuka. Pesme kao što su A Forest i The Drowning Man dovele su The Cure na lidersku poziciju got scene u nastajanju, a ipak ostale post-pankovski oštre. Do Disintegration, zvuk su usavršili i učinili ga komercijalno isplativim. Na Wish iz 1992, pola ploče upravo ovako izvode: kreću sporo poput glečera (Trust odnosno To Wish Impossible Things), samo da bi nas iznenadili nekom pop mućkalicom.

Album Wild Mood Swings iz 1996. se smatra za prvi posrtaj posle decenije uspeha, ali ima i tu pesama vrednih pažnje. Treasure je možda i najkraća verzija The Cure ezoterije, zvuk kom će se vratiti sledeće decenije sa Bloodflowers. Poslednji deo "trilogije" koju čini uz Disintegration i Pornography (1982.), ovaj album možda ne doseže iste visine kao prethodni, ali ipak pokazuje da Smit može da ostvari i svoje ambicioznije namere. The Last Day of Summer i naslovna poslednja zasluženo su duge, a u 11-minutnoj Watching Me Fall Smit demonstrira svoju sklonost ka Loveless ( My Bloody Valentine).

Sledeća dva albuma često se zanemaruju, ali ima i na njima par bitnih trenutaka. Lost otvara album po imenu The Cure (2004.) i zvuči u većoj meri katarzično od bilo čega što je bend objavio osamdesetih. 4:13 Dream nije imao sjajan produkcijski učinak, ali vredi i njega poslušati zbog Underneath the Stars.

Plejlista: "Plainsong" / "Pictures of You" / "A Forest" / "The Drowning Man" / "Trust" / "To Wish Impossible Things" / "Treasure" / "The Last Day of Summer" / "Lost" / "Underneath the Stars"

Znači slušali biste: lagani, veseli The Cure

Za grupu koja se proslavila dubokoumnim sumornim kompozicijama, The Cure je uspeo da izštancuje impresivan broj tralala pop pesmica. Za početnika nije loša kompilacija iz 2001., ali vesele stvari su ipak najefektivnije u kontekstu studijskih albuma gde dotiču žanrovske granice.

Boys Don't Cry je očigledna polazna tačka, sa istoimenog albuma, kada je bend još uvek bio u povoju i zvučao kao svedeni, mehanički post-pank. Od ranih radova tu je i Jumping Someone Else's Train a takođe i 10:15 Saturday Night, koje dokazuju da i veseli The Cure ume da bude oštar.

Album The Head on the Door (1985.) je bio ključni trenutak u razvoju benda; sadrži radio hitove kao što su In Between Days i Close to Me, ali i stvari koje su zaslužile da budu hitovi: Six Different Ways, Push. Ova poslednja demonstrira Smitovu gitarsku veštinu, često zanemarenu, a bila je u prvom planu na albumu Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me (1987). Jasno je zašto su ih tada smatrali ta alt-rok bend – pesme poput The Kiss, Torture, i All I Want odišu besom, kao da su kasnije inspirisale Smešing Pampkins. Ipak, čak i ovde nam nude Just Like Heaven, Why Can't I be You?, Hey You!!!, i nežnu Catch.

Svetlih tačaka ima i na najmračnijim albumima. Disintegration donosi čuvenu Lovesong, a Wish nam pruža i High i Doing the Unstuck. ( Friday I'm in Love ovde nećemo pominjati). Na Wild Mood Swings imamo Mint Car, ništa manje vešto osmišljenu od pesama iz zlatnog doba. Isto važi čak i za The End of the World odnosno The Only One sa početka dvadeset prvog veka, podjednako energične i zarazne koliko su bili i poznatiji hitovi.

Plejlista: "Boys Don't Cry" / "Jumping Someone Else's Train" / "10:15 Saturday Night" / In Between Days" / "Six Different Ways" / "Close to Me" / "Push" / "Just Like Heaven" / "Catch" / "Why Can't I Be You?" / "High" / "Doing the Unstuck" / "Mint Car" / "The End of the World" / "The Only One"

Znači slušali biste: gotski, blago odvaljen The Cure

Iako se The Cure u gotičarske vode odrazio već sa Seventeen Seconds i Faith, na njima su gradili svoje prvo remek delo – Pornography (1982). Baš kao i dve prethodne ploče, Pornografija nam nudi zvuk šupljine unutar ljudskog bića. One Hundred Years otvara ploču kakofonijom ritam-mašine. Smit je zahvaljujući esidu, depresiji, i želji da napravi savršenu „jebite se svi“ ploču inspirisao bendove kao što su Nine Inch Nails. Od nade nema ni traga na ovom albumu; pesme The Hanging Garden i prikladno naslovljena Cold sposobne su da isisaju svaku radost iz prostorije u kojoj se začuju.

Deo Smitovog velikog plana bio je da okonča karijeru benda sa albumom Pornography, ali ispostavilo se da su imali samo kraću pauzu. Galup ih je napustio posle turneje, Smit je sve više svirao gitaru za Siouxsie and the Banshees. Snimio je The Glove sa Stivenom Severinom, ali zatim se vratio The Cure i izdao The Top, nešto najbliže solo ploči. Nije baš u maniru Pornografije – ima na primer pozitivnu pesmu The Caterpillar – ali duguje mnogo prethodnicima iako se okreće psihodeličnim uticajima kojih ranije nije bilo. The Top je daleko od vrhunca, ali divlje i otkačene pesme poput Shake Dog Shake, Give Me It, i naslovne zahtevaju pažnju. Smit njima izražava čist, nepatvoren gnev.

Isto važi i za manje poznate stvari sa albuma Kiss Me: If Only Tonight We Could Sleep, The Snakepit, i Like Cockatoos zvuče kao da su inspirisane halucinogenima iako ih se Smit davno odrekao (ali vratiće im se za Disintegration). The Kiss je teška, agresivna pesma kakvu su The Cure mogli da snime i u najbolje dane. Nije ih uvek lako slušati, retko su u sličnom tonalitetu, ali ne smeju se propustiti.

Plejlista: "One Hundred Years" / "The Hanging Garden" / "Cold" / "Shake Dog Shake" / "Give Me It" / "The Top" / "The Kiss" / "If Only Tonight We Could Sleep" / "The Snakepit" / "Like Cockatoos"

Znači slušali biste: raritete, singlove, kompilacije

Kako smo u uvodu već naveli, The Cure su izdali gomilu singlova. Na toj vrsti izdanja obično završe napola odrađene pesme, nedovoljno kvalitetne za album, ali kod njih to nije bio slučaj. The Cure je za kolekcionare prava noćna mora, jer su singlovi često izlazili u raznoraznim formatima, svaki sa ponekom razlikom, nekad u zavisnosti od regiona (SAD ili UK). Zato se na The Cure singlovima može naći više rariteta nego što mnogi drugi bendovi imaju redovno izdatih pesama. Neke stvari se smeju zaobići – npr. većina remiksa – ali neke druge spadaju u njihove najbolje radove.

Srećom, tu je kompilacija Join the Dots: B-Sides & Rarities 1978–2001 (The Fiction Years) na kojoj se mogu naći gotovo sve od tih bitnijih pesama. Nedostaje Cut Here, bonus sa Greatest Hits kompilacije iz 2001, ali Join the Dots će vam zadovoljiti osnovne potrebe. Hronološki se prolazi kroz istoriju benda, možete čuti kako im se zvuk razvijao. Jeste da je kompilacija pet sati uga, jeste da je nemoguće sa je izdvojiti tek par bitnih pesama, ali pomenimo samo post-pank rejdžer Pillbox Tales, inspirativni refren u The Exploding Boy, kao i A Pink Dream sa Wild Mood Swings albuma. The Cure je dokaz da se u delima nekih bendova zaista vredi izgubiti.

Plejlista : "Pillbox Tales" / "The Exploding Boy" / "A Chain of Flowers" / "Snow in Summer" / "2 Late" / "This Twilight Garden" / "Burn" / "A Pink Dream" / "Cut Here"

Više na VICE
Vice Channels