20 godina 'OZ'-a, serije koja je zauvek izmenila televiziju

Dvanaestog jula 1997. godine tektonska konfiguracija televizije – i način na koji konzumiramo zabavu i poistovećujemo se s njom – zauvek se promenila. Toga dana premijerno je prikazana nova dramska serija po imenu OZ, koja je pričala priču o eksperimentalnoj zatvorskoj jedinici po imenu Smaragdni grad u fiktivnom njujorškom zatvoru po imenu Osvald. Serija je govorila o čuvarima koji su je nadgledali, vladinim zvaničnicima koji su se trudili da je ometu, sveštenicima koji su se trudili da je izleče i zatvorenicima koji su trudili da je unište. Stvorio ju je Tom Fontana još u vreme dok je radio svoju drugu veliku seriju, Homicide: Life on the Street, i bila je to prva kablovska dramska serija u istoriji s epizodama u trajanju od punih sat vremena.

"Mi smo bili neka vrsta usamljene ispostave na HBO-u", kaže Fontana, "zato što smo bili njihova prva dramska serija, a u to vreme smo se samo trudili da radimo ono što smo mislili da je ispravno – ali nismo imali pojma da li će to iole zanimati bilo koga."

Pre nego što je Fontana izašao sa svojom idejom pred čelnike HBO-a, ova kablovska mreža bila je samo mesto za prikazivanje filmova. "Puštali su igrane filmove, otkupljivali biblioteke filmskih studija", kaže Fontana. "Štaviše, kad sam predstavio svoju ideju Krisu Albrehtu [bivšem predsedavajućem i generalnom direktoru HBO-a], a on rekao da želi da radi OZ, bio sam van sebe od sreće. Bio sam u fazonu: 'Ura! Ovo će biti strava!', a svi moji prijatelji u našem poslu govorili su: 'Zašto bi želeo da radiš seriju za HBO? To je filmski kanal, niko to ne gleda'. Ja sam im rekao: 'Da, ali će mi dozvoliti da snimim seriju koju želim da snimim, pa me baš briga ako je niko ne bude gledao.' Kao što rekoh, bilo je to jedno veoma samotno mesto pre 20 godina."

Ovih dana, ideja da je to što je HBO prihvatio da radi neku seriju nešto loše deluje krajnje nezamislivo. Otkako je OZ prvi put prikazan, ime ove kablovske mreže postalo je sinonim za vrhunski serijski program (s izuzetkom serija kao što Entourage i Vinyl , ali niko nije savršen). Serije koje su oni proizvodili – a i dalje proizvode – dominirale su raspravama o formatu za čije su stvaranje zaslužni. Ali ne radi se samo o tom formatu: jednočasovna kablovska dramska serija – u kombinaciji sa pojavljivanjem DVD-a, koji je bio u stanju da spakuje više materijala po disku od VHS-a i to u većem kvalitetu slike – stvorio je nov način konzumiranja televizije.

OZ je predstavljao genezu te radikalne promene.

"Opšte mišljenje bilo je da sam vidovit", kaže Fontana, "što je tvrdnja koju sam oduvek poricao. Nije bilo velike vizije za budućnost kablovske televizije – sve što sam znao bilo je da će mi taj lik dozvoliti da napravim ludačku zatvorsku seriju i da je radim bez ikakve cenzure."
Pre dvadeset godina, američka televizija bila je uglavnom sputavana čednim stavovima Tiper Gor i srednje Amerike, i zato je naručivanje serije kao što je OZ moglo da se ispostavi kao veoma rizičan potez. Međutim, za Krisa Albrehta, tu nije bilo nikakve dileme.

"On je baš bio raspoložen za produciranje zatvorske serije", kaže mi Fontana. "Mislim da je video korist u tome za svoju publiku; imali su velikog uspeha na HBO-u sa zatvorskim dokumentarcima. Sve što radim ionako počinje od likova, tako da sam samo krenuo da definišem protagoniste. Rekao mi je: 'Ne zanima me da li su simpatični dok god su zanimljivi.' To je bila moja mantra."
Fontani takođe nije manjkalo zanimljivih glumaca koji bi igrali te zanimljive likove. Štaviše, napisao je većinu uloga sa konkretnim glumcima na umu.

Tom Fontana (levo) i Din Vinters na snimanju. Foto: Eric Liebowitz / HBO.

Din Vinters – koji je igrao prevrtljivog irskog manipulatora i romantika starog kova Rajana O' Rajlija – radio je u baru na njujorškom Aper Ist Sajdu sa svojim bratom Skotom, koji će u seriji igrati Dinovog mentalno zaostalog filmskog brata Sirila. Bilo je to 1992. godine, dok je Din bio glumac sa dnevnim zaposlenjem spreman da svakog časa odustane od glumačke karijere, sve dok ga Fontana – koji je povremeno pio u Vintersovom baru – nije posetio na snimanju političkog trilera Mela Gibsona Teorija zavere.

"Bio sam u svojoj prikolici i iskreno razmišljao o tome da glumački poziv nije za mene", priča mi on preko telefona. "Tom je samo ušao i rekao: 'Slušaj, nemoj još da odustaješ – radim malu eksperimentalnu seriju za HBO; to je njihova prva kablovska serija i smislio sam jednu zaista neverovatnu ulogu za tebe.' Tom je zapravo zasnovao moju ulogu na dve stvari: liku Jaga iz Otela i mom stilu konobarisanja. Dok sam radio kao konobar, sve vreme sam u glavi imao samo jednu mantru: 'Ako izađete iz mog bara sa dovoljno novca za taksi, nisam dobro uradio svoj posao.' Mislim da je Tom uvideo da se svašta krčka između ta dva sveta i tako je rođen lik Rajana O'Rajlija."
Vinters nije bio jedini iz glumačke postave koji je služio Fontanu pićem u prethodnom životu. "Nisam zapravo znao čime se on bavi", kaže Li Tergesen, koji je igrao pitomog porodičnog čoveka i alkoholičara koji se pretvorio u psihotičnog ljubavnika Tobajasa Bičera. "Znao sam ga samo kao ljubaznog lika koji naručuje pileća krilca." Fontana je našao Tergesena u restoranu u Čelsiju, na Menhetnu, i otišao da pogleda predstavu u kojoj je ovaj nastupao.

"Dolazio je sve vreme. On i ja smo znali pomalo da čavrljamo. Nastupao sam u predstavi u centru grada sa gomilom prijatelja sa kojima sam radio. Poslednje večeri igranja predstave, odjednom mi dođe reditelj i kaže: 'U publici je producent lekarske drame St. Elsewhere!' I kad je izgovorio njegovo ime, ja sam bio u fazonu: 'Molim?!' To je bilo 1990. godine."

Da li Tom Fontana pronalazi sve svoje glumačke talente po barovima i restoranima?

"On je degenerik!", smeje se Tergesen.

Teri Kini, koji je igrao Tima Makmanusa, iza kamere. Foto: Eric Liebowitz / HBO.

Nije bilo tako lako naći glumca za baš svaku ulogu. Jedan od fascinantnijih likova i rola u seriji bio je Karim Said, kog je igrao britanski glumac Emon Voker.

"Imao sam neverovatnih poteškoća da pronađem glumca za tu ulogu, zato što su crni glumci koji su dolazili na audiciju i dalje bili u vrlo 'uličnom' fazonu'", objašnjava Fontana. "Pokušavao sam da nađem nekoga koji je imao – ne baš svetačku auru, ali auru plemića. Baš sam se bio namučio i bili smo sve bliži i bliži početku snimanja kad sam pričao telefonom sa Lindom La Plante [autorkom britanske serije Prime Suspect] i požalio joj se koliko mi je teško da nađem glumca za tu ulogu, a ona mi je samo rekla: 'Oh dušo, pa ja znam savršenog čoveka za tebe. Poslaću ti ga odmah.' "E sad, ona je rekla to 'poslaću ti ga odmah' kao da je u 58. ulici i da će ga poslati u 13. ulicu, a ona je mislila na to da je on u Londonu i da će ga poslati u Njujork. Bio sam u fazonu: 'Molim te, nemoj to da radiš', jer sam samo pomislio kako će taj sirotan da doleti, biće samleven od džet lega, počeće da čita ulogu i sve će biti pogrešno, a ja ću se osećati grozno što je prevalio toliki put uzalud. Ušao je u prostoriju, pročitao možda pet rečenica a ja sam znao da je to to. Linda je, naravno, bila apsolutno u pravu."

"Pojavio sam se tamo i Fontana mi je rekao: 'Ti si svestan da razgovaram s tobom samo zato što volim Lindu, a znam da i ti voliš Lindu, tako da, hej, ajde da uradimo tu audiciju'", kaže Voker. "Trebalo je da radim audiciju za lik Terija Kinija i Fontana me je lično nazvao dok sam još bio u Njujorku i rekao mi: 'Nećeš funkcionisati za tu ulogu, ali zato što je tvoja audicija bila toliko izuzetna, napisaću ulogu specijalno za tebe kad nas odobre.' Rekao sam mu: 'Ne moraš to da radiš, druže – ne moraš da budeš tako dobar prema meni', a on se na to samo nasmejao i rekao mi: 'Ti očigledno nemaš pojma ko sam ja! Kad nas odobre, napisaću ulogu specijalno za tebe.' Trebalo je dva ili tri meseca da nas zvanično odobre i on je napisao Saida samo za mene."

Lik Karima Saida je u mnogo pogleda izuzetan. Delom Malkolm X, delom Luis Farakan (ili bi bar on tako voleo), sebe doživljava kao potpuno velikodušnog čoveka, ali uklopivši se u dvoličnost svog okruženja, njegova vera se na kraju slomi kad počini kardinalni greh i zaljubi se u belkinju. Bila je to vrsta lika kakvog Fontana nikad pre nije smislio, što je verovatno razlog zašto je bilo toliko teško naći odgovarajućeg glumca za njega.

"Čitava ta crnačka muslimanska fora, kunem vas se da nisam ni čuo za nju dok nisam počeo da odlazim u zatvore radi istraživanja", kaže on. "A onda sam zapravo pročitao Kuran kako bih pokušao da razumem osnove Islama i ne zvučim kao potpuni kreten."

Dž.K. Simons kao Vern Šilinger, tokom zatvorske postavke Makbeta. Foto: Larry Riley / HBO.

"Bila je to velika prilika za gomilu glumaca koji nisu imali mnogo iskustva. Ja sam zapravo bio jedan od iskusnijih u toj grupi", kaže Džej K. Simons, koji je igrao skaradno zlog neonacističkog silovatelja Verna Šilingera, najbliže što je serija imala arhizlikovcu. Simons je već igrao zlog nacistu u seriji Homicide – koja se pokazala kao neka vrsta kalionice budućih članova glumačke postave u seriji OZ – i bio sam malo zabrinut što sam postao tipizirani glumac. "Pomislio sam: 'Ovaj OZ bi mogao da postane kultni' i brinuo sam se da će mi do kraja života u svakoj televizijskoj seriji dodeljivati isključivo epizodne uloge nacističkih gadova. Nisam želeo to da radim, tako da sam, iako je to za mene bila ogromna prilika, malo i zazirao od nje."

Ispostavilo se da ne samo da nije bilo razloga za brigu, već je njegova karijera otišla u potpuno drugom smeru. Od svih stalnih glumaca iz serije OZ, Simons je doživeo najveću popularnost posle emitovanja serije, dobivši Oskara za svoju ulogu u stresnom bubnjarskom filmu Whiplash.
I tako je Fontana okupio buljuk mladih, relativno neiskusnih glumaca koji će igrati veselu družinu njegovih eksperimentalnih zatvorenika i nekoliko iskusnih profesionalaca za zatvorsko osoblje, kao što su Erni Hadson i Rita Moreno. U ranijim sezonama pojavila se i Edi Falko, kao nemirna ali stoička čuvarka Dijana Vitlsi. Falko će kasnije steći najveći deo zaslužene slave ulogama Karmele Soprano i Džeki Pejton u Šoutajmovoj seriji Sestra Džeki.

U tematskom smislu, OZ hoda neobičnom granicom između parametara surove stvarnosti i gotovo delirične fikcije. Ima mnogo primera uobičajene zatvorske brutalnosti – tuče u teretani, ubadanja priručnim noževima, silovanja – ali ona se dešava između apstraktnih narativnih sekvenci i vrtoglavih, emotivno nabijenih scena flešbekova. Najslavnija od ovih formatskih izmišljotina svakako je kad lik Augustus Hill u tumačenju Harolda Perinoa izgovara svoje propovedi u svakoj epizodi iz svoje zatvorske ćelije od pleksiglasa.

Augustus Hil predstavlja glas koji je vodilja serije. Nije se uvek pojavljivao u svojoj kutiji – ponekad je bio faraon kog su robinje hladile lepezama ili neka druga poetska istorijska ličnost– ali bi uvek držao lekciju o svakodnevnim životnim pričama i kako se one uvek ogledaju, na ovaj ili onaj način, na zatvorski život. Fontana je želeo da Hilov lik pruži bolji uvid u mahinacije i zlodela ljudskog roda nego bilo ko drugi i zbog toga ga smestio u invalidska kolica.

"Jedna od stvari koje sam zaključio na osnovu svih tih poseta zatvorima bila je da se zatvorenici ne poveravaju drugima", kaže mi Fontana. "Morali su da se zaštite i zato kod njih niste viđali mnogo filozofskog palamuđenja, jer bi to onda otkrilo neku vrstu ranjivosti. Radeći Homicide, gde smo svesno imali dvojicu detektiva koji se voze na mesto zločina ili sa mesta zločina, i usput filozofiraju o smrti, životu, novcu ili čemu god, shvatio sam da neću moći da imam baš takve scene kad budemo radili OZ, pa sam pomislio: 'Dobro, onda ćemo to ukrasti od starih Grka i imati neku vrstu grčkog hora, ali ne sa mnoštvom ljudi, već samo sa jednim likom.'

"Želeo sam da on bude crn ili latino, jer sam želeo da bude pripadnik manjine, ali sam ga želeo i u invalidskim kolicima, jer sam hteo da bude pripadnik još jedne manjine, ako to može tako da se kaže. Kao neko ko je na svojoj koži iskusio predrasude i izazove života u kolicima, mislio sam da će to obogatiti lika onom vrstom znanja o svetu koje bi, da se radi samo o nekoj običnoj propalici iz Bruklina, imalo manje smisla. Imalo mi je smisla da taj Afro-Amerikanac u kolicima bolje razume naš svet od bilo koga drugog."

Važno je još napomenuti da je lik Augustusa Hila jedan od najvidljivijih – ako ne i najvidljiviji – crnih invalida u televizijskoj istoriji (pored verovatno Stivija Kenarbana u seriji Malkolm in the Middle). Zapanjujući nivoi različitosti u seriji OZ nije bila svesna odluka Fontane da bi televizija bila reprezentativnija, ali njeni rezultati nisu ništa manje bitni zbog toga.

"Sve što sam hteo bilo je da dočaram različitosti zatvorske populacije kako sam je ja doživeo radeći istraživanje po silnim zatvorima", kaže on. "Za mene je to bio suštinski deo priče – imali ste američku naciju u malom, strpanu u jednu zgradu i zato sam želeo da vam na realan način dočaram koliko su neke od tih populacije velike."

'Makbet' u 'OZ-u', sa redovnim glumcima u seriji Krejgom Grantom, poznatijim kao muMs da Schemer (levo), koji je igrao Pesnika, jedan od retkih likova stalne postave koji je preživeo svih šest sezona. Foto: Larry Riley / HBO.

Teatralnost serije je u mnogim pogledima i njeno najveće dostignuće. Mnogi današnji hitovi poseduju određeni nivo kempa ( Igra prestola kao najočigledniji primer), ali bilo je nečeg mnogo beskrupuloznijeg u načinu na koji je to OZ radio. Za to je možda najočigledniji primer jedna od prelomnijih tačaka u seriji – kad Tobajas Bičer ubije Verna Šilingera tokom zatvorske izvedbe Makbeta. Ova inteligentnost tema često se gubi u kolektivnom sećanju na OZ. Mnogi ljudi sa kojima sam pričao danas seriju pominju uglavnom samo kao onu sa "svim onim silovanjima". U Velikoj Britaniji su je gledali kasno noću, obično nestašna deca.

"Ponekad imam osećaj da je brutalnost materijala i šokovi koji se nižu jedan za drugim zapravo ono čega se ljudi najviše sećaju", kaže Teri Kini, koji je igrao šefa Smaragdnog grada i švalersku veliku belu nadu Tima Makmanusa (koji je i režirao neke epizode). "Jedna od stvari koju su mi mnogi rekli jeste: 'Oh, želeo sam da gledam, ali sam morao da skrenem pogled', a ja bih pomislio kakva šteta. Niste gledali prelepo napisane duge, duge scene. Pisanje je bilo glavni elemenat onoga što smo radili, ne brutalnost."

Jednočlani hor nije bio jedini elemenat serije inspirisan Grcima. Burna veza između psihopatskog intriganta Krisa Kelera u tumačenju Krisa Melonija i Bičera u tumačenju Lija Tergesena priziva ekstremno osvetoljubivu ljubav između Ahileja i Patrokla. Bilo je to, priča Tergesen, vreme velike homofobije, čak i u popularnoj kulturi.

Kris Meloni, Li Tergesen i Tom Fontana. Foto: Eric Liebowitz/ HBO.

"U to vreme imali ste film koji je režirao Vil Smit po imenu Šest stepeni razdvajanja, kada ga je Denzel Vašington savetovao da se ne ljubi s muškarcem pred kamerama", kaže on. "I on to nije uradio, iako je to postojalo u scenariju [u filmu je scena ljubljenja između Smita i njegovog kolege Entonija Majkla Hola dočarana trikovima kamere]. U svetu je vladala velika homofobija, tako da sam rekao: 'Hej Kris, ajde da izađemo na večeru da popričamo malo o scenariju', a mi smo se tada bukvalno tek prvi put upoznali. Našli smo se i ja sam mu rekao: 'Slušaj, ova serija ja teška, nasilna, ružna i veoma sirova – treba da se potrudimo da postane malo više seksi.' On me je pogledao i rekao: 'Opaaaa!' [ smeje se]. Ali mislim da smo uspeli i da jeste bila malo više seksi! Nismo se snebivali da to pokažemo. Bio sam srećan što smo uspeli to da uradimo onako kako smo to uradili."

Bila je to u istorijskom smislu još jedan presedan za televiziju – dva muškarca otvoreno govore o jebanju jedan s drugim, u bolesnom okruženju jednog maksimalno čuvanog zatvora.

Melonijev i Tergesenov opušteni odnos izvan kamera nije bio usamljeni slučaj među glumačkom postavom OZ-a. Jedna stvar koja se iznova i iznova pojavljivala tokom mog razgovora sa glumcima jeste neverovatno prijateljstvo koje se razvilo između njih tokom emitovanja serije. Svi oni tvrde da se sve vreme radilo o sto odsto pozitivnim vibracijama. Moralo je biti bar nekakvih trvljenja, zar se nije desilo da neka neslana šala iz prikolice pođe po zlu? Neko suviše realno ubadanje priručnim nožem?
"Ne mogu da se setim nijednog takvog trenutka, znate? Svi su se dobro slagali", kaže Kirk Asevedo, koji je glumio neobuzdanog i emotivnog latinskog gangstera Miguela Alvareza. "Nije bilo nikakvih skandala. Mogli ste da se družite sa različitim ljudima svakog drugog dana i posao je bio sjajan. Vladali smo Njujorkom znate? Bili smo dvadesetorica momaka uzrasta u rasponu od svega pet godina, ali bismo izlazili najmanje četiri ili pet puta nedeljno i svi smo bili u ranim dvadesetim. Ne samo da smo radili jedan s drugima, već smo se viđali i posle posla! Išli bismo na kuglanje jedne večeri ili gledali boks na HBO-u neke druge. Ne mogu reći da je bilo ikakvih problema."

Asevedo je bio, pored Edi Falko, jedini član glumačke postave koji je zaista počeo da ubire plodove monolita u koji se pretvarao HBO. Kako su se sezone nizale, odobravano je sve više i više televizijskih serija na HBO-u – Seks i grad, Sopranovi, Šest stopa ispod zemlje, da navedemo samo neke. "Blagajna" u imenu ove kompanije zaista je došla do izražaja tek s epskom mini-serijom o Drugom svetskom ratu u produkciji Stivena Spilberga Braća po oružju. Asevedo je uspeo da dobije ulogu u njoj kao narednik Džo Toja. Međutim, Braća po oružju bila je totalno drugačija operacija od OZ. Nije bilo prijateljstva i druženja kao na setu kod Fontane; Asevedo je sada radio u utegnutijem okruženju visoke produkcije i nije mogao da radi obe stvari istovremeno.

"Pričao sam sa Tomom Fontanom i rekao mu: 'Slušaj, dobio sam ulogu – kod Spilberga, čoveče; to je jedanaest meseci snimanja, velika prilika.' Moji agenti su mi govorili: 'Mi ćemo ga pozvati da mu saopštimo vest', ali što se mene tiče – a siguran sam da su i mnogi drugi momci, kao što su Din i Li, bili u istom fazonu – nikad ne bih mogao da dozvolim agentima da zovu Toma u moje ime da ga nešto pitaju ili traže od njega. Rekao sam im: 'Moram sam da pitam Toma za to.' Otišao sam kod njega, seo u njegovu kancelariju i rekao mu o čemu se radi. On me je samo pogleda i rekao: 'Oćeš i dalje da ostaneš deo serije?' A ja sam mu rekao: 'Naravno!' On mi kaže: 'Oćeš da pobegneš iz zatvora? I da te posle ponovo uhvatimo?' Rekao sam: 'Da!' I tako mi on kaže: 'U redu, ajde da uradimo to.' Znao sam da je Tom želeo da to napravi sa još jednim likom, Sajmonom Adebisijem, ali nije želeo da se to desi dvaput jer bi to oslabilo kvalitet serije. U tome je razlika između serije kao što je OZ i Braće po oružju, osim naravno raspona, ljudi, mase… U malim ekipama postoji bliskost i poverenje koji ne postoje u većim."

Osoblje i zatvorenici zajedno gledaju Makbeta. Foto: Larry Riley / HBO.

Ideja da set bude jedno tesno i zatvoreno okruženje nije se završilo s tim osećanjem bratstva. Na kraju druge sezone, Asavedov lik Alvarez ubada nožem čuvara u oba oka po naređenju svog gangsterskog bosa Raula Hernandeza (u tumačenju Luisa Guzmana). Razlog za to: Hernandez dovodi u pitanje Alvarezovu lojalnost i sposobnost zato što je belji od drugih Latino članova bande – to je scena koja je bila rezultat neobične kolaborativne veze između glumačke postave i tvorca serije.
"Nakon svake sezone Tom bi seo sa svima nama – što je, uzgred budi rečeno, nečuveno; tvorci serija nikad to ne rade, a radim ovaj posao već 20 godina", kaže Asevedo. "To je jedini tvorac serije koji me je poseo posle svake sezone i seo pojedinačno sa svakim članom glumačke postave i pitao ga: 'Šta misliš o protekloj sezoni? Šta misliš o razvojnom putu svog lika? Kuda bi želeo da ideš u narednoj sezoni?'"

"Jedna od stvari u vezi sa mnom koja je bitna dok sam odrastao jeste da sam Portorikanac i da sam odrastao u Južnom Bronksu. Kao kulture, nas je svih oblika, veličina i boja. Često u šali kažem da su ljude sa Kariba – mislim na Kubu, Dominikansku republiku i Portoriko – jebali svi živi, zar ne? Imam ujake koji su crni, ali imam i rođake koji su plavi i plavooki. Odrastajući u Bronksu bio sam svetlije puti. Često sam morao da se pobijem s nekim jer bi me nazvali 'belcem' ili šta god već, a ja to nisam bio. Pomenuo sam to Tomu i on je čitavu tu priču ubacio u drugu sezonu."

Tom Fontana u Smaragdnom gradu. Foto: Eric Liebowitz / HBO.

Jedina očiglednija stvar od ljubavi glumačke postave između sebe i vremena koje su provodili zajedno snimajući OZ jeste jednoglasno poštovanje koje ukazuju tvorcu serije Tomu Fontani. On deluje kao potpuni patrijarh koji nežno usmerava svoju glumačku decu kroz adolescenciju njihovih karijera, kroz svaki gej poljubac, ubadanje nožem pod tušem, vođenje ljubavi u ćelijskom bloku, namerno zaražavanje virusom HIV-a, pogubljenje, silovanje, ubistvo, brak, bekstvo, zatvorsko izvođenje Šekspira. Upravo je divljenje prema Fontani i onom što je stvorio za sve njih ono što tako uspešno potpiruje vatru u Dinu Vintersu, kao kada je gostovao u Šou Artija Langa, a neko je pozvao da kaže kako su rane epizode bile "klišetizirane".

"Za mene je to veoma lično pitanje", kaže on. "Toma sam upoznao 1992. godine, a počeli smo da snimamo 1997. godine, tako da smo tokom tih pet godina postali kao braća. Moj pravi brat je igrao mog brata u seriji. Moj drugi brat je bio jedan od scenarista [Bred Vinters]. Uz sve to, kakav je to samo bezobrazluk te osobe koja ja rekla da su prve epizode bile 'klišetizirane' – jesi li ti, druže, poremetio pameću? Nemam strpljenja za takve ljude, neobrazovane mase, ljude koji su glasali za Trampa. Nemam strpljenja, nemam poštovanja i nemam vremena za njih… Bio sam tamo od samog starta. Išao sam sa Tomom da gledam Romea i Juliju zato što je razmišljao da angažuje Harolda Perinoa i Tom je bio u fazonu: 'Želim da mi kažeš šta misliš o ovom liku.' Bio sam prisutan tokom svega, od samih začetaka, tako da je za mene sve to izuzetno lično. Kad mi neko ispali glupavu rečenicu kao što je: 'Klišetizirano je', ja sam samo u fazonu, ma jebi se, druže. Sve čega se Tom dotakao – seks, religija, droge, porodica, nasilje, etika, moral – bilo je jedno besprekorno tkanje i shvatim lično kad neko to svede na jednu jebenu reč."

Kad se sve sabere i oduzme, morate da imate čudnu i jedinstvenu osobu da bi nastala jedna tako čudna i jedinstvena serija. Fontanin pristup snimanju serije OZ,i ostvarivanje svega toga na njegov način, jeste to što seriju prožima fenomenalno jedinstvenom začudnošću. To vam je kao trip na pečurkama, sa svim njegovim neobičnostima povremeno umočenim u surovu realnost. To je stil televizijskog stvaranja koji nikad do kraja nije bio ponovljen, pravi pravcati veliki prasak ideja koji se potom pretvorio u konstelacije i galaksije koje danas gledamo na TV-u i internetu. Bez rizika koji je na sebe preuzeo OZ, i načina na koji je to uradio, televizija nikad ne bi bila onakva kao što je danas.
Jer ne radi se samo o tome da nešto uradite drugačije; to mora da bude i vrhunsko. Jer ako nije vrhunsko, što biste to uopšte i radili?

Posebna zahvalnica ide Bilu Batleru, Dijegu Aldani, Endrjuu Lounu i Metjuu Nemetu za njihovu pomoć u nastanku ovog članka.

Još na VICE.com:

Novi "Tvin Piks" je urnebesno smešan

Bili smo na koncertu u zatvoru u Nišu

Vodič za praznike uz grip, serije i filmove