Najbolje-najgore rijaliti emisije koje nisu dobacile do druge sezone

(Glavna slika: takmičarka iz 'Bridalplasty')

Keeping Up with the Kardashians je praktično serija o desetak identičnih manekenki koje pokušavaju da popiju kafu bez da sjebu sebi šminku. Geordie Shore je neprekidan ciklus mamurluka, tuča, i ražnjića. TOWIE nameće devojkama neostvarive telesne standarde, a baš ne uspeva da naciju natera da zavoli Džemu Kolins. I'm A Celebrity… je bukvalno platforma za dva idiota da se podsmevaju trećem koji je navodno slavan.

Šta hoću da kažem? Na našim malim ekranima trenutno se vrti neopisivo sranje, pa se onda pitam kakvi li su tek serijali koje su televizije ukinule i bacile u zapećak?

Da bih to otkrila, zatvorila sam se u sobu, pripremila grickalice, i bacila se na gledanje. Sve rijaliti TV serije koje slede otkazane su posle prve sezone, ali koja od njih je najbolja? Tj. najgora? Koja je najbolja od najgorih?

Odlično pitanje, ja da vam kažem:

Mladoplastika prati dvanaest žena koje pokušavaju da organizuju svoja bljutavo slatka venčanja, a štos je u tome da sve one misle da će im venčanje biti savršeno ako nabave novi nos ili bolje dupe. Onu koja pobedi u nedeljnom (svadbarskom) takmičenju voze kod plastičnog hirurga da joj steše nosinu ili zubalo, erodira podbradak ili usisa butine. Sa jedne strane, u pitanju je potresan prikaz američkog venčano-industrijskog kompleksa, te fenomena plastične hirurgije koji se usadio čak i u maštu budućih domaćica. Sa druge strane, zabavno je za gledanje.

U prvoj epizodi devojke sastave svoje liste želja za plastičnog hirurga. Dr Dubrov ih ispipa jednu po jednu. „Grudi su vam savršene za nadogradnju", kaže on Kristen dok joj markerom crta nove bradavice tamo negde ispod ključne kosti. „Areole su vam se malo okesile", kaže on Ešli koja pada u momentalnu depresiju.

Dok ostale „mejkover" serijale obično uguši obavezna ali neubedljiva priča o zdravom životu i terapiji, Mladoplastika je brutalno iskrena: ne apeluju nam na emocije, ne pokušavaju da ubede publiku da podrži ovu ili onu takmičarku. Samo nam pokazuju kako štrkljave žene od po 26 godina žele da im se iseče stomak da bi mogle da se uglave u sopstvenu bajku, i ne stide se toga nimalo.

Kad operisanoj takmičarki muž podigne veo sa lica i iznenadi se jer je neprepoznatljiva, čak i najciničnijim gledaocima bude malo neprijatno. Sleš-pornići sa kompleksom niže vrednosti. „Vidi kako mi salo priča", kaže Šeron i steže rukama stomak tako da liči na par usana. „Pomozite mi, sredite me!" Previše brutalna za mejnstrim, Mladoplastika je bila otkazana posle samo deset epizoda.

Nešto je bacilo Rajana „Pizdu" Lohtija u duboko razmišljanje, ali jebiga, to se njemu redovno dešava. „Mislim ne znam… šta je u stvari to pizda? Šta to kao znači?" Rajan Lohti gleda u kameru koja ga prati i onako srdačno priprost ide u egzistencijalnu introspekciju: jesam li osobina ili ženski polni organ? To je koncept ove serije.

Šta bi, pita nas naslov, Rajan Lohti uradio u datoj situaciji? Verovatno bi razvalio javni WC i posle za to okrivio imaginarne brazilske lopove. Lohti, idiot nad idiotima, bogomdan je za 45 minuta imbecilnog TV programa. Nažalost, ovde moramo da gledamo njegove ispeglane pokušaje da bude profesionalno glup, što nam samo ističe koliko je u stvari pameti potrebno za uspeh u rijaliti žanru (v. pod Kardašijan). Lohti se ovde po scenariju ponaša kao kenjkava beba u krevecu – skoro da je moguće videti kako mu se polako okreću zupčanici u glavi kad donese odluku da će bolji efekat postići ako se pravi da ne zna šta je to „dinosaurus". On je kao Džoi Eseks samo bez ikakve dubine. On je plići nego Džoi Eseks.

Gledajući ovaj E! uradak shvatila sam da Lohti planira da bude selebriti sve dok mu nabrekli trbušnjaci ne otegle do poda, ali još mu nisu javili da od toga neće biti ništa. „Mogu da zamislim sebe kao dizajnera, kao modela, kao TV zvezdu", rekao je on za Njujork Tajms pre nego što je u javnost dospela informacija da se E! zajebao i unajmio plivača pred penzijom da zabavlja javnost. Uspešan rijaliti serijal ne može svaka budala da napravi, što pokušaj Rajana Lohtija samo demonstrira.

„Kokteli sa Kloi" prate format uobičajen za kardašijansku produkciju, oproban i dokazan: red banalnog razgovora u neobično dobro osvetljenoj kuhinji, red sekundarnog nanošenja sjaja za usne, red simulirane drame. (Za razliku od KWK, KUWTK ovo poslednje traži gde god stigne, od saobraćajne nesreće do minornog nesuglasja po modnom pitanju). Na kraju se cela ta mešavina izbljune na ekran a opet nekako savršeno stoji, kao kvalitetan silikonski implant. Voala! Izvolite mi isplatiti još milijardu dolara.

„Kokteli" su snimani na setu koji treba da podseća na kuću u kojoj Kloi stvarno živi, osim što je sve od stiropora i šuplje, što mu valjda dođe nekakva metafora. U ovom sivom okruženju, 22 kamere snimaju svaki trenutak da bi nam ostavili utisak da zaista pratimo život TV zvezde, samo što na to niko ne naseda. Kad joj svrati Karmen Elektra na kafu vidimo da je našminkana sve u šesnaest, ne vredi da se pretvarate.

Uprkos građevinskim inovacijama i snažnom brendu, gledati Koktele sa Kloi ekvivalent je praćenja ekstremno luksuzne i ekstremno dosadne dečije žurke.

Kloi drveno vodi intervju, predugo priča sopstvene anegdote i ne zna šta da pita goste – to sve začini pojava kuvara koji krene da smara opisom jela koje niko od nas nikad neće probati. Kad im se prvoj epizodi pojavi Snup Dog kao gost, Aiša Tajler i Kim Vajtli neuporedivo sposobnije vode razgovor, postavljaju mu smislena pitanja, dok se u pozadini duri Kloi zato što nije u centru pažnje.

Kokteli tehnički nisu jednosezonski hit – odobrena je bila i druga sezona ali onda su je otkazali taman kad su nove epizode krenule da se emituju. Realno bi iz E! mogli da ubudže reprizu i nastavak u neki kasnonoćni termin, ali pošto sam pogledala prvu sezonu deluje mi da ni sama Kloi nije previše zainteresovana za svoj projekat. „Kloi je navikla da bude glavna u porodičnom hit programu, da se za sve pita", lajao je anonimni insajder za Daily Mail prošle godine. „Ali na ovako maloj seriji to nije bilo moguće… svima je bilo preko glave cele stvari." I meni je, anonimni insajderu, i meni je.

Uh, čak i sam naslov deluje perverzno. Zamišljam nekog kosmatog kako se nalakti na šank pa pita devojčicu koja je jedva prebacila pubertet „Čija si ti, mala?"

Realno gledano, serija i jeste toliko mračna i toliko promašena: otkazali su je već posle prve epizode. Who's Your Daddy pokušao je da ugradi takmičarski aspekt u srceparajuću priču o odraslim osobama koje traže svoje biološke roditelje. Usvojena deca trebalo je da biraju svog pravog oca od osmorice ponuđenih kandidata. Ako pogode dobiju 100,000 funti (i tatu!) Ako ne pogode, pare idu nekom liku sumnjivog morala. Kao Džeremi Kajl u formatu kviza. Umesto testova očinstva imamo zadatke, a umesto terapije imamo ponuđene nagradu u vidu gomile novca. Pretpostavljam da im je alternativna ideja bila borba dva sterilni para za pravo na fetus.

Zašto se nije primilo? Pa, čim je pilot epizoda emitovana požalili su se iz The Cradle, Adoption Nation i drugih organizacija za usvajanje dece. Videli smo samo tu jednu epizodu u kojoj je glumica Ti Džej Majers uspela da identifikuje svoj biološkog oca („Imamo pobednika!"). Foks je ovo reklamirao kao najemotivniji šou svih vremena. „Garantujem", hvalio se Majk Darnel u to vreme. „Pustićete suzu ako imate imalo duše". Mene lično nimalo nije dirnulo, suza nije bilo, a za vas ne znam.

„Harijeve princeze", koje očigledno nikad nisu videle sliku princa Harija, bore se za čast da izađu na sastanak sa princom Harijem. Nažalost, u njegovoj ulozi je u stvari bio građevinski radnik Met Hiks.

Možda zvuči kao da je dvanaest nesrećnica naivno progutalo ideju da je Met u stvari Hari, ali devojke je produkcija provela kroz intenzivno ispiranje mozga.

Kao da je Gestapo snimao rijaliti šou. Devojke nisu imale pristup telefonu, TV-u, knjigama, ni bilo kojoj drugoj vrsti razonode u kući. Nisu čak smele ni da komuniciraju međusobno bez prisustva kamere – kao da su ih držali u samici, a sve to da ne bi mogle da podele jedna sa drugom svoje sumnje povodom visokog riđeg momka navodno četvrtog po redu na listi prestolonaslednika.

„Neke od nas su tvrdile da to nije stvarno Hari, pa su doveli psihologa da nas razuveri. Posle smo saznale da nije bio u pitanju pravi, licencirani terapeut nego samo neki tip iz produkcije", tvrdila je pobednica Kimberli Birč.

Ali na televiziji nema mesta moraliziranju – da li je zabavno, pitala sam se. Jeste, donekle. Smešno je kad gledaš žene koje flertuju sa metaforičkim princem. „Kako su tvoji?" pita ga jedna od devojaka. „Jesu svi u Bakingemskoj palati?"

Pa ipak, iako je mestimično bilo zabavno gledati Keli i Karinu kako igraju kriket, u totalu je ipak prilično dosadno. Za razliku od Bachelor, gde je glavna nagrada koliko-toliko harizmatična, ovaj „Hari" je sav ukočen i monoton. Pretpostavljam da je zato gledanost bila niska. Uporno je svojim šuškavim poš glasom ponavljao „Izgleda da stvarno počinju da veruju da sam ja Hari". Možda bi moglo da prođe sa nekim ubedljivijim imitatorom – Hari Stajls, Rajan Gosling, Sven Goran Erikson. Ovako ne pije vodu.

U Apprentice je očigledno sve lažno, ali šta bi bilo kad se ta neautentičnost digne na kub? Dobio bi se „Moj debeli dosadni šef", neuspešna serija iz 2004 u kojoj takmičari pokušavaju da se zaposle u čikaškoj korporaciji IOCOR. Ne samo što ni posao ni firma ne postoje, već se ispostavi da im je „misteriozni" šef u stvari šimpanza u odelu. Prilično besmislen preokret – kao kad gledaš film tri sata da bi ti na samom kraju saopštili da je sve to u stvari bio nečiji san.

Žene koje izgledaju kao sekretarice i muškarci neobrijani u stilu Krega Dejvida dobijali su glupave zadatke kao što je prodaja kozmetičke hirurgije za leševe, pravljenje marketinške kampanje za nagazne mine, i pokušaj da se mušterijama uvali supa jednog letnjeg dana u Čikagu.

Kada su finalisti, Anet i Majk, dospeli do poslednje epizode i producenti im najzad dozvolili da vide „šefa", njih dvoje se histerično smejalo iako su negde duboko u sebi imali iluziju kako ih Bil Gejts uzima u zagrljaj i vodi u svetlu poslovnu budućnost.

Za sam kraj, šimpanza zavrti točak sreće i Anet osvoji 350,000 funti tek onako bezveze. Zanimljivije bi bilo da sam sama radila lajvstrim iz obližnje kladionice.

Prilično je očigledno zašto je „Šef" otkazan posle samo pet epizoda: u rijaliti programima neophodna je bar iluzija autentičnosti. U svakom slučaju, naći posao samo po sebi je danas dovoljno satiričan poduhvat. Da odem na razgovor i tamo mi kažu „Posao ne postoji, šef je u stvari šimpanza", rekla bih im samo „Ništa, hvala što se odvojili vreme."

Hoćemo Mladoplastiku! Ako bi išlo sa iole pristojnim naratorom, rado bih odgledala još jednu sezonu. Pobednik je Bridalplasty.