Reklame
Svaštara

​Žena koja je izbušila rupu u glavi da bi 'otvorila svoj um'

Ljudi to rade već desetinama hiljada godina, tako da mora da postoji nešto što ih tera da ponovo posegnu za metalnim predmetima i zabadaju ih u lobanju.

pisao Joseph Cox
06 Novembar 2016, 6:00am

Amanda Filding obavlja „samotrepanaciju" (bušenje rupe u lobanji).

Ima mnogo načina da se dostigne viši nivo svesti. Većina njih uključuje uzimanje neke vrste psihoaktivne supstance, par njih uključuje potapanje u belu cisternu napunjenu vodom, a jedna od metoda je i da sedneš ispred stroboskopa, trezan, dok slušaš trens. Ali koliko ja znam, samo za jedan je potrebno izbušiti rupu u čelu.

Trepanacija, postupak prilikom kojeg se buši mala rupa u lobanji i ostavlja se da zaceli prirodnim putem, navodno može da proizvede dugoročne pozitivne posledice na raspoloženje i opšu dobrobit trepanatirane osobe. Ima malo čvrstih naučnih dokaza da od trepanacije ima bilo kakve opipljive koristi, ali ljudi to rade već desetinama hiljada godina, tako da mora da postoji nešto što ih tera da ponovo posegnu za metalnim predmetima i zabadaju ih u lobanju.

Amanda Filding je direktorka Fondacije Bekli, fonda koji već preko deset godina istražuje svest. Njihov rad se proteže na čitav spektar izmene svesti, od kanabisa i LSD-a, do budističke meditacije, i jedna je od vodećih organizacija koje proučavaju naučnu fiziologiju koja stoji iza trepanacije. Početkom sedamdesetih, Amanda je sama sebi izvršila trepanaciju, zato što nije mogla da pronađe lekara koji bi joj to uradio, i od tada je postala neka vrsta autoriteta za ovu praksu.

Posetio sam Amandu na periferiji Oksforda, da sa njom razgovaram o trepanaciji i o tome kako je sama obavila tu operaciju.

Amanda 2012. godine.

VICE: Dakle, Amanda, možeš li da mi ispričaš sažet istorijat trepanacije?

Amanda Fildin: Trepanacija je najstariji hirurški postupak na svetu, koji datira barem 10 hiljada godina pre nove ere, i nezavisno su je praktikovale skoro sve civilizacije na svim kontinentima na planeti. Od Južne Amerike, do neolitske Evrope, ova praksa ima bogatu i raznoliku istoriju. Šiva, hinduistički bog izmenjene svesti, izvršio je trepanaciju; obavljali su je monasi na Tibetu, a javlja se i u Africi savremenog doba.

Na šta misliš kada kažeš „savremeno doba"?

Mislim na dvadeseti vek. Šezdesetih sam upoznala jednog čoveka iz Nigerije, koji mi je rekao da su kada je on imao 13 godina „moderni" momci iz sela išli kod šamana na trepanaciju.

Da li je imala legitimnu medicinsku svrhu?

Apsolutno. Te civilizacije nisu imale naučne hipoteze o fiziologiji trepanacije, pa su su smišljali ezoterična objašnjenja. Opisivana je kao „puštanje da svetlost prodre unutra", ili da „đavo izađe napolje". Uspeno je primenjivana za lečenje hronične glavobolje, epilepsije i migrene, i bila je iznenađujuće uobičajena sve do prvog svetskog rata, kada su lekari počeli da izvršavaju lobotomiju – tada su odjednom počeli da je smatraju za primitivnu praksu. U jednoj enciklopediji mog oca iz 1912. piše da se trepanacija sve više koristila za lečenje mentalnih poremećaja. Šta više, i dalje se redovno koristi da bi se doprlo do mozga zbog operacije, ali rupu često zapušavaju.

Da li je imala religijski značaj?

Za neke, trepenacija je bila ritual vršen nad šamanima, kraljevima i sveštenicima. Rekla bih da su to činili zato što su, naročito u južnoameričkim društvima, u tim višim sektama uzimala psihoaktivne droge. Podizanje referentne linije im je pomagalo da lakše podnesu prestanak dejstva droge.

U redu. Ti si obavila trepanaciju sama na sebi – šta te je navelo da to učiniš?

Šezdesetih sam dosta radila na komaprativnim studijama religija i misticizma, i čula sam za jednog naučnika iz Holandije koji je obavio trepanaciju na sebi i imao teoriju o fiziološkom promenama koje je ona izazvala. Nisam ga poznavala pre nego što je izvršio trepanaciju, što znači da nisam znala kakve su promene u pitanju. Iako sam bila zainteresovana za trepanaciju, nisam bila preterano voljna da je obavim na sebi.

Ali imala sam jednog drugog prijatelja koji ju je obavio, i definitivno sam na njemu primetila veoma suptilne promene – postao je opušteniji, manje neurotičan nego svi mi. Poznavala sam ga izuzetno dobro, i primetila sam razliku. Kasnije ju je obavio još jedan moj prijatelj, koji je imao hronične glavobolje koje su mu upropaštavale jedan do dva dana nedeljno, ali već 30 godina ih nema. Počela sam da tražim doktora koji bi mi obavio trepanaciju, uključujući i doktora kraljevske porodice, koji je bio veoma zainteresovan. Šta više, i sam je imao rupu u glavi, usled neke nesreće koju je imao kao dete. Posle četiri godine bezuspešnog traganja, odlučila sam da sama to obavim.

Trepanirana lobanja pronađena u Peruu (Fotografija sa)

Kakve pripreme si obavila?

Naravno, bila sam veoma oprezna i veoma pažljivo sam se pripremila. Upotrebila sam električnu bušilicu sa tupim dnom i nožnom pedalom, koju sam isprobala na kožici između prstiju, da vidim da li će oštetiti kožu. Sve sam pažljivo pripremila, ali više od svega sam se pripremila psihički. To je poslednja stvar koju želiš da učiniš.

Da, probušiti rupu u glavi se kosi sa svim instinktima.

Onda sam pomislila da bih mogla da snimim film o tome, pošto sam već umetnica. Bilo je od koristi snimati film, zato što sam imala osećaj da pravim odmak od situacije.

Dakle, imala si fizički anestetik, a onda i mentalni „anestetik", tretirajući to kao umetničko delo.

Da, to je delovalo. Kada sam obavila postupak, obmotala sam glavu maramom, pojela biftek da nadomestim gubitak gvožđa usled krvarenja, i otišla na neku žurku. To te uopšte ne omete – ne bivaš nesposoban posle toga. Operacija traje samo pola sata. Ali ni u kom slučaju se ne zalažem za ideju samotrepanacije; to bi trebalo uvek da obavi medicinski profesionalac.

Kako si se osećala posle postupka?

U to doba sam to opisivala kao osećaj da nadolazi plima: osećanja su bujala, polako i nežno, do nivoa kada je osećaj postao dobar, veoma suptilno. Jedna stvar koja je bila veoma konkretna je bila promena obrasca sna: snovi su mi postali manje anksiozni – to je bilo baš primetno. Može li sve to da se opiše kao placebo efekat? Naravno, postoji ta mogućnost, i veoma sam je svesna. Moram da kažem da sam uočila dovoljno promena da bih i dalje bila zainteresovana za to, i uočila sam ih kod ljudi koje sam veoma dobro poznavala, a koji su takođe izvršili trepanaciju. Primetila sam suštinske promene kod svih njih.

I koja je osnovna premisa iza trepanacije?

Kada se beba rodi, teme lobanje joj je veoma mekano i fleksibilno. Prvo se fontanela (meki deo na vrhu lobanje) zatvori, onda se zatvore kosti lobanje, što inhibira puni puls srca – tako na neki način sprečava pun rad mozga. Popuštanje „pritiska na puls" rezultira u promeni razmere dve tečnosti u mozgu: krvi i moždanog likvora. Krv je ta koja hrani moždane ćelije stvarima koje su im potrebne, kao što su glukoza i kiseonik. Likvor uklanja neke štetne molekule.

Trepanacija radi tako što vraća pun pritisak pulsa srca. Onda kapilari blago oteknu i iscede jednaku kolličinu likvora. Kada cirkulacija postane sporija (kada mozak ne dobija dovoljno likvora), mogu da se jave ustajali džepovi tečnosti koji mogu da doprinesu pojavi bolesti kao što su demencija i Alchajmerova.

Alat za trepanaciju iz 17. veka koji je Amanda dobila na poklon.

U redu. Kada si osnovala Fondaciju Brekli, počela si da radiš na istraživanju efekata i potencijalnih koristi od trepanacije. Šta si istraživala?

Istraživanje koje sam obavljalasa ruskim naučnikom profesorom Moskaljenkom se bavilo posmatranjem pacijenata nad kojima je trepanacija izvršena zbog drugih operacija, i onoga što se događalo kada se kost ukloni i ne zameni. Mozak je dobijao više krvi, a kada bi subjektu zapušili rupu, količina krvi bi tada opala. Jasno je da se kada se izdubi rupa cirkulacija krvi poboljša, a da se pogorša kada se rupa zapuši. Ali potrebna su ispitivanja na zdravoj populaciji.

Drugi deo istraživanja smo obavljali sa ljudima u raznim fazama Alchajmerove bolesti. Pokazalo se da je kod tih ljudi likvor mnogo nepokretniji nego kod onih koji imaju „zdravu" cirkulaciju u mozgu. Problem kod tih pacijenata nije bio manjak krvi u mozgu, već to što likvor ne čisti dovoljno toksičnih molekula. Ovo istraživanje je doprinelo razvoju naprave koja može da meri takve stvari, i možda nas rano upozori na mogućnost oboljenja mozga.

Da li trepanacija može da posluži kao preventivna mera za borbu protiv takvih bolesti, i da li ima i druge efekte, to je istraživanje koje bih volela da sprovedem u budućnosti. To je još uvek samo hipoteza, koja je trenutno nedokaziva, zato što mislim da još uvek nemamo dovoljno dobre instrumente da to izmerimo. Ali izgleda da je tokom istorije trepenacija korišćena za takve stvari, čak iako ljudi koji su je izvodili u to vreme nisu izvodili te zaključke. Istraživanje trepanacije koje smo mi obavili je izvršeno na samo petnaestak ljudi, i to ni izbliza nije dovoljno za čvrste naučne tvrdnje. Potrebno nam je još istraživanja na više ljudi.

Da li bi to istraživala i da nisi izvršila trepanaciju?

Da, mislim da bih. Ali pretpostavljam da mi je lično iskustvo sa trepanacijom – u koje, naravno, nemam slepo poverenje – izazvalo osećaj da to vredi istraživati.

Kako to istraživanje izgleda?

Nije lako: iako trepanacija nije nelegalna, nije ni sasvim legalna. To je kvaka 22. Ne možeš da dobiješ odobrenje za istraživanje zato što nema dovoljno dokaza koji bi ga potkrepili, a do dokaza bez istraživanja ne možeš da dođeš. Trebalo bi da istražujemo ovju jednostavnu operaciju koja bi mogla da podigne svest.

Amandin plakat za političku kampanju, od 1979. do 1983.

Da li veruješ da će u budućnosti postati legalna?

Definitivno da. Naročito u zemljama kojima je bliskija ideja svesnosti, kao što su Brazil ili indija.

Nisi li se ti zalagala da trepanaciju počne da finansira zdravstveno osiguranje?

Kandidovala sam se za gradsko veće u Čelsiju, sa platoformom pod nazivom „Trepanacija preko zdravstvenog osiguranja". Nije mi bila namera da pobedim na izborima; to je više bio umetnički projekat. Namera mi je bila da pokušam da ubedim medicinske profesionalce da se slože da je u pitanju zanimljiva tema i da je vredi istraživati.

Proteklih 40 godina sam navikla da se borim protiv predrasuda oko trepanacije, i stvarno nikada nisam shvatala predrasude oko nje. Mislim da društvo sebi ne čini uslugu time što od toga pravi tabu temu, i mislim da bi nam bilo najbolje da steknemo sva moguća znanja o izmenjenim stanjima svesti, i o tome kako možemo da ih primenjujemo za dobrobit čovečanstva. U tradicionalnim društvima, koja su mnogo bliža svesnosti, priznaju šamanski proces: proces izmene stanja svesti, bez obzira da li su u pitanju post, ritualni ples ili psihoaktivne supstance. Oni prepoznaju da je to veoma bitan deo zbližavanja u društvu, i značajno za put koji treba odabrati.

Hvala, Amanda.

Pratite Džozefa na Twitter-u

Tagged:
RuPaul
Vice Blog
fenomeni
глава
Stanje
alatke
trepanacija
lobanja
bušenje