Reklame
Kultura

Obezbeđenje sa vrata Akademije osamdesetih, 30 godina kasnije

Razgovarali smo sa ljudima koje ste morali da prođete na vratima da biste tih dana doživeli Akademiju

pisao Galeb Nikacevic
03 Februar 2016, 7:01am

Fotografije su iz lične arhive sagovornika osim ako nije naznačeno drugačije

Na Akademiju su osamdesetih godina želeli da uđu svi, ali nije mogao svako. Ko su bili ljudi koji su držali ta vrata, liniju iza koje su se rađali plodovi koje ubiramo i danas? Ko su bili ljudi koji su odlučivali o divnim ili tragičnim sudbinama u noćnom životu mladih osamdesetih godina? Ko su bili najveći prijatelji ili neprijatelji beogradske publike i ljudi kojima si morao da baciš kosku da bi bio neko i nešto u ovom gradu? Ko je jednim pogledom mogao da odredi da li si kul ili ne i koga si morao da osvojiš da bi se dokazao kao vedeta beogradskog života, pa čak i kad si Milan Mladenović, Cane ili Koja.

Jednom sam Gišku zaustavio na vratima sa dve brinete. Jednog širokog trokrilnog šifonjera sa havajkom razdrljenom, kajlom oko vrata, maljama na grudima, koji mene pita: "Bato, šta ima dole?"

Mnogi od tih stražara legendarnih dveri Akademije više nisu među nama, drugi su nestali bez traga, ali neke Beograd ipak i dalje pamti. Najzapaženiji među njima su bili Uča na fliperima, Bilja džudistkinja, Đorđe Aralica, ali nadasve lik poznatiji kao Vita, legendarni "ćale Akademije". Ali romantizovana priča nije uvek u skladu sa stvarnošću.

Ja sam ti bio tampon zona između Crnogoraca koji su radili na vratima Zvonko Osmajlić i Zlatko, pre svega, oni su bili jako teški. Kasnije je Zvonko poginuo u onom pokušaju atentata na Draškovića.

Nezahvalan je i dosta tragičan život na vratima. Svi te znaju, ali te niko ne pamti. Svi ti bacaju kosku, ali ti ne znaju prezime, svi imaju anegdote iz života koje uključuju tebe, ali niko ne zna gde živiš, ni da li si uopšte živ. Svako se seća Vite, svaki broj telefona koji sam okrenuo, a okrenuo sam ih mnogo. Ali niko nije mogao da mi kaže više od toga.

Vita danas. Fotografija: Lazara Marinković

U potragu sam krenuo pre više od šest meseci, a onda me je jedan slučajni susret naveo na put koji me je doveo do kafića Beograd, u Knez Mihajlovoj, sa Biljom, Aralicom, ali i legendarnim Vitom. Vremešni i vedri, vadili su svoje lične fotografije i sećali se dana u kojima se rađao naš Beograd, u čijem su stvaranju učestvovali, a ja sam bio samo balavac koji je pišao i kenjao u pelene da bih godinama kasnije samo preuzeo taj gotov proizvod i postao dete grada koji nosim sa sobom gde god da odem.

Vita frontmen, sredina osamdesetih godina

Legendarna Bilja džudistkinja na vratima.

Bilja danas. Fotografija: Lazara Marinković

Obezbeđenje Akademije.

Levo: Ivica Kojić, nekada na vratima Akademije, a danas šef Vučićevog kabineta.

VICE: Šta je za tebe bila Akademija?

Vita: To je prvenstveno bio klub studenata likovne akademije, ali za mene je to bila kuća. Ja sam bio dođoš i stanovao sam privatno i po studentskim domovima, pa sam sve više vremena provodio u klubu. U početku je radio do 22h, pa do ponoći, pa do pet ujutru i onda se sve u jednom trenutku pretvorilo u trčanje na fakultet i sa fakulteta u klub.

Od drugih fakulteta, pre svega FDU-a i drugih kreativnih fakulteta dolazili su redovno. Recimo Mita iz gupre Block Out, pa on je visio tamo, potom Marko iz EKV-a, Vartabedijan je bio didžej dole, Cane iz Partibrejkersa, ma mnogi. I svi su oni morali da uđu.

Kako su izgledali sami počeci kluba Akademija?

Pa u početku je to bio podrum za ugalj i 1983. godine kada sam došao na fakultet, na čas marksizma je ušao Uča Kaluđerović i rekao: "Izvinite profesore, ali ima li ovde nekih momaka koji bi dobrovoljno čistili dole prostorije od uglja?" A niko nije voleo marksizam. Kada smo sišli dole voda je bila do članaka, jer je prethodno bio požar. Ceo klub, šank, čajdžinica, pa i deo za ugalj, sve je bilo totalno ruinirano. Prvi koji su ušli u prostor su bili Zlaja, Uča i Slaviša Čehović. Oni kao studenti vajarstva su preuzeli tu nekakvu ulogu organizatora da od tog prostora ponovo naprave studentski klub, gde bi se sedelo i ćaskalo oko umetnosti. I to je prvenstveno te godine zaživelo kao jedna prostorija.

Kada su se otvorile ostale?

Pa već sledeće godine smo oslobodili i preostale tri prostorije, kada smo uspeli da uklonimo šut, ugalj i da prebacimo kotlarnicu sa druge strane. A u dvorištu su iseljeni stanari koji su dugo godina bili u toj zgradi u Rajićevoj i tu smo onda dobili još jedan veliki prostor. A od love napravljene u čajdžinici su finansirani projekti obnavljanja tog prostora. Kupljena je boja ovo-ono i kasnije se masa ljudi prijavljivala na konkurse koje smo objavljivali davali smo zid po zid različitim umetnicima dok sve nije bilo obojeno. Uveliko se tu već puštala muzika, prodavalo pivo i delili topli sendviči. Uča je bio zadužen za nabavku. I tako, kao što je Grčka kraljica bila boemsko mesto za naše profesore, tako je klub bio za studente.

Taj ti je [Trifke] boksovao polufinale sa Džo Frejzerom. Svi su to znali, citiram ti ga: "Tuče Frejzer, a tučem i ja." I on je umro, pa mislim da ima desetak godina sada.

I kako je onda sve počelo?

Pa, prvo moraš da razumeš da je Likovna akademija bila pomodarski fakultet i masa studenata je bila iz veoma imućnih porodica i sami su putovali po Evropi i svetu i donosili su uticaj i iskustva iz Amsterdama, Londona, Pariza. Znali su kako izgledaju andergraund klubovi, kako su izgledale žurke, koja se muzika slušala. Oni su to želeli da simuliraju u klubu i vremenom je to postalo mesto novih tendencija u Beogradu.

U današnje vreme takozvane nove tendencije i progresivan zvuk nisu mejnstrim. Ljudi žele isto, a nove tendencije ne okupljaju više od 50-100 ljudi za veče u nekom manjem klubu. Kako je bilo vama?

Pa pazi, mi smo imali besplatnu kiriju, a zarađivali smo toliko novca da smo celu generaciju pete godine (od nekih 40 studenata), svake godine slali na ekskurziju. Celu generaciju. Od love zarađene na kartama. Slali smo ljude u evropske umetničke centre, na bijenala, svuda. Finansirali smo i sufinansirali nekih sedam ili osam generacija studenata za redom. Ja sam kao zaposlen u klubu imao beneficije da idem na te ekskurzije, iako nisam bio peta godina. Bio sam u Parizu tri puta, Musée de l'Orange, London, video Luvr... Na bijenalu u Veneciji sam bio tri puta. U Londonu u Nacionalnoj galeriji, Amsterdamu na velikoj izložbi Rembranta... I sve ono što je zanimalo mene kao slikara, video sam uz pomoć kluba, a to sam sebi nikada ne bih mogao da priuštim. Sve je to klub plaćao.

Vitina generacija na ekskurziji koja je plaćena novcem od kluba Akademija.

Pa koliko ste vi prodavali karata za veče?

Pa, tada je ograničenje, recimo, bilo pet stotina ljudi u prostoru, a mi smo prodavali po 1200-1500 karata za noć. Svake noći.

Pa koliko je ljudi to stajalo napolju?

To su bile nenormalne gužve. Ceo plato ispred Akademije je bio pun. Krcat. Gužva je bila sve do tadašnje trolejbuske okretnice (mesto gde se danas gradi tržni centar prim.aut.), jer su se ljudi nalazili oko 21-22h ispred Akademije, pa bi išli dalje. Mi smo bili zborno mesto. Nije bilo bitno da li dolaziš u Akademiju ili ne, ali tu su se svi okupljali.

A vi ste bili na vratima. Kako je izgledalo hendlovanje tih situacija?

Ma, svaka budala je pokušavala da uđe u klub. Ja sam u početku, na primer, tamo samo sakupljao flaše, stavljao ih u gajbe, a potom sam radio na garderobi. Bila je obaveza da svi budemo u rotaciji i da menjamo poslove unutar kluba, da bismo ga bolje upoznali. Potom je bilo cepanje i prodaja karata, čišćenje kluba svakog jutra. Svako jutro je dolazio ogroman kamion BIP-a koji je donosio pune i odnosio prazne flaše. Iz jedne prostorije smo se pretvorili u tri prostorije, a od tri prostorije smo onda napravili podijum za ples. Zaradili smo toliko da smo imali posebnu prostoriju za snimanje zvuka na Akademiji. Mi smo, od kluba, kupili svu opermu, zvučno izolovali prostoriju i tu su bendovi snimali muziku.

Bio je taj jedan lik Šuca. On ti je bio jedan od vođa Zvezdinih navijača. Posle je bio deo Arkanove garde, a kasnije je i ubijen. E, on je dolazio stalno na Akademiju i pravio je sranja. Stalno. [...] I u jednom trenutku smo imali sastanak i doneta je odluka da se to zaustavi. A to je, simbolično, bio poziv na linč Akademije.

Ali kako je izgledalo vreme na vratima?

Ja sam iz ruralne sredine i odgajan sam patrijarhalno. Imao sam određen stav o tome šta je muškarac. Određen odnos muškarca prema ženi, odnos prema društvu. A pošto sam vrlo rano otišao od kuće, kao dete sam u Nišu bio u likovnoj školi, bio sam prisiljen da naglo odrastem. I ta neka strogoća u meni je brzo izbrisala to detinjstvo. Postao sam starmali i imao sam dosta sklonosti prema agresivnosti. Bio sam žgoljav, ali sam uvek trenirao neki sport. Kada sam radio u klubu, dole mi se pružila prilika da platim kiriju, račune, da kupim boje (pošto toga nije bilo da se kupi u to vreme u Beogradu).

Fotografija: Lazara Marinković

I kako si završio na vratima?

Pa, ja sam, kažem ti, u početku radio sve ove poslove na šanku i po klubu, ali mi je strašno smetao taj dim. Dole je bila očajna ventilacija, nisam mogao da dišem. Ujutru dolaziš na fakultet i smrdiš na nikotin. Problem je bio što je zgrada pod zaštitom i nikakve promene na spoljašnjoj fasadi nisu bile dozvoljene, nikakvi otvori nisu smeli da se naprave i taj dim nije imao gde da ode.

Bilja: Ma, kosu kada opereš i po tri dana je i dalje izbijao dim. I ništa tu bitnije nije moglo da se uradi. To ti je bila sudbina.

Vita: I na kraju sam bio primoran da izađem na vrata. Od početka sam radio kao frontmen, jer sam bio student fakulteta i bio sam zadužen, pre svega, da puštam studente koji su uvek imali slobodan ulaz. To je bilo najbitnije, jer je to prvo bio studenski klub. Uveli smo i članske karte, sa sve fotografijom i identifikacijom. Imali smo celu kartoteku. Imali smo, bre, čak i komisiju koja je odobravala članske karte. Prvo su to bili samo zaposleni, pa potom studenti, a potom su krenule VIP karte, pa karte za muzičare, itd. Širilo se to vremenom, jer svako ko je bio nešto je želeo da dođe na Akademiju.

Od drugih fakulteta, pre svega FDU-a i drugih kreativnih fakulteta dolazili su redovno. Recimo Mita iz gupre Block Out, pa on je visio tamo, potom Marko iz EKV-a, Vartabedijan je bio didžej dole, Cane iz Partibrejkersa, ma mnogi. I svi su oni morali da uđu. A da ja nešto ne bih zajebao, ne daj bože ili ako nekoga ne prepoznam, uvodile su se članske karte. Ja sam ti bio tampon zona između Crnogoraca koji su radili na vratima Zvonko Osmajlić i Zlatko, pre svega, oni su bili jako teški. Kasnije je Zvonko poginuo u onom pokušaju atentata na Draškovića.

Pazi, Zvezda je bila dizelaško mesto. Tu su dolazili dizelaši i sponzoruše. Gomila šminkera. Na vratima Zvezde je u to vreme stajao Naser Orić.

Kako se to odvijalo?

Pa, rejting kluba je dosta brzo rastao, sve više ljudi je želelo da dođe, a među njima nisu svi bili studenti. Neki su bili željni provoda, a neki su bili željni problema. Svaka gužva uvek privuče neke ljude koji su željni nekakvog eksponiranja. A ja sam odlučivao ko će raditi na vratima. Pošto je uslov bio da studenti rade, prvo sam morao da regrutujem njih, ali sam jedino mogao da izaberem nekoga sa vajarskog odseka, jer ako su dobri da klešu kamen, dobri su i za vrata. I tu sam našao Predraga Milačića, Podgoričanina. Kršna jedna Crnogorčina, mogao je volu rep da iščupa. Ali, on je bio panja i definitivno nije mogao taj posao da radi.

Stvar je u tome da ti treba da staneš nekome kome nije mesto na Akademiji, kako smo ih tada zvali, dizelaši. I ti znaš da će tu da bude problem ukoliko ne reaguješ kako treba. A uvek je bio problem između nas i Crnogoraca koji su radili tu. Na svoju platu su uvek gledali kao na reket i tako su se ophodili: "Ovaj posao je opasan, mi moramo da imamo beneficije, naši životi su ugroženi", pa su se pravdali da moraju zbog toga da se povezuju sa podzemljem Beograda, da moraju zbog toga da budu dobri sa kriminalcima, jer ako se nekome ispreče to je mogao da bude problem. To smo morali da presečemo. Jer ako ja kažem nekom redaru: "Ovaj ne može da uđe", onda on priđe meni i kaže mi: "Ti mu kaži." To je bila teška situacija, jer ne možeš da budeš šef likovima koji su gladni dokazivanja, a da nisi spreman da im nametneš autoritet. Oni te stalno testiraju, a ti moraš da se odupreš tome. I onda ti moraš na kraju i da zaradiš tog 'leba. Naravno da će svi oni da uskoče tu odmah ako treba, ali treba tu lebac da se zaradi.

Fotografija: Lazara Marinković

I kako ste rešili taj problem?

Pa rešili smo dovedemo nestandardno obezbeđenje. Obično su ti likovi snagatori, kratkoga fitilja, iz teretana, istetovirani robijaši i slični bili na vratima. Svi željni dokazivanja. A mi smo doveli penzionisanog policajca da bude autoritet kao stariji čovek, jer ti snagatori ipak gledaju da izbegnu sukob sa starijom osobom, ako ništa, onda barem iz tog nekog patrijrhalnog vaspitanja. Kažu: "Aj ćale, pali, neću da ti pravim sranja." I onda ode. Taj policajac je bio Slaviša Lazić, iz SUP-a. A bio je tu i Trifke koji je bio nekakav šampion u poluteškoj kategoriji.

Drugi sa leve strane je Slaviša, policajac u penziji.

Bilja: Taj ti je boksovao polufinale sa Džo Frejzerom. Svi su to znali, citiram ti ga: "Tuče Frejzer, a tučem i ja." I on je umro, pa mislim da ima desetak godina sada.

Vita: To su bili likovi koji su dovedeni tu da bi izdvojili Akademiju od drugih klubova. Tada sam doveo i Bilju. Pridružena je kao žena koja će pretresati tu žene. Neprijatno je bilo da se ribe pretresaju, a u stvari su one bile te koje su donosile gudru, žestoki alkohol, oružje i svašta još u svojim tašnama. Ja sam stajao negde između kao tampon zona između tih surovih momaka i tih nekih otkačenih likova. Oni su dolazi tu da se eksponiraju. A ja sam ih razumeo, jer sam i sam bio deo toga. Znao sam šta je probijanje novih tendencija i šta to znači za život u Beogradu. Meni je uvek bilo jasno šta se dešava kada su bile, na primer pank večeri.

Šta se tada dešavalo?

Pa svi dođu u jednom trenutku vičući: "Tuča, tuča, tuča!" Pa onda svi strče dole, nastaje opšti haos, a ja znam da nije nikakva tuča, idem polako, jer je šutka. Kada krenu Sex Pistolsi ili Ramones, to je bilo normalno. A oni dođu, pa izbace dvadeset pankera iz kluba. Nisu oni bili sposobni da skapiraju da je to zezanje, da je to barem tada bila nova tendencija plesa. Radili smo i obezbeđenje koncerata u klubu, a to je bilo najpopularnije. Nije imalo bre gde da se stane, da se uđe. Dupke puno. Ljudi su se peli na binu da bi čuli koncert, a gostovali su doslovno svi. Bukvalno ne postoji bend koji nije svirao. Postojalo je pravilo "kruga" gde se sviralo: KST, Akademija, Dom omladine, SKC. To je bilo polaganje male mature za svaku grupu.

Fotografija: Lazara Marinković

A šta je bilo sa manjim bendovima?

To je bilo jedno od pravila Akademije. Svi veliki bendovi su se doslovno tukli koji će da svira tu, ali smo uvek imali slotove za male i nepoznate bendove i pružali im velike šanse. A to je tada, na tom mestu, bilo mnogo bitno. Niko drugi nam, zapravo, i nije bio konkurencija.

Jesi li ti bio na vratima čuvenih nastupa Satana Panonskog?

E, ima jedna super priča za Satana. Bio je taj neki čuveni profesor naš, držao je večernji akt, verovatno si čuo za njega, Dragan Lubarda. Njegov život je bio umetnost. On je bio vedeta srpskog boemstva, ekscentrik. Čovek koji ide Knez Mihajlovom i priča sam sa sobom. A on je u klubu video priliku za sopstvenu ekstravaganciju, hraneći se energijom mladih i stalno je tamo pravio haos. Njegov život je bio performans. I bio je tu kada je Satan nastupao. On to bukvalno nije mogao da podnese. On se jeste prenapijao, imao je tu autodestruktivnu crtu. Uvek je izazivao vratare da ga biju: "Šta je bilo! Hoćeš da me biješ?!"

Bilja: "Taj je bio majstor da zakači živac."

Vita: To je bilo neke 1985. godine. Dragan Lubarda, i sam sklon autodestrukciji, kaže njemu: "Ne, sineee! Neee!" I sam skače, hvata ga za ruku da ga spreči da se seče. A ovome je to bio glavni deo performansa, ekstaza. A pazi, tada nisu postojali mobilni telefoni, pa kada se dole pravi sranje, poruka ide od mase, pa do šanka, pa do garderobe, pa do karata, pa do mene.

I samo čujem: "Eee, onaj tvoj profesor opet pravi sranja dole." I sada, ko će da izbaci profesora nego student. I ja silazim dole, probijam se kroz masu, dolazim do bine, a Dragan Lubarda drži Satana Panonskog za ruku i ne da mu da se seče: "Ovo je mojaaa predstavaaa! Ovo je mojaaa predstavaaa!" A publika, piš živi. Tu je u ekipi bio i Đole Trip, a eto, i on je umro. To izbacivanje mi je bilo jedna od najtežih stvari koje sam morao da uradim.

Fotografija: Lazara Marinković

Knez Mihajlova ulica je renovirana 1988. godine u pešačku zonu kakvom je znamo danas. A baš se u tom periodu prvi put pokazuju simptomi vremena i promena koje su sledile, a oličene su u jednom sukobu. Jesi li ti bio tada tu?

Bio je taj jedan lik Šuca. On ti je bio jedan od vođa Zvezdinih navijača. Posle je bio deo Arkanove garde, a kasnije je i ubijen. E, on je dolazio stalno na Akademiju i pravio je sranja. Stalno. Bio je veoma agresivan, čupao je ljude za kosu, maltretirao ih je u fazonu: "Gde ste čupavci, narkomani...", to su im bile te fore. Dolazio je sa svojom ekipicom uvek, nikada nije bio sam. Uvek je imao par momaka oko njega koji su dilovali. Nije toliko to dole radio koliko na drugim mestima, ali je uvek to radio i bio je problematičan. I u jednom trenutku smo imali sastanak i doneta je odluka da se to zaustavi. A to je, simbolično, bio poziv na linč Akademije.

Skroz desno: Bilja.

Šta se potom desilo?

Potom smo dobili dojavu da će Akademiju organizovano napasti Ultrasi. A potom smo isto tako od policije Stari Grad dobili dojavu da se oni neće mešati.

Ne znajući šta da radimo, na kraju su došli Uča, Slaviša, vajari sa Akademije koji su bili dobri varioci. I potom smo zavarili ulazna vrata, armirali smo ih šipkama i metalnim bravama. Zavarili smo prozore i sve živo. I onda smo bili tu i čekali. Oko ponoći je počeo bukvalno boj. Pošto je turska kaldrma dizana iz Knez Mihajlove, jer su rađeni toplovod i kanalizacija, gomila kocke je bilo u celoj Knez Mihajlovoj. To im je bilo glavno oružje.

U jednom trenutku je bio kordon od oko stotinak ljudi oko Akademije, svi sa tribine. Doneli su pajsere, sekire, bejzbol palice. To je sve pucalo po vratima, prozorima. Ali nisu mogli da razvale. Nas je bilo četvoro, petoro. Niko nije ni smeo da se pojavi. Najzad, nakon nekih sat i po opsade se pojavio jedan kec sa rotacijom na okretnici trolejbusa i potom su se razbežali. Nakon toga smo probali da izgladimo taj odnos i da se nešto reši, ali se ubrzo nakon toga zaratilo i foks više nije bio na klubu. Ostalo ljudi znaju.

Za 12 godina koliko sam proveo u klubu to je jedan film koji se non-stop mota u glavi i dan danas. Nažalost, realno gledano, to je bila protraćena mladost. Ali s druge strane, na toj Akademiji sam se naučio i kako da slušam muziku i kako danas svojoj deci, a imam dva dečaka, da objasnim šta je važno u životu. U tom klubu, od tih ekscentričnih, mladih i šašavih klinaca sam naučio i ja puno o realnosti. Oni su na Akademiju bežali od realnosti tadašnjeg vremena i pokušavali su da osete tračak Evrope. Akademija, bez obzira šta god ko govorio o njoj je bilo mesto slobode. Iako smo mi pokušavali tu da održimo kao neki red, da bude pod kontrolom, nikada to nije bilo pod kontrolom.

A ti kao frontmen jednog takvog mesta si sigurno uživao veliko poštovanje?

Pa mene su zvali "ćale". Stalno sam glumio neku strogoću, jer zapravo mentalno nisam bio spreman da radim taj posao. Uvek sam glumom pokušavao da se postavim prema tome. Da odradim šljaku, uzmem kintu... Ja sam slikarski atelje napravio od te kinte. Magistrirao sam slikarstvo sa 9,88 zahvaljujući kintu. Uvek mi je to bilo bitno, ali je ipak pola mog života otišlo na vrata. A Akademija je bila kao fenkis — uzletala je i padala. Stalno.

S druge strane, preko puta je bio klub Zvezda, poznato šminkersko mesto. A prostor između vas je bio veoma mali. Kako je to izgledalo?

Pazi, Zvezda je bila dizelaško mesto. Tu su dolazili dizelaši i sponzoruše. Gomila šminkera. Na vratima Zvezde je u to vreme stajao Naser Orić, a znamo šta je posle bilo sa njime. Ali ključna stvar je da je to bio privatni klub. A Akademija je bila studentsko mesto, rupetina koja je privlačila kreativne ljude.

Ali kako je izgledalo prosečno veče na platou između ta dva kluba?

Bilja: Ma kakvi! Nisu se mešali uopšte! To je bilo neverovatno koliko je bilo praznog prostora između te dve grupe ljudi, a na tako malom mestu. Oni su uglavnom išli u koloni u samo su se uvlačili u svoj klub. Nisu toliko blejali ispred.

Vita: Ali znaš kako, tu je više bilo bitno pokazati se i predstaviti se pred društvom, više nego što je to bio ozbiljan animozitet. Dešavalo se, na primer, da Šljuka tu protrči i da pucaju na njega i da bude ispaljeno u tom trenutku preko dvadeset metaka! Tu, te noći! Dvadeset metaka u prostoru gde je skoro 1,000 ljudi na ulici i niko ne bude ranjen! To ti govori puno o prirodi tog vremena, ali su i bez obzira na to oni, ipak, bili kriminalci. Tako je Beograd živeo.

Ko se sve još pojavljivao tako na vratima Akademije?

Jednom sam Gišku zaustavio na vratima. To je bilo to neko podzemlje koje ja nisam poznavao. Ja sam došao kao dete sa sela da studiram u Beogradu. Ja Gišku sa dve brinete zaustavim na vratima. Jednog širokog trokrilnog šifonjera sa havajkom razdrljenom, kajlom oko vrata, maljama na grudima, koji mene pita: "Bato, šta ima dole?" A ja njemu kažem: "Ma, narkomani, čupavci." Da ne bi ušao. A on meni: "Hteo bih ja to da vidim malo." A ja njemu kažem: "Gospodine, to nije za vas. Sve će da vas izgaze po cipelama i tim belim pantalonama." A on meni: "Dobro kažeš, ali hajde ove dve male da uđu dole." Ja jedva dočekao kompromis i reko okej'. One sve u minićima na štiklicama ulaze unutra, ali samo do stepenica i onda su se vratile nazad. Dole smrdi, totalni je mrak, svi se zezaju, a njima to nije delovalo kao nešto privlačno.

Svi viču: "Tuča, tuča, tuča!" Pa onda svi strče dole, nastaje opšti haos, a ja znam da nije nikakva tuča, idem polako, jer je šutka. Kada krenu Sex Pistolsi ili Ramones, to je bilo normalno. A oni dođu, pa izbace dvadeset pankera iz kluba.

Nažalost ne možemo, a da ne pomenemo i jedan od najmračnijih trenutaka kluba Akademija. Period kada je sunovrat u društvu doveo do sunovrata svega. I Akademija nije bila izuzetak, a sve je kulminiralo tim nesrećnim ubistvom. Šta se tu desilo? *

Vita: To vreme je bilo veoma teško. Sve gori momci su se pojavljivali na vratima. Sve više je policije bilo u civilu. Ljudi su bili strašno frustrirani, agresivni, nesrećni i očajni. To se osećalo iz dana u dan. Tih devedesetih godina smo imali tuče svaki dan. Agresivnost je bila uvek na kritičnom nivou. Ljudi su počeli da se plaše za sebe i druge. Oni koji nisu bili dovoljno jaki i sigurni u sebe su počeli da nose oružje. Tako je i, nažalost, jedan naš kolega počeo da nosi pištolj, a to se nije završilo dobro. Ljudi za vrata prvo moraju mentalno da budu stabilni, ali to nije uvek slučaj. Posebno tada.

* Delovi odgovora na ovo pitanje su uklonjeni iz intervjua na zahtev porodice ubijenog mladića zbog netačnosti iznetih tvrdnji.

Fotografija: Lazara Marinković

Ali da se sklonimo od mračnih tema, koliko ste znali za te neke ljude koji su danas dosegli status kulta, legendi, da će to biti? Kako je izgledalo to vreme?

Đorđe Aralica: Pa oni su bili obični gosti sa nekim dignitetom. Nije to bilo ništa posebno. Nama je to bila svakodnevica. Osećala se razlika između njih i nekih drugih gostiju, ali nije to bilo ništa posebno.

Vita: Ja sam kao frontmen sve te ljude morao da znam. I meni je to imponovalo, iskreno da ti kažem. Razumeo sam se u muziku i za mene su bili likovi. A oni su mene gledali malo snishodljivo i svaki put samo što mi ne izgovore, ne znam, na primer: "Hej, ja sam Megi..." Pa mi onda kažu samo "ćao" i gledaju me u oči. I očekuju da ih prepoznam. A nemaju ni člansku kartu, ni običnu kartu, a očekuju da ih sprovedem dole. Ja ih onda uhvatim za ruku i uvedem, pa kažem za njih da su ok.

I njima je to imponovalo, veruj mi. Jer ipak su svi oni bili klinci. Iako si bili poznati muzičari i svaki dan u studiju, non-stop svirali. Cane je uvek visio tu i pravio problem, jer nije nikada dao na sebe. Nije imao fizičke predispozicije ni za kakav konflikt, ali je takav kao ličnost, kapiraš? On i ja smo se veoma dobro slagali. Imali smo jedan fer odnos. I on da bi mogao da dovodi ljude iz Doma omladine na Akademiju smo bili dobri. Znaš, svi su se uvek trtili da upoznaju frontmena da bi mogli da uvedu ekipu. Pa onda meni dođe Cane i onim njegovim glasom mi kaže: "Ovo je moja ekipa, matori. Svi su ok, sve je u redu." A onda ja njemu kažem: "Daj bre, Cane, ne možeš dvadeset ljudi da uvedeš sa sobom." A onda on meni: "Mislim ćaleee, sve je kul."

Ali za razliku od njega, na primer, Milan Mladenović je uvek bio miran, imao je ekipu sa njim uvek, neke devojke i različite ortake. Megi je ista takva bila, tiha i povučena. Popiju neko piće dole svi zajedno, tu je uvek bila i Sonja Savić, kao Slađana Milošević. Ali oni su svi uvek bili fini. Koja je dole puštao muziku, pa je i on vukao veliki broj ljudi. To je bila jedna mentalna oaza.

Cane (Partibrejkers) i Vita na Akademiji.

Akademija je bilo mesto od ludo oslikanih zidova koji su je obeležavali, pa do ljudi čiji su karakteri bili tako oslikani. Pa su takvi bili i ljudi na vratima. Niko se nije ponosio poslom rada na vratima, jer su to obično uvek bili razbijači i siledžije. Ja sam radio i u Barutani i u tadašnjem Arhaiku (današnji Plastic) i na svim tim mestima sam bio samo izbacivač. Ali ovde nisam. Ovde to bilo jedno sasvim drugačije iskustvo.

* Deo intervjua je uklonjenna zahtev porodice ubijenog mladića zbog netačnosti iznetih tvrdnji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu