Živela sam od prostitucije tokom studija

Prošle nedelje, istraživači Univerziteta u Svonsiju su objavili rezultate projekta „Studenti u industriji seksa", prvog sveobuhvatnog pokušaja da se analizira položaj studenata koji su takođe i radnici u industriji seksa. Istraživanje je otkrilo da je pet posto studenata u nekom trenutku pružalo seksualne usluge – što može da znači da su pružali „direktne" seksualne usluge, ili „indirektne", kao što se fotografisanje, veb kamere i hot lajn razgovori. Iako pet posto predstavlja malu, ali značajnu manjinu, mnogo veći broj – jedno od petoro njih – izjavilo je da su razmišljali o tome da se zaposle u industriji seksa da bi otplatili visoko obrazovanje.

Neka od otkrića ovog istraživanja nisu iznenađujuća. Uz povećanje školarina, kao i smanjivanje univerzitetskih fondova za stipendije i zajmove, rad u industriji seksa postaje sve privlačniji studentima koji imaju finansijske poteškoće. Veliki broj radnika u industriji seksa je rekao da minimalac ili povremeni rad nisu opcija, a najčešći razlog za rad u industriji seksa je bio „dobre pare".

Ali otkriće koje iznenađuje je da je među studentima koji rade u industriji seksa ima više muškaraca nego žena – pet posto muškaraca, u poređenju sa 3,4 posto žena, izjavilo je da je pružalo seksualne usluge tokom studija, uprkos činjenici da muški i trans seksualni radnici ne pune novinske redove kada se potegne ova tema.

Mnogo studenata očigledno uživa u radu u industriji seksa. Fleksibilno radno vreme, dobri radni uslovi i seksualno zadovoljstvo su među najčešće navedenim pozitivnim aspektima rada u industriji seksa. Ali u skoro svakom slučaju, ovo zadovoljstvo umanjuju stigma i prinudna tajnost. „Mislim da je u tome problem", kaže jedan student, „sve se pretvorilo u jednu ogromnu tajnu… moram da pazim šta pričam i kuda idem".

Da bismo saznali nešto više, pitali smo troje studenata kako je bilo izdržavati se prostitucijom tokom studija (Sva imena su izmenjena).

KLER

Ja sam na drugoj godini studija istorije i filozofije na Univerzitetu u Londonu. Počela sam da radim posle prve godine, okušala se u raznim honorarnim poslovima, radila u kafiću, u pabu, i kao konobarica. Nigde nisam bila dovoljno plaćena. Studentski kredit mi nije pokrivao ni kiriju, a kamoli troškove života, hranu, knjige i troškove transporta. Imala sam poteškoća sa učenjem, naročito kada sam radila noću. Na primer, u pabu bih zarađivala 10 funti na sat, osam sati dnevno, dve večeri nedeljno, pa bih kući donosila 150 funti nedeljno.

Nedavno sam se sa severa preselila u London. Porodica mi nije imućna, i ne mogu mnogo da mi pomažu. U Londonu nisam poznavala nikoga, kada sam se preselila ovamo, morala sam sve da počnem ispočetka. Prvo sam živela u prenaseljenom, bučnom stanu, sa drugim studentima. Kada sam počela da radim u industriji seksa, mogla sam sebi da priuštim sopstveni stan. Oglašavam se preko jednog sajta, i imam stalnu klijentelu; posećujem ih kod kuće, u hotelima, i povremeno na njihovim radnim mestima. Radno vreme je fleksibilno, uklapa mi se sa predavanjima, i mogu da radim u doba dana koje mi odgovara – mogu da radim ređe kada imam ispite ili više posla na fakultetu.

Tokom prve godine studija, čula sam priče o studentima koji se okreću radu u industriji seksa, i posle nekog vremena, upoznala sam jednu studentkinju koja je radila kao striptizeta. Pre nje sam upoznala još jednu studentkinju koja je radila kao poslovna pratnja, i ona me je uputila u posao, rekla mi gde da se oglašavam, kako da izbegavam loše klijente, i kako da bezbedno radim. Dala mi je deklaraciju prava Udruženja prostitutki Engleske, u kojoj je objašnjeno kako funkcionišu zakoni: na primer, nisam imala pojma da je nelegalno da dve devojke rade zajedno.

Posao koji radim mi se ne dopada nešto posebno; najveća mi je briga da me ne uhapse, jer ako me evidentiraju kao kriminalca, to će me pratiti do kraja života, i biće mi ogromna prepreka pri traženju posla. Ali rad u industriji seksa je mnogo bolji, više plaćen, i više mi vremenski odgovara od bilo kog drugog posla za koji znam. Moji prijatelji sa fakulteta rade smene od 10 sati za minimalac, drugi nemaju fiksno radno vreme i nikada ne znaju koliko sati će raditi – nekih nedelja ne rade uopšte, tako da im je veoma teško da organizuju svoj budžet i plaćaju račune. Znam mnogo studenata koji su napustili fakultet zbog finansijskog pritiska.

Većina studenata koji rade u industriji seksa o tome ne priča, jer ako bi se saznalo za to, to bi moglo da utiče na njihovu budućnost i perspektive vezane za zaposlenje. Otkako sam počela da se bavim poslovnom pratnjom, čula sam da je jedna moja bivša cimerka pružala seksualne usluge svom stanodavcu, da ne bi morala da plati stanarinu. A jedna druga žena je povremeno radila kao seksualna radnica da bi zaradila dovoljno novca da može da ode u posetu porodici. Rad u seksualnoj industriji je među studentima mnogo prisutniji nego što ljudi misle, i verovatno će ga biti sve više, dokle god su školarine, stanarine i troškovi života previsoki.

HARI

Bavim se poslovnom pratnjom. Muškarci me angažuju na sat, za seks, društvo, ili izlaske. Počeo sam da pružam seksualne usluge zato što više nisam imao novca da plaćam račune, i nisam mogao ništa da učinim, u društvenom smislu. Prijavio sam se na jedan sajt, misleći da mi neće odgovoriti, ali jesu. I osećaj je bio dobar! Dobar je osećaj imati sposobnost da navedeš ljude da ti plate: na taj način imaš izvesnu moć nad njima.

Moji prijatelji znaju čime se bavim, ali ne izbrbljam to svakome na koga naletim, jer definitvno postoji velika stigma oko pružanja seksualnih usluga. Jedan od mojih prijatelja je pokušao da me ocrni i pokušao je da kaže da sam „prljava, ulična muška kurva", ali uopšte nije tako.

Plaćen sam prilično dobro. Imam novca da platim račune, a preostane mi nešto i za društveni život. Ali priliv novca nije stalan; stvar kod poslovne pratnje stoji tako da ne možeš da nađeš mušteriju iste sekunde kada ti zafali novac, tako da često ponovo nemaš novca.

Ne mogu da kažem da sam do sada imao neka posebno pozitivna iskustva u pružanju seksualnih usluga, iako bi moja predstava o pozitivnom iskustvu u ovom poslu bila da nađem bogatog čoveka koji bi mi mesečno plaćao na hiljade da mu budem dečko. Imao sam jedno naročito negativno iskustvo kada me je jedan oženjen čovek pozvao u svoju firmu da tamo imamo seks. Moj izgovor što sam tamo je bio da sam došao da ga intervjuišem, i to sam i rekao na prijemnom odeljenju, po njegovim instrukcijama. U nekom trenutku su me odveli kod njega u kancelariju – ali onda su me posadili u jednu veliku prostoriju i počeli da me intervjuišu za posao, jer su mislili da sam došao zbog toga, i bilo je prilično ponižavajuće. Kasnije sam mu poslao poruku, ali on se pravio da me ne poznaje, pa se umešala čak i policija, jer mi je neko dao njegove lične podatke.

Abigejl – diplomirala 2014. godine

Kao studentkinja sam se bavila raznim vidovima nezavisnog pružanja seksualnih usluga. Najviše sam radila kao prostitutka i kao dominatriks. Ali tu i tamo sam radila i hot lajn i veb kamere.

Studentski zajam i stipendija su mi pokrivali samo troškove smeštaja i najosnovnije životne troškove. To nije bilo dovoljno da pokrije sve realne troškove – školska sredstva, udžbenike, studentska putovanja, i slično. Tokom prve godine, pre nego što sam razmotrila mogućnost rada u industriji seksa, radila sam dva posla da bih pokrila osnovne troškove. Zarađivala sam minimalac, i iako sam radila prekovremeno, nisam dovoljno pristojno zarađivala, a i moje studiranje je trpelo. Bila sam iscrpljena i nisam imala dovoljno vremena da se posvetim akademskom životu.

Mislim da je moja odluka da pružam seksualne usluge bila nemilosrdno pragmatična. Moja motivacija da radim je uvek bila ista – da zaradim pare. U tom pogledu, pružanje seksualnih usluga se nije razlikovalo. Omogućilo mi je da više vremena posvetim studijama, a u isti mah sam i zarađivala. Mogla sam da radim samo par sati nedeljno i da ne budem suviše isrpljena da bih mogla efikasno da učim, što je bio slučaj kada sam radila kao prodavačica ili konobarica, za minimalnu zaradu. Volela sam pružanje seksualnih usluga jer mi je omogućilo da bez poteškoća plaćam račune i kiriju, i znala sam da uvek mogu sebi da priuštim hranu i razbibrigu, bez straha da ću potrošiti sve pare s računa.

Kada sam diplomirala, nastavila sam to da radim, što je bilo od koristi, jer većina stažista nije plaćena. Nemam porodicu koja bi me izdržavala, tako da nemam tu privilegiju da mogu da radim za džabe. Na taj način nisam upala u dugove dok sam tražila posao u skladu sa svojom diplomom. Pružanje seksualnih usluga mi je omogućilo da vratim neke dugove, baš kao što bi mi to omogućio i bilo koji drugi posao. Ne verujem da bih radeći od 9 do 5 mogla da vratim više dugova.

Postoje poteškoće pri pružanju seksualnih usluga. Najgore kod tog posla je stigma kojoj su radnici u industriji seksa izloženi, i zbog toga se nisam „deklarisala". Dezinformacije i moralisanje su verovatno najgori aspekt toga; radnici u industriji seksa su na taj način lišeni dekriminalizovanog radnog okruženja u kojem bi mogli bezbedno da obavljaju svoj posao. Kao radnici u industriji seksa, najnegativnije mi je to što se osećam izdanom od strane feministkinja i političkih činilaca koji svoju partijsku liniju i politiku zasnivaju samo na ideologiji.

Iz Klerine, Harijeve i Abigejline priče, kao i iz otkrića ovog izveštaja, jasno je da postoji potreba za širim dijalogom o pružanju seksualnih usluga na univerzitetima u UK; neznanje, nedostatak procedura i kultura ćutanja nikada neće poboljšati bezbednost ovih studenata.

Kao što to dr Sagar iz projekta „Studenti u industriji seksa" kaže, „Većina studenata koji su učestvovali u istraživanju i koji su radili u ovoj industriji su to činili iz ekonomskih razloga, neki zbog toga što su to jednostavno želeli da rade, a drugi iz radoznalosti, ili seksualnog zadovoljstva. Većini studenata nije potrebna podrška ili pomoć, ali nekima jeste – makar da samo pričom o tome olakašaju sebi, i značaj toga ne sme da bude potcenjen. Najveći izazov za ovaj projekat je uhvatiti se u koštac sa stigmom koja prati rad u seksualnoj industriji".