Ilija Belošević za VICE: Ipak je najteže suditi večiti derbi

Jedan od najboljih košarkaških sudija na svetu u ekskluzivnom intervjuu za Vice Srbija otkriva male tajne "ljudi u crnom" i kako to izgleda kada si na parketu, a nisi igrač.

|
nov 19 2017, 5:00am

U ovoj digitalnoj eri, prosečan ljubitelj sporta prosto je pretrpan informacijama o profesionalnim sportistima. Obična statistika je odavno prevaziđena – igrači sad imaju profile na društvenim mrežama, pa tako, zavisno od ažurnosti onoga koga pratimo, lako saznajemo ko šta jede, ko šta nosi na timskim večerama i kako izgledaju svlačionice diljem Evrope i sveta.

Jednako dobro ispraćeni su i treneri, koje je tehnologija više nego ikad postavila na „liniju vatre“. Ako je Srbija ranije imala pet miliona selektora, sad su glasni kao petnaest. Svaki tajm-aut, svaka akcija, svaka izmena – sve se to mikroanalizira do najsitnijih mogućih detalja, i svima se traže dlake u jajetu. Da se profesor Aleksandar Nikolić rodio u eri u kojoj postoji Twitter, bilo bi zanimljivo čitati šta eksperti misle o njemu posle npr. dva-tri vezana poraza.

Ali, ima tu i ona treća sorta aktivnih sportskih radnika o kojima ne znamo bezmalo ništa – a to su sudije. Njihovo prisustvo na mrežama je vrlo svedeno, a pritisak na njih možda i najveći. Profesionalne košarkaške sudije najvišeg nivoa godišnje šezdeset i više puta izađu na parket i suočavaju se sa zadatkom da uspešno sprovedu pravdu. To nije malo, jer i oni trče, i oni putuju, a da ne pričamo koliko se njihovi potezi (greške tek!) samo seciraju po štampi i internetu. Kolege iz fudbala su pod bezmalo istom presijom, a sve to pomnožite sa tri ako nekim slučajem sudite srpska i regionalna takmičenja.

INTERVJU U VIDEO FORMATU.

Rešili smo malo da zavirimo u taj tajni život delilaca pravde i vidimo kako se oni snalaze unutar modernog sporta. Pozvali smo našeg najboljeg košarkaškog sudiju Iliju Beloševića na razgovor, i on se rado odazvao. Ilija nam je ispričao šta to znači danas biti profesionalni sudija u svetu vrhunskog sporta, kakvi su pritisci i očekivanja, šta voli a šta ne voli da sudi, i još mnogo toga.

Dame i gospodo, Ilija Belošević.

VICE Srbija : Ilija, za početak...reci nam, kako nekome uopšte padne na pamet da bude sudija? Ja otkako znam za sebe, ne znam nikoga ko je na školskom basketu hteo da broji poene, a kamoli da sudi. Da li je tvoj otac, član FIBA Kuće Slavnih i proslavljeni međunarodni sudija Obrad Belošević, uticao tu na tebe?

Ilija Belošević : Pa jeste, povukao sam malo tatinih gena (smeh). Ali vidi, ovako je to počelo. Ja sam prvo počeo da igram košarku i bio onako, solidan. Igrao sam u Ćupriji, pa u Jagodini, pa u Kragujevcu kasnije...u jednom trenutku, moj trener je otkrio da ne mogu da budem baš odličan igrač i posavetovao me - ili da budem trener, ili sudija.

U to vreme niži rangovi bili su podeljeni u letnje i zimske, one najniže lige igrale su se leti na otvorenim terenima. Ja sam tada igrao zimi, a sudio leti, i kako je vreme odmicalo suđenje je počelo sve više i više da mi se sviđa. Sva sreća pa mi je taj tadašnji trener iz Ćuprije na vreme rekao da sam možda ipak više za suđenje nego za igru.

Svakako sam i srećan što sam nastavio tatinu lozu, on je ušao u Kuću Slavnih sa prvom generacijom sudija. Ja sam tu da nastavim njegov rad, ali još uvek sam daleko od njega.

Svi znamo kako izgleda "proboj" mladog sportiste, iz kadeta u juniore, iz juniora u prvi tim, iz prvog tima u reprezentaciju...kako to izgleda kod sudija?

Puno stvari tu treba da se sklopi. Prvo, kao i u svakom profi sportu, kreće se od mlađih kategorija. Kad to apsolviraš kreće se sa srpskim ligama, druga, pa prva...sistem je napravljen tako da na svakoj ligi imamo "filtere" i da svake godine najbolje sudije napreduju iz ranga u rang. Gleda se kvalitet, perspektiva, odnos prema suđenju - znači, ti taj sport stvarno treba da voliš.

Ja radim dosta kao predavač mlađim sudijama, i uvek im kažem, ako ne voliš košarku dovoljno, ne treba da se baviš ovime. Ja košarku volim najviše na svetu pored svoje porodice, meni je to najbitnija stvar na svetu.

A možeš li nam nešto više reći o pripremi sudija? Kako fizičkoj, tako i psihičkoj?

Ako uzmemo da analiziramo kako se igralo pre deset godina, pre pet godina i danas, vidimo da je košarka danas mnogo brža i eksplozivnija. Recimo, pre smo imali možda pedeset-šezdeset pik-en-rol akcija na utakmici, danas ih imamo preko sto. Sudija uvek mora da bude na pravom mestu u pravom trenutku, kako bi video situaciju na način koji treba da vidi.

Fizička sprema sudija je jako bitna, jer ako nisi fizički spreman ti ne možeš da reaguješ kada treba da reaguješ. Mi imamo četiri puta testiranja godišnje za ABA, KLS i Evroligu, sudije pretrče oko četiri-pet kilometara po utakmici, jako je to naporno.

Interesantan podatak je da odnedavno Evroliga gleda i procenat telesne masnoće kod sudija. Naravno, ti procenti nisu isti na čoveku od dvadeset i čoveku od četrdeset godina, svako ima svoje limite koji su poznati. I ti ako si preko tih limita, oni ti kažu - imaš deset-petnaest dana da to središ, inače ne možeš da sudiš. Pod pritiskom si da uvek budeš maksimalno fizički spreman, jer bez fizičke spreme nema dobre kretnje i samim time nema ni ispravnog donošenja odluka.

Koji je starosni limit za evroligaške sudije?

Starosni limit je pedeset godina, ali od pre dve godine Evroliga ima "produženu" granicu, po kojoj imaš pravo da sudiš sve dok si u dobroj formi. Luiđi Lamonika recimo uskoro puni pedeset i dve godine, on je dobar primer. Imate i u NBA tih primera, Dik Baveta je recimo sudio i sa sedamdeset i više godina. Dok god ste u stanju da radite svoj posao, nema razloga da ne sudite.

N. Paraušić / MNpress

Da se prebacimo na jednu aktuelnu temu, a to su skorašnje promene pravila. Evropska košarka se u poslednjih dvadeset godina polako ali sigurno približava američkim pravilima. Prvo smo ukinuli poluvremena i uveli četvrtine, pa smo "produžili" trojku, skratili vreme za napad...odskora je uvedeno i pomalo kontroverzno pravilo namernih ličnih grešaka za prekidanje kontri. Dino Rađa mi je u jednom razgovoru rekao da je on veliki zastupnik toga, jer je prekidanje kontre faulom "cheating". Šta ti misliš o tome?

Slažem se sa Dinom. Stavimo tebe i mene u poziciju gledaoca koji je došao na utakmicu. Šta ti radije gledaš - gomilu slobodnih bacanja, ili brze kontre, zakucavanja, alej-upove...naša trenerska škola je recimo izgrađena na čvrstoj odbrani, i na mantri da "nema lakih poena". A pogotovo da nema lakih poena iz tranzicije. A kako da najlakše zaustaviš tranziciju?

Sekiricom, jasno.

Tako je, sekiricom što ti kažeš. E sad, po novim pravilima, nesportska lična greška se svira za svaki kontakt odbrambenog igrača koji ne ide na loptu. Znači, ako ti nisi u odbrambenom stavu, ako nisi okrenut prema protivniku, ti ne želiš da igraš odbranu - ti samo želiš da zaustaviš napad. Zato, kazna je takva kakva jeste, dva penala i lopta sa strane.

Mislim da je ovo pravilo donelo dosta toga dobrog. Imali smo čini mi se 25% više kontranapada nego prethodnih godina, broj poena je skočio za 10%, tako da verujem da je ova promena bila dobra za košarku.

Spomenimo još dve interesantne promene pravila. Prvo, ukinut je roling...dobro, nije ukinut, ali je bio tako definisan da su verovatno samo prve zvezde Boljšoj teatra mogle da ga izvedu kako treba. Ta promena je ove sezone poništena, zar ne?

(smeh) Dobro, ostavimo balet baletanima...mi znamo da je roling jedan od najaktraktivnijih poteza na košarci. Ono što se bilo promenilo je to da je pivotna noga promenjena iz statusa "nultog" koraka u "prvi" korak, što je nateralo igrače da roling prave iz jednog umesto dva koraka. Roling ne može se napravi iz jednog koraka - stajna noga, odrazna noga, pa polaganje, to su dva koraka. Ljudi su blagovremeno shvatili da ovo pravilo potpuno limitira izvođenje ovog vrlo atraktivnog napadačkog poteza, pa je od ove sezone roling ponovo na "starim" pravilima kakva su ranije važila.

E, ali od ove sezone smo zato uveli "američke" korake, tj. igračima se dopušta "nulti" korak pre driblinga. Kako to za sada izgleda u praksi? Ljudi već godinama pozivaju na tu promenu, kažu da će to ubrzati igru...

Oh, rano je još za ocenu. Znaćemo u neko dogledno vreme kako će to izgledati na terenu. Sigurno će navijači inicijalno negodovati kad vide taj "nulti" korak, jer su naviknuti na stara pravila. Ali pogledajte recimo ovu situaciju sa OI u Londonu, to nam je baš bio primer na predsezonskoj klinici za EL sudije u Beogradu. DeAndre Džordan je primio loptu sam u kontri, napravio korak, spustio loptu, onda napravio još dva koraka i zakucao, i sudija je jasno svirao korake. Po meni je to baš bezveze - on uopšte nije imao odbranu ispred sebe, nema potrebe lišiti publiku atrakcije. Mislim da će ova promena doneti neki boljitak.

Američki košarkaši u Evropi su se brzo oglasili po društvenim mrežama i nisu krili oduševljenje.

Ha! Da, video sam, to su bile bukvalno one "thank God!" reakcije (smeh).

Šalu na stranu, to je dosta komplikovano. Kada igrač dođe direktno sa koledža ili iz NBA u Evropu, on ima velike probleme u adaptaciji sa tim nekim sitnicama, do te mere da treneri individualno rade sa njima po deset-petnaest dana samo na tome. Teško je to, petnaest godina si u jednom sistemu i naviknut si, a onda dođeš na drugi. Pogotovo je teško za igrače na bekovskim pozicijama, i pogotovo je teško kada krenu u tranziciju, pa zaborave da prvo spuste loptu i sudija svira korake.

Još jedna novina je sve češće korišćenje ponovljenog snimka, sada se dosta stvari mo že dodatno analizirati. Pre neka dva meseca imali smo primer ABA utakmice između Zvezde i Mege koja je trajala "do letnjeg dana u podne", sudije su htele da provere bukvalno sve. Šta misliš, da li možda treba ograničiti ovaj upliv tehnologije na samo finiše utakmica, jer sumnjam da ljudi obožavaju da čekaju u sred utakmice da sudije naknadno pogledaju jel' neko zgazio liniju.

Dobro pitanje zaista. Evo ovako, ljudi koji su uveli "instant riplej" su na umu pre svega imali - regularnost. Uvek je najvažnije da imamo pravu odluku u pravom trenutku, i da ne postoji sumnja kod učesnika i gledalaca da li je odluka ispravna ili nije. Ako sudija ima dilemu - a danas je opseg stvari koje se mogu pregledati dosta proširen - gledamo snimak. Znači, kao što si rekao, možemo da pogledamo da li je bila namerna ili obična lična greška, da je "apgrejdujemo" ili ublažimo. U tom vidu, ponovljeni snimak jeste pomoć, ali ta pomoć mora da bude brza i efikasna.

Dosta tu zavisi i od operatera. Publika ume da negoduje ako sudija dva-tri minuta ne može da donese odluku - gleda snimak, gleda snimak, pa se ti pitaš šta gleda koji đavo ovoliko. Ali činjenica je da sudija u toku utakmice nema isti snimak kao i gledalac kod kuće koji prati TV prenos.

Na Evroligi, naprimer, mi imamo osam kamera koje mogu da pokriju sve situacije i sve uglove. To što mi tu možemo da vidimo, preko "hawkeye" sistema, TV publika ne može, i onda ume nekad da ispadne da mi dosudimo nešto što običan gledalac uopšte ne može da registruje. U krajnjoj liniji, mislim da je "instant riplej" dobra novina, ali da mora da se korišti što brže - i po mogućnosti što manje.

Ja ga koristim kad je stvarno neophodno. Imamo situaciju kada se proverava da li je šut za dva ili tri poena, tu je dogovor sudija pre utakmice jako bitan. Mi se uvek dogovorimo da se na te stvari izuzetno pazi, znači, kad se šutira da se na to dobro obrati pažnja. E sad, desi se nekad da ti je vid zaklonjen od igrača, onda tražiš pomoć sudije od preko puta. Ali ako i on ne vidi, onda moramo pogledati snimak. Jer, desi se često puta da neka ekipa izgubi za poen, pa onda mi budemo krivi.

Sada, i sam znaš da na utakmicama bude u proseku šezdeset šuteva za tri, i da kažemo da dvadeset-dvadeset i pet uđe. Sudije moraju da budu efikasnije i sigurne, i svaka pomoć sa strane nam je dobrodošla..

Dosta je važno ovde i spomenuti da se može ispraviti samo dosuđena odluka. Znači, tzv. no-call se ne ispravlja.

Tako je. Da bi se nešto ispravilo, to nešto mora da se presudi. Vreme se mora zaustaviti, i onda kažemo - bio je koš, ili bio je aut, a sad ćemo da proverimo.

U američkim sportovima važi pravilo da ako nema dovoljno ubedljivih dokaza, da se ostaje pri inicijalnoj odluci. Jel' tako i u evropskoj košarci?

Odlično pitanje. Evo, da pojasnimo - uvek mora da postoji primarna odluka. Znači, kada sudimo aut, kažemo, aut je za bele ili za plave, i onda gledamo. E sad, ako posle konsultacije snimka vidimo da nema dovoljno dokaza da se odluka preokrene, ostajemo pri onome što smo presudili.

Imam i konkretan primera - Litvanija-Belgija sa Evrobasketa 2015. Belgijanci su pobedili u tom meču jednim jako spornim košem Meta Ložeskog, bilo je pitanje da li je vreme isteklo ili nije.

Tu se baš dugo pregledao snimak onog poslednjeg koša Belgijanaca.

Znaš šta je tu bio problem? "Instant riplej" nije radio kako treba, i sudija nije imao priliku da u potpunosti ispita odluku, da li je lopta napustila ruku Ložeskog na vreme. Litvanci su tu na kraju uložili i žalbu, ali sudija je uradio sve što je mogao po protokolu. Oni su koš Ložeskog priznali, ali nisu imali dovoljno dokaza da ga ponište.

Moj zaključak ovde je da će tehnologija zapravo unaprediti sudije da budu još bolje, jer niko iz publike ne želi da gleda utakmicu koja traje tri sata i arbitri gledaju snimak svakih trideset sekundi.

Nismo mi NBA da utakmice mogu da traju dva i po sata, pa da navijači dovedu celu porodicu u provod, naručimo hot-dogove, sednemo i onda lagano. Evropa je drugačija, ovde svi hoće da pobede, i normalno je da niko od nas ne želi da gleda utakmice od dva i po-tri sata. Preporuka je da ako koristiš ponovljeni snimak, da to radiš što brže ako već mora, i da doneseš što ispravniju odluku.

Sa druge strane, imamo drugu stranu tehnologije - internet, društvene mreže, čini se da je pritisak sada na sudije mnogo veći u neku ruku.

Ranije je TV prenos snimala jedna kamera, sad imaš petnaest kamera. I onda još imaš sve te društvene mreže i te stvari što spominješ, drugim rečima, ne može ništa da se sakrije. A i ne treba da se sakrije, ako neko napravi grešku to i treba da se vidi.

Kad smo se već dotakli grešaka...reci nam, da li sudije priznaju greške? Da li nakon mečeva neformalno popričate sa igračima i trenerima i kažete, okej, pogrešio sam?

Svako od nas je drugačiji, i svako drugačije "hendluje" situacije. Za mene važi da sam sudija koji voli da popriča sa sudijama i trenerima, i održava prijateljske odnose sa njima. Kada sam ja bio igrač, sećam se da mi je uvek bilo važno da od sudije dobijem pravu informaciju. Zašto je ovo odsuđeno, zašto ovako, zašto onako. Komunikacija između igrača i sudija treba da postoji, ali treba da bude kratka i precizna.

Meni se događalo da pogrešim u suđenju, jer ko radi taj i greši - ne greši samo onaj koji ne radi ništa. Dakle, desi se, i onda ja kažem, jeste, pogrešio sam, ali to sad ne znači da ću sledeći put da ti "prećutim" kad napraviš ličnu.

Nema kompenzacije, znači.

Ne, to ide u moju grešku, ja sam pogrešio i to je to. Možda sam zbog toga i poštovan među igračima, jer nisam bežao od toga da kažem da sam pogrešio. Igrač onda shvata da ne postoji loša namera u svemu tome. Jako je važno da takve greške ne budu učestale i ne odlučuju tok utakmice.

N. Paraušić / MNpress

Ti si sudio bukvalno svašta - nacionalna takmičenja, Jadransku ligu, Evroligu, Evrokup, reprezentativne turnire...šta je najteže, ovako, generalno govoreći?

Svaka liga je zahtevna na svoj način. Ponekad je KLS jako težak, a nekad jako lak. Evroliga je jako teško takmičenje recimo - puno jakih utakmica, pogotovo sa ovim novim rasporedom. Video si koliko je jakih utakmica bilo - impresivan je podatak da je čak 20% svih mečeva rešeno sa razlikom od jedan,dva ili tri poena, tj. "single basket" razlikom.

A bilo ih je dosta i na četiri, pet isto...baš dosta tesnih mečeva.

Jeste, to sve čini takmičenje atraktivnijim za gledaoce, ali i težim za nas sudije. Uvek je teže suditi guste završnice.

Ti si sudio i finala Evrolige i finala Evrobasketa. Gde je veći intenzitet? Da li je veći naboj u klupskoj ili reprezentativnoj košarci?

Ja sam sudio na osam "fajnal forova", od čega na pet finala. Mogu vam reći da su sve te utakmice jako teške. Vrhunski klubovi, vrhunski igrači, veliki budžeti...sve to donosi opterećenje. Naravno, privilegija je biti tamo pre svega.

Sa sudijskog gledišta, svi ti igrači na F4 su dobro edukovani igrači, i lakše je njima suditi - mnogo lakše nego nekim manje edukovanima. Ja koliko pamtim, odavno nismo imali neku spornu situaciju u završnicama mečevima na F4 turnirima.

Poslednja da ja pamtim je ona rampa Stojka Vrankovića Barseloni. Tome ima već dvadeset i više godina.

Eto, lepo si to spomenuo - da se to desilo danas, mogli bi da proverimo snimak i presudimo. Da li je bila silazna putanja ili ne, to se današ može naknadno utvrditi. I to je dobro.

Pričali smo o utakmicama, da kažemo nešto i o igračima. Koji igrači su bili najkomplikovaniji za suđenje?

Kada si igrač, bude situacija da kažeš, "auh, ne volim da igram protiv ovoga". E, tako ima i situacija kod sudija, da ima igrača koji su jako komplikovani za suđenje. Sećam se, recimo, kada su svojevremeno, za Baskoniju, tada Taukeramiku, u tandemu igrali Fabricio Oberto i Luis Skola. E, njih dvojica su stalno bili u nekim kontaktima i ja nikad nisam bio načisto kad je faul a kad nije. Morao sam da ih pratim u stopu ceo meč, kod njih je dovoljno samo sekund da ispadnem iz priče i odmah mogu da napravim grešku. Tu je jako bitno ispratiti akciju ispočetka do kraja - ne samo "snapshot" situacije, nego važno je razumeti ceo kontekst i tek onda odsuditi.

Danas, u modernoj košarci, imamo mnogo više situacija u kojima se svira faul. Te "hooking", te dizanje ruke u predelu vrata, te hvatanje rukom...a pre pet-deset godina se to ništa nije sviralo. Oberto i Skola su eto konstantno bili ili u građenju, ili u skoku, u nekom kontaktu...

Oberto je bio čuven po svojim laktovima.

E, a van terena inače fenomenalna osoba, divan čovek. Ali stvarno, uvek sam bio u problemu šta da mu dosudim. Često se dešavalo da dođem kući, pogledam snimak i kažem, "uh, opet me je prevario" (smeh). Sudija mora uvek biti spreman za takve igrače, i treba se dobro pripremiti za njih.
Ima tu i igrača koji su vešti "floperi" - neki mali kontakt se desi, a oni odlete kao da ih je udario brzi voz. Evroliga u poslednje vreme radi na eliminaciji takvih stvari, uvedena je tehnička greška za "floping", a od ove godine kao što znaš tehnička i namerna u kombinaciji su automatsko isključenje.

A reci mi, šta misliš o NBA suđenju? Dosta je to kontroverzna tema po američkim medijima, često se čuju mišljenja da kvalitet suđenja tamo ne prati kvalitet košarke...

Uh... "different world" što bi rekli.

Neki kažu čak i različiti sport!

Dobro, ne bih otišao baš tako daleko. U NBA je glavna razlika ona između regularne sezone i plej-ofa. Nikad nisam voleo da komentarišem američko suđenje, jer ne bih ni voleo da Amerikanci sad nešto komentarišu mene, ali biću iskren - evropske sudije su za mene najbolje organizovane na svetu. Kod Amerikanaca ima vrhunskih sudija zaista, ali ima i nekih koji ne bi mogli da sude Evroligu.

Inače, više volim da gledam NCAA košarku. Krenem od januara, i uprkos svim obavezama pokušam da pogledam što više tih utakmica. March Madness, to je za mene top sportski događaj sezone.

Tu se razmimoilazimo.

Hehe, pa dobro, neko voli neko ne voli što bi rekli. Meni je tu super da pratim neke koledže koji odlično rade sa mladim igračima. Recimo, volim da pratim Djuk zbog Majka Kžiževskog - pogledaš poslednjih ne znam koliko draftova pa vidiš koliko je samo igrača odatle izašlo. Ali ipak, najviše volim evropsku košarku i evropske utakmice.

Meni se čini da su američki igrači nekako više aktivni u dijalogu sa sudijama. Imaju neke prigovore, primedbe, savete, šta već. Štaviše, često ispada kao da su oni najglasniji na terenu. Kakva su tvoja iskustva?

Ah...uvek treba da postoji pitanje i odgovor. Moraš dati respekt da bi dobio respekt. Ako neko krene "treš tokom" prema tebi, ja ću ga prekinem i kažem - hej, stani čoveče, možemo da pričamo kako treba, ili nećemo da pričamo. Ja ne želim dalje da pričam tako.

Nama je Roni Nan, bivši direktor NBA suđenja, pričao kako su tamo sudije dosta stroge prema igračima kada se radi o tom "dijalogu" na terenu. U Evropi danas, opseg razgovora sudija i igrača je dosta smanjen, nema više onog odmahivanja rukom, hvatanja za glavu i tako dalje. To se sada sankcioniše tehničkom greškom.

Ja nisam imao negativnih iskustava sa američkim igračima. Štaviše, često me oslovljavaju sa poštovanjem, znate ono, "sir, but...". U početku je uvek dobro razgovarati sa njima i skrenuti im pažnju da neka pravila nisu ista.

Njihove reakcije su malo ekspresivnije pa se čini da se dosta ljute. To je samo prividno onda.

Možda zbog toga to tako deluje, ali da, to nije tako.

M. Metlaš / MNpress

Šta ti je bila najteža utakmica? Za koji meč si rekao sebi, "daj da se ovo završi pa da idem kući više..."

Pa...znaš šta. Najteži je uvek večiti derbi. Meni su to najteže utakmice, iz više aspekata. Tamo ko god da izgubi, neko je uvek nezadovoljan.

Priroda posla rekao bih.

Jeste, priroda posla, ali vidi, ja sam sudio finale EP Španija-Rusija, gde Španija domaćin izgubi u poslednjem sekundu i onda mi posle dođe predsednik španskog KS u svlačionicu da mi čestita. E sad, tu napraviš paralelu sa ovime ovde - ovde te posle derbija jure i čistačica, i fizioterapeut, i kafe kuvarica...svi imaju svoje viđenje stvari.

Kako to izgleda sa terena? Ovako kad gledaš na TV-u ili sa tribine, čini se da bi jedni drugome skočili za vrat svakog trenutka.

(smeh) Pa drugačije je to kad si na terenu. Srećom, u poslednje vreme su tenzije malo pale, i odnosi između igrača i ekipa su mnogo korektniji nego što su ranije bili. Ja sam uvek pozivao na tu sportsku kulturu, da sve ostane u domenu igre i fer pleja.

Ali kao što kažeš nije bilo uvek tako. Eto, sudio si jednom derbi koji se završio sa osam igrača na terenu. Koji je minimum, kad smo kod toga?

Oh, pa može i šest, i pet...mislim da je četiri minimum, dva na dva. Neko uvek mora da izvede.

Ti "skraćeni" finiši se ne viđaju prečesto. Ja se sećam recimo one legendarne serije Kindera i Timsistema iz 1998. Kako se sudija izbori sa takvim slučajevima, kako to izgleda uopšte?

Pa izgleda teško! Svako ko voli košarku i vidi to, oseća se mučno. Svima nama radi adrenalin, i svi mi volimo da pobedimo, sve ćemo da uradimo da pobedimo. Svako treba da se bori za svoje, ali to treba da ostane u granicama fer pleja. Eto, tu bi nam recimo dobro došao "instant riplej", odmah bi videli ko je ušao u tuču, ko se tukao...brzo bi rešili celu priču.

Drugačije je to malo kod nas. Evo pogledaj u Nemačkoj kako je, završi se utakmica pa svi odu na pivo, druže se...

Zato i mi imamo toliko medalja, a oni ne.

Dobro, tu moramo ipak istaći da je u Srbiji ipak i malo drugačiji mentalitet, drugačiji odnos prema košarci. Kod nas ako na ulici pitaš čoveka nešto vezano za košarku, i to ne neko opšte mesto, nego baš neke tehničke detalje, u 90% slučajeva ćeš dobiti razuman odgovor. To, kao i ta naša balkanska krv, večita želja za pobedom, čine da smo mi u košarkaškom svetu tu gde jesmo – u samom vrhu.

Ima li nekih drugih "vrućih" terena koje bi voleo da izdvojiš?

Olimpijakos-Panatinaikos i obratno, pre svega. Lepo je isto suditi i "klasiko", Real-Barselona, oseti se tenzija tu...imao sam priliku da četiri puta sudim "klasiko" recimo.

Turska?

Paaaa...ima tenzija, ali ne kao kod nas i u Grčkoj. To su više fudbalski navijači. Ipak, moram da priznam da se u poslednjih desetak godina stvari malo menjaju u Turskoj. Recimo, derbi između Galatasaraja i Fenerbahčea ume da bude baš žestok.

Hajdemo još malo o Evroligi. Prošle godine je promenjen format, i ja lično mislim da je ova nova Evroliga dosta dobro prošla, i kod kritike i kod publike.

Ja sam prezadovoljan. Evroliga je postigla veliku gledanost – gledanost TV prenosa porasla je za 32%, 15% više publike je bilo u salama...u Španiji je gledanost skočila za 170%! Twitter aktivnost je skočila 500%, Instagram valjda 400%, uopšte društvene mreže beleže skok u popularnosti u rasponu od 150 do 500 posto.

Pa to je baš dosta.

Kako ne, kako ne. Elem, ja mislim da je format odličan. Utakmice su jako neizvesne, evo prošle godine smo imali situaciju da se dosta tumbalo od prvog do osmog mesta, pa eto Fenerbahče je recimo izgubio prednost domaćeg terena u poslednjim kolima. Do poslednjeg kola se doslovno nije znalo ko na koga ide, bila je baš žestoka borba za plejof.

Ja bih dodao i da su ovi timovi što su bili van borbe dosta jako igrali do kraja. Bamberg je valjda izgubio deset mečeva na jednu loptu.

Uh, oni su baš baksuzni bili. Spominjali smo onaj podatak da je prošle sezone čak dvadeset posto svih mečeva završeno razlikom od poen ili dva, ja mislim da je Bamberg lider po broju izgubljenih utakmica u toj kategoriji.

Pitanje za kraj - Fajnal For 2018. stiže u Beograd. Očekuješ li da ćeš biti pozvan da sudiš?

Nada i želja uvek postoje. Na meni je da tu celu sezonu budem najbolji što mogu, da uradim sve što je do mene. Znači - kvalitet, dobro suđenje, zdravlje, a onda drugi nek odluče.

Meni je jako drago što ovakav događaj dolazi u našu zemlju, to je velika čast, i velika promocija naše košarkaške kulture.

Beše ti ne možeš da sudiš srpskim timovima u Evropi, zar ne?

Ne, ne mogu.

U tom slučaju želim ti da ne sudiš na Fajnal Foru dogodine. Ilija, hvala puno na razgovoru i sve najbolje.

POGLEDAJTE JOŠ:

Više na VICE
Vice Channels