foto : N. Paraušić // MNPress

Od Misurija do Arizone - kako je Igor Kokoškov ostvario svoj američki san

NBA je konačno popustila - jedan njen klub je zaposlio stranca kao prvog trenera ekipe. Taj "stranac", uslovno rečeno, je naš Igor Kokoškov. I to je prilično velika stvar.

|
04 maj 2018, 6:18am

foto : N. Paraušić // MNPress

Noć između drugog i trećeg maja 2018. bila je jedna sasvim redovna noć. Istuširao sam se, legao da spavam, pročitao par random selektiranih tekstova iz Wikipedije kako inače praktikujem i tačno onda kada su oči počele da mi se sklapaju, telefon je počeo da zuji kao mahnit. Prvi put, pa drugi put, pa treći put...ili je neko jako uporan, ili se nešto, ne daj bože, desilo nekom bližnjem.

Uzeo sam pametni džepni uređaj u ruku i onako u polu-snu proverio notifikacije, i imao bogami šta i da vidim. Stigao je aber iz Arizone da je potraga za trenerom okončana, i da je za novog trenera izabran Igor Kokoškov. Fejsbuk, Tviter i sve platforme združeno su bacale čestitke i hvalospeve, a imali su i zašta – NBA je konačno dobila jednog šefa struke koji je rođen van američkog kontinenta. Pionirski potez uprave Finiks Sansa, zaista. Neko bi rekao, mali korak za Sanse ali veliki za ostatak sveta.

A pogotovo za nas Srbe. Jer ako bi sveli našu egzistenciju na svamo dve stvari, to bi verovatno bile košarka i beskrajna želja da pokažemo ostatku sveta da nismo za zajebavanje. A kako se ono drugo u nas uglavnom manifestuje kroz ono prvo, može se i reći da su Srbi jednako košarka. I samim time, da, to što je prvi neamerički glavni trener u NBA baš Srbin...pa to nije događaj večeri. To je za mene događaj godine.

Jer vidite, pravo merilo veličine jedne košarkaške nacije nije puki skup igrača, već trenerski legat koji je njena škola ostavila. Sagledano kroz tu prizmu, srpska košarka je, objektivno gledano, treća na svetu. Samo su Amerikanci i Rusi ostavili više traga kroz decenije, a ako uzmemo u obzir da jedni izmislili taj sport, a drugih ima 300 miliona, onda to i nije toliko nenormalan odnos snaga. Međutim, Rusi su u poslednje vreme prilično stagnirali u toj priči, tako da se sada može reći da smo ih sada i prestigli. A od jutros, vala, i zvanično.

Ljudi moje generacije, čak i oni koji ne prate sport nešto previše, su emotivno vezani za košarku jer im je ona bila jedina svetla tačka čak i kada stvari nisu išle kako treba. Moje najdraže sportske uspomene vezane su verovatno za reprezentaciju SRJ od ’95-’02, jer su tada svaka Đorđevićeva trojka i svaki Bodirogin prodor predstavljali kapitalni srednji prst ostatku sveta. Isključeni iz svih kosmičkih tokova, košarka nas je održala kao entitet. Naši igrači bili su glavni u svim ligama sveta, a naši treneri prenosili su znanje gde god bi se zatekli. Osim u Americi.

Igor Kokoškov je relativno tiho, „na mala vrata“, stigao u američku košarku. Na leto 1999. on je postao član stručnog štaba Misuri Tajgersa, time automatski postavši i prvi neamerički asistent u istoriji NCAA loptanja. „Tigrovi“, koje je tada trenirao jednako nepoznati Kvin Snajder, ostvarili su skor 18-13, bez učešća u „martovskom ludilu“. Njihovi najbolji igrači bili su kasniji NBA plejmejker Kejon Duling, kao i levoruki šuter Karim Raš, jedno vreme igrač Ljetuvos Ritasa. Ali najbolji utisak ostavio je upravo nekadašnji trener juniora OKK Beograda i Partizana, čovek čija je perspektivna igračka karijera (prvak SR Srbije 1990. u juniorskoj konkurenciji) prekinuta posle jedne ozbiljne saobraćajne nesreće koju je doživeo u vojsci.

OKK Beograd, juniorski prvak Srbije 1990. Sa brojem 10, Igor Kokoškov. Iz privatne arhive Vladimira Kuzmanovića.

Svega godinu dana kasnije, Kokoškov, tada dvadesetosmogodišnjak, postaje i prvi neamerički NBA asistent. Alvin Džentri ga je povukao u Kliperse, gde naš stručnjak ostaje tri godine. Tada se ponešto i čuje o njemu u našim medijima, ali ne previše. Oni koji su u to vreme imali priliku da prate stranu štampu, sećaju se da je Kokoškov pisao i kratke crtice za časopis SLAM, specijalizovan za američku košarku. Uopšte gledano, Igor je ipak u Srbiji tada važio za „alternativnog lika“ – u zemlji koja je izrodila Karija, Božu, Željka i Dudu, mnogima je bilo čudno to što je neko rešio da svoju trenersku karijeru gradi u Americi, pa još kao asistent.

Igor nije mario za to, već je samo vredno i predano radio dalje. Iz Los Anđelesa otišao je u Detroit, gde je bio asistent Leriju Braunu i osvojio NBA prsten 2004. Kasnije, put ga je odveo u Finiks, gde je čak pet godina bio prvi pomoćnik. Jedno kratko vreme proveo je i u Klivlendu i u Orlandu, da bi poslednjih par sezona ponovo sarađivao sa starim drugarom Snajderom u Juti.

Paralelno sa svim time, Kokoškov je sticao reputaciju kvalitetnog selektora. Nakon kratke epizode u stručnom štabu SCG gde je radio sa Željkom Obradovićem, Igor se posvetio podizanju gruzijske reprezentativne košarke – to mu je uspelo do te mere da nećemo puno pogrešiti ako upravo njega nazovemo ocem postsovjetskog gruzijskog basketa. Za svoje zasluge, predsednik ove kavkaske zemlje Mihail Sakašvili odlikovao ga je Ordenom Časti, što je najviše gruzijsko civilno odlikovanje koje postoji.

Ipak, svoje najveće dostignuće u karijeri Kokoškov upisuje na leto 2017, kada je sa Slovenijom osvojio titulu prvaka Evrope u seniorskoj konkurenciji. Pod njegovom dirigentskom palicom, tandem Dragić-Dončić delovao je na trenutke bukvalno kao dvojac Džordan-Pipen. Silina sa kojom su sa turnira odstranili favorizovane Letonce i Špance bila je blago impresivna. U finalu znate i sami šta se desilo, ali ako je postojalo nešto što je ublažilo gorčinu tog trenutka bila je to upravo činjenica da je krah Srbije režirao upravo naš čovek u tuđoj službi. U neku ruku, i mi smo bili deo tog zlata. A Igor? Igor više nije bio „onaj američki asistent“. Sad su i oni koji ga u otadžbini nisu znali stigli da ga upoznaju.

Svi smo bili svesni šta je bilo sledeće – to mitsko mesto prvog NBA trenera. Da, i on i Etore Mesina u Sparsima su par puta menjali svoje šefove na klupi iz ovih ili onih razloga, ali to nije bilo to. NBA je još uvek poznavala samo domaće stručnjake, međutim, vremena se menjaju. Čim se regularna sezona završila, ekipa Finiks Sansa počela je da šalje signale da su zainteresovani da baš Igor postane prvi internacionalac sa zvanjem NBA "hed kouča". Videli su kako je on prosto preporodio Rikija Rubija, osetili kako zna sa mladim igračima (što je evidentno po recimo Donovanu Mičelu), i stvari su krenule svojim prirodnim tokom. Jedan intervju, drugi intervju, i paf – vraćamo se na zvonjavu mog telefona u gluvo doba noći.

Igor Kokoškov na omladinskom kampu u Trevizu, leto 2001. Foto : N. Paraušić // MNPress

I sad me vi pitate, koliko je ovo bitno? Pa bitno je. Jako je bitno. Jer kada mi sve to okrenemo i obrnemo, uvek dođemo do početne tačke, a to je da su Amerikanci izmislili basket i da je otići njima na noge i njih učiti njihovom sportu prilično velika stvar. Da, imali smo mi velike igrače u NBA, i srpska košarka je univerzalno priznata na svim meridijanima. Ali to da prvi trener koji nije „domaći“ bude Srbin? To je velika čast, i veliko priznanje.

Da, sad će neko reći, ali on je „američki đak“. I jeste, i nije, jer kao što smo vam već napomenuli, Igor se ipak formirao u Srbiji i svoje osnove zanata ispekao baš tamo. Njegova filozofija nije isključivo američka – on samo radi tamo ("jer nema gde drugde", kako je on to jednom i sam rekao). A verujem i da se neće uvrediti ako mi njegov uspeh prihvatimo kao i naš.

Pred Igorom je sada veliki zadatak, da od Finiksove čete „klinaca“, koju predvode Devin Buker, Dragan Bender, Džoš Džekson, Markiz Kris i drugi napravi igrače koji su kadri da svako veče pobede u utakmicama najjače lige na svetu. Pritom, verujem da je uprava Finiksa angažovanjem Kokoškova ujedno i stavila do znanja ostatku NBA da su bacili oko na Luku Dončića, čiji bi dolazak u Arizonu verovatno učinio Sanse najintrigantnijom mladom ekipom u Americi koja se ne zove „Filadelfija“.

Šta će ispasti od ovih momaka, još uvek se ne zna. Mi svakako navijamo da oni postanu novi Barkli, Kej-Džej, Maerli i ostali, i da ih Kokoškov dovede do obećane zemlje što brže moguće. Ali to je već daleka budućnost. Za sada, budimo samo srećni što je naš čovek postao to što je postao, i što će se njegovo ime pamtiti za vijek vijekova što bi rekli.

Svaka čast, gospodine Kokoškov. Ponosni smo na vas, i želimo vam svu sreću u daljem radu.


Više na VICE
VICE Kanali