Sirijci objašnjavaju zašto noćni život u Damasku cveta uprkos ratu

Prvobitno objavljeno na VICE Arabija.

Od 2011. godine, Damask, glavni grad Sirije, ključno je mesto u aktuelnom građanskom ratu u zemlji. A opet, tokom poslednjih nekoliko godina, u gradu je ponovo procvetao noćni život u kom sve više mladih izlazi uveče uprkos opasnosti po svoju bezbednost.

Za grad u kom su civilne žrtve od neselektivne artiljerijske vatre svakodnevne, očekivali biste da Damask bude grad duhova kao mnogi drugi veliki centri u Siriji. Ali glavni grad se pokazao kao izuzetak od tog pravila.

Pre rata, Damask je bio slavan po barovima, kafićima i klubovima. Ali broj mesta za noćni izlazak u međuvremenu je samo još rastao, naročito u Bab Šarkiju – kvartu u istočnom delu grada. Po mirnim noćima, kraj je gotovo potpuno krcat, pošto meštani žele da pobegnu od svakodnevnog izazova konstantnog života u sukobu.

"Možete to da posmatrate kao sredstvo za opstanak", objašnjava Fadi, diplomac sa odseka drame, u jednom baru u Bab Šarkiju. "Kako ja to vidim, mnogi ljudi su se podsvesno pomirili sa činjenicom da oni ili njihovi bližnji mogu u bilo kom trenutku da stradaju. Bez svesne odluke o tome, mladi ljudi ovde žive svaki dan kao da im je poslednji – trudimo se samo da se dobro provedemo koliko god je to moguće."

Ovaj dvadesetčetvorogodišnjak priseća se kako se sve promenilo u Bab Šarikju od izbijanja rata.

"Ovaj kraj bio je veoma miran, s ograničenim brojem barova koji su privlačili vrlo malo mušterija", kaže on. "Ali kad je izbio rat, Sirija je postala donekle skučenije mesto. Postalo je teško stići do oboda grada kao nekad, a kulturne ustanove kao što su bioskopi i pozorišta počele su da se zatvaraju. Kao posledica toga, barovi su postali jedina mesta na kojima ste mogli da se nađete sa prijateljima ili samo da ubijete vreme. Zato oni sada cvetaju. Takođe, kad morate da provedete deset dana zatvoreni negde zbog raketne paljbe, želite da nađete mesto na kom ćete moći da se odvalite."

"U ranim danima rata, nismo se usuđivali da izlazimo napolje", kaže marketinški stručnjak Bisan (28). "Izlazili biste samo u slučaju krajnje nužde. Ali tokom godina smo se ohrabrili i počeli da odlazimo na mesta kao što su Bab Šarki. I obožavam to. Sama činjenica da mogu da budem na takvim mestima je prelepa."

Ima nekih ljudi u Damasku, međutim, koji tvrde da je bezosećajno provoditi se toliko otvoreno usred rata. Ali Bisan ponavlja da na to treba gledati kao na odbrambeni mehanizam. "Mislim da se ljudi plaše nepoznatog, a za nas ovde u Siriji, smrt više ne deluje toliko nepoznato. Žalostan sam što to moram da kažem, ali navikli smo se na smrt. Međutim, zahvaljujući oblastima kao što su Bab Šarki, koja je postala obavezna destinacija kad ljudi žele malo da se provedu, uspeli smo da stvorimo ogromnu količinu specijalnih, pozitivnih uspomena za veoma kratko vreme."

U baru La Marionet u Bab Šarkiju, upoznao sam Jusufa (32), koji je investirao u – i dizajnirao – nekoliko barova i kafića u Damasku. "Ova oblast ima ogromnu istorijsku i komercijalnu vrednost, a istovremeno je finansijski pristupačna većini ljudi", kaže mi on. "Ljudi dolaze ovamo ne nužno da bi posetili neki konkretan bar, već da iskuse čitav kraj i njegovu sada već slavnu atmosferu. Želimo da imamo prostor na kom možemo da se izrazimo. U trenutnoj klimi, to je dugo bilo veoma teško uraditi."

Ali kako vlasnici klubova i menadžeri poput Jusufa izlaze na kraj s kritičarima koji kažu da je pogrešno uspostavljati i širiti kulturu noćnog života usred građanskog rata? "Mogu da razumem deo tih kritika, kad ljudi porede načine života u ovoj oblasti sa drugim delovima grada", kaže Jusuf. "Ali ovde ne organizujemo samo žurke – mi se zapravo trudimo da živimo život. Kao i svi ostali, u ovom sukobu izgubili smo prijatelje, domove i radna mesta."

Mara radi tri godine kao di-džej u Damasku. "Nekolicina prijatelja i ja počeli smo nastupajući na malim događajima. Sada, u večerima kad je situacija donekle stabilnija, organizujemo žurke i za do trista ljudi", kaže Mara. Neki posetioci, dodaje ona, putuju dugo po opasnom terenu samo da bi prisustvovali nekom od njihovih nastupa.

"Na kraju smo jednako kulturološki pismeni kao i druge grupe mladih ljudi širom sveta. Ovde se samo trudimo da živimo normalnim životom i preokrenemo činjenicu da nas svet vidi samo kao nusprodukte rata. Iznenadilo bi vas kad biste videli koliko finansijske i emotivne podrške dobijamo od širokog dijapazona grupa, samo da bismo mogli da nastavimo da održavamo naše nastupe. Našoj zajednici potrebni su ovi prostori kako bismo mogli malo da poludimo i izbacimo iz sebe svu tu negativnu energiju koja se nagomilala iscrpljujuću nedelju za iscrpljujućom nedeljom."

Iako Maher ne pije, ovaj dvadesetdevetogodišnji dugogodišnji stanovnik Damaska ceni koliko je noćni život ovog grada postao bekstvo za njegove prijatelje i porodicu. Ipak, da li je u redu, kao što se pitaju njihovi kritičari, tući po žestini dok svakog dana strada na desetine njihovih sugrađana? "Nije ni pogrešno ni ispravno", kaže on. "To je ličan izbor koji odražava našu slobodu. Rado bih došao ovamo nakon što čitav dan slušam zvuke sukoba. Važno je imati ovu ravnotežu radi očuvanja našeg mentalnog zdravlja."

Nasuh (25) jednom nedeljno posećuje Bab Šarki. On smatra da je prekasno da se ovo zadovoljstvo oduzme meštanima. "Mnogim ljudima u Damasku bilo bi teško da se odreknu jedinog mesta na kom mogu da uživaju", kaže on. "Ne zaboravite da je rat neverovatan ekonomski teret za sve nas. Moramo mnogo da radimo da bismo obezbedili najosnovnije potrepštine. To je iscrpljujuće. Zato često ne možemo da dočekamo četvrtak kako bismo izašli."

Da li Nasuh ikad oseća grižu savesti zato što izlazi? "O da, ponekad – kao kad se granatira neka oblast blizu Bab Šarkija i naši roditelji krenu da zovu da bi saznali jesmo li dobro", objašnjava on. "Ali baš kao i ostatak grada, ne možemo da pobegnemo od sukoba tako što ćemo prosto izaći uveče. Dakle, mi svakako ne ukazujemo nepoštovanje ni prema kome kad biramo da se malo zabavimo."

"Ponekad čujem da granate padaju na kvart u kom treba da nastupim kasnije tokom večeri", dodaje Mara. "Ali iako znam da se će broj posetilaca zbog toga opasti, biće ljudi koji će se ipak pojaviti. Znam da je ova ambivalentnost neobična. Ali znam i da bih osećala grižu savesti kad bih napustila Damask da živim i nastupam negde drugde. Mi moramo pronaći način da živimo ovde."