Verujem, Ne verujem - definitivni vodič kroz opus Bajage i Instruktora

Pre nekog vremena, razmišljam koliko bih voleo da napišem nešto o nečemu što nije sport. Dobro, ili o nečemu što nije košarka. Jeste, profilisao sam se kao “onaj što se bavi košarkom”, ali baš kao i sve žrtve stereotipa, i ja nekad žudim da napišem nešto što nema veze o basketu. Ili sportu. Razumeli smo se.

Mislio sam tako dugo, mislio, i shvatio jednu stvar. Ove godine, 2018. navršava se tačno trideset godina od izlaska jedne od najsavršenijih ploča u istoriji domaće muzike – Prodavnice Tajni od Bajage i Instruktora. Nije li to divan povod da napišem nešto više o jednom od najomiljenijih eks-ju rokera, i osobe koja je toliko univerzalno voljena među svim našim narodima i narodnostima?

Vidite, Momčilo Bajagić je prostim jezikom govoreći nacionalno blago. Pop kultura ovih prostora ne bi bila to što jeste da se ovaj momak blagovremeno nije odvojio od Riblje Čorbe, osnovao sopstveni bend i krenuo da realizuje vickaste ideje koje samo njemu valjda mogu da padnu napamet. Više od tri decenije je prošlo otkako je još uvek neimenovani bend (podsećamo da su postali “Instruktori” tek na drugom albumu!) izbacio svoju prvu ploču. Stvari, otad, prosto nisu iste.

U godinama koje su sledile, Momčilo je transcendirao prvobitnu reputaciju tinejdžerske atrakcije i postao bastion srpske zabavne pesme. Njegovi Bajagizmi, te vrcave gluposti koje provlači kroz stihove, postali su nacionalni brend. Njegov prepoznatljivi naglasak postao je bukvalno sinoniman sa Beogradom, iako je on sam iz Zemuna via Bjelovar. A on lično je postao toliko voljen, da ja ne znam čoveka koji ima srca da sebi, a i drugima, prizna da ne voli njegove stvari.

Jer, Bajagu ne slušaju samo deca i roditelji. Bajagu slušaju eksponenti svih subkultura na ovim prostorima. Reperi, pankeri, metalci, narodnjaci – svi imaju neku “svoju” numeru i neki svojih stih za koji su vezani. Momčilov uticaj seže preko trepa do stoner metala. Bajaga je, u stvari, jedini i pravi nacionalni ujedinitelj, ali ne samo nas Srbalja, već i svih ostalih iz regiona. Nijedan naš muzičar danas ne pravi toliku havariju po komšiluku koliko on, dobro, možda i Balašević, ali zna se kod koga je bolja žurka. Morao bi to i Đole da prizna kad bi ga pitali.

I dobro, da skratim ja sad ovo. U čast tridesetog rođendana Prodavnice Tajni, a bogami i činjenice da Bajagin novi album po imenu A u Sali Lom upravo ovih dana stiže na Jutjub (kao i, khm, prodavnice muzike u fizičkoj formi), rešio sam da napravim jedan veliki, ogromni, grandiozni kritički presek njegove karijere. Da obuhvatim svaki album, i skoro svaku pesmu, i napravim jedan definitivni vodič za sve Bajagiste. Tako da, ovo što je pred vama je definitivni vodič kroz karijeru Bajage, a i Instruktora. Svaki album, ikada snimljen, rangiran od najmanje fantastičnog do ubedljivo najboljeg.

Kada su moji prijatelji iz raznoraznih struka čuli kakav sulud poduhvat spremam, rešili su da me podrže. Svaki moj osvrt na neki Bajagin album obogaćen je dakle i mišljenjem gostiju, i njihova raznolikost će vam pokazati pun spektar Momčilovog uticaja na moderno srpsko društvo. Shvatićete, ako niste dosad, o kakvoj je instituciji reč.

Stoga, skuvajte kafu, skuvajte litar kafe, i prepustite se čitanju. Možda se nećete sa svime složiti, ali nema veze. To je i poenta ovakvih tekstova. I ne zaboravite samo jedno - ne postoji nijedna Bajagina pesma koju baš ne podnosim. Čak i one koje mi nisu skroz kul uvek mogu da preživim. I to vam isto dovoljno govori o Njegovoj veličini.

Dobro, okej, Moje Drugove uvek preskočim. Ali to je izuzetak koji potvrđuje pravilo.

U ovu kategoriju idu dva saundtreka koje potpisuje Momčilo bez Instruktora, za filmove Ni Na Nebu Ni Na Zemlji i Profesionalac, teme za serije Otvorena Vrata, Vratiće se Rode, kao i neki nealbumski singlovi i pesme koje je pisao za druge.

Ovde ima dosta materijala pa ćemo neke stvari samo letimično očešati. Oba saundtreka su onako, ima i boljih a i gorih elemenata (na onom prvom se pojavljuje čuvena Moji Drugovi, nezaobilazni začin u svakom kafanskom slavlju od te ’94 pa sve naovamo), dok među singlovima se ističe promotivna Montenegro, kao i namenska himna voljenom klubu koja je nakačena Zmaju od Noćaja kao bonus, mada tematski nije deo njega. Ne sme se ni zaboraviti pesma Gubitnik, snimljena za potrebe filma Jaguarov Skok, tj. za TV serijalizaciju istog.

Od pesama koje su napisane za druge, izdvojiću samo tri – Afrika u izvedbi Zdravka Čolića, te stih “Afrika je pustinja, džungla, trnje / isti zakon za pse i za crnje” koji danas niko ne bi ni pomislio da napiše, new wave hitić grupe Bulevar Nestašni Dečaci koji je lansirao buduće saborce Dešu Cukića i Instruktora Neleta, i neprevaziđenu Ne Budi Me Bez Razloga koja je data Rajku Kojiću za potrebe njegovog mini albuma koji nosi ime upravo po toj pesmi.

Mada, ne bi bilo lepo da mimoiđemo šarmantnu Pesnu Protiv Maleri, Bajagin hit na makedonskom. Stoga evo i nje.

REKLI SU O OVIM STVARIMA :

"Bukvalno osećam svoje Crnogorstvo u sebi dok Bajaga peva “na skriveno te vodim mesto između planina i mora, gde gorski vjetar peva pesmu još ne sviće rujna zora”, u-mi-rem. Samo da je stavio "gorski vijenac", ali slog viška jbg." - Marija Ratković, kolumnistkinja

Šou Počinje u Ponoć je ime albuma na kojem se činilo da je šou, u stvari, gotov. Nakon dva albuma u kojima je Momčilo sa velikim poteškoćama pokušao da se približi mlađim milenijalcima, ovaj treći je samo potvrdio pogrešnost takvog prilaza.

Bend na ovom albumu, nažalost, zvuči pomalo istrošeno, umorno, kao i glavni tekstopisac sa njima. Da, bilo je tu još snage da se ispali par dobrih pesama – npr. hit singl Bademi i So na kojem gostuje Bebi Dol, ali nije bilo baš preke potrebe da se obradi Marlijeva “Redemption Song” kao Pesma Slobode (takođe feat. Bebi Dol), a još manje neke druge stvari. Ali dobro, posle toliko godina, svakome se omakne.

Ovaj album nije bez svojih vrlina - ja sam vam rekao na početku, postoji samo najmanje fenomenalan Bajagin uradak. Samo što ih ima premalo. I ne moramo više o njemu. Toliko stvari je pred nama, a ovaj tekst je dovoljno dugačak.

PAMTIMO: Kap po Kap je pre neki dan dobar prijatelj opisao kao pesmu koja je nastala tako što su se Kris Ajzak, Noel Galager i Ti-Boun Barnet zapili jedne noći u nekom njujorškom lokalu koji drži Srbin. Bolji opis ni ja ne bih smislio! Pod Jasenom je simpatična kantri zezalica u kojoj muziku potpisuje Žika.

MANJE PAMTIMO : Padaj Kišo Keve Ti je, realno, imala najbolje namere. Nisam presrećan kako je to ispalo, uz sav respekt. Isto važi i za Fanki Taksi, još jedan pokušaj Pozitivne Geografije za 21. vek. Srećom, bend je ubrzo shvatio da nema potrebe praviti novu Pozitivnu Geografiju, jer ni staroj ništa ne fali.

PESNIČKE SLOBODE :

“Kad nosim Telekaster on javi se na taster i kaže da se ne vozim s njim / u gepeku sabvuferi pa nestaju mi kuferi od velike boce za plin”

"Radio sam mnogo šta / penj'o sam se na CK / i pevao pesmu protiv maleri"

"Reci im što je Polu i Ringu, rekao Mahariši Jogi / probajte s ovom mantrom, već su je probali mnogi"

REKLI SU O OVOM ALBUMU :

""Kap po kap" je realno povratak korenima, gde kroz vene kiša krene kad nisi pored mene… Bajaga je uticao na mnoge kontrakulturne fenomene kod omladine, ima večni kultni status na domaćoj rejv i trep sceni koja često referira na njegove stihove ili ga sempluje." - Boris Vlastelica, muzičar (Repetitor)

Zmaj od Noćaja je drugi album “izgubljene trilogije” (više o istoj malo kasnije), i još uvek ima neke osnovne poveznice sa minulim radom po kojem ljudi pamte Bajagu. Ali, čini se da su ekscesi kasnih devedesetih pošteno uzdrmale našeg omiljenog autora, pa je nastavio samo jače, samo blesavije.

Nigde jače Momčila ne trese ova kriza “modernizma” kao na ovom albumu. Obrada legendarne Should I Stay or Should I Go od The Clash, koja je doslovno prevedena kao Da li da Odem ili Ne je apsolutni vrhunac momčilijanskog apsurdizma – Tehno Bluz je jednako dubiozan koliko i ime mu, a throwback pokušaj hita u numeri Najslađa Devojka me takođe slabo radi.

Srećom, ima tu i par solidnih kompozicija. Model 1960 dobija bonus poene na to što je “život” izrimovao sa “SFRJ” (kako, čućete), Gospod Brine je sasvim OK pesma, a poslednja traka Plavo je mogla opušteno da nađe mesto i na nekom bolje rangiranom albumu.

I kako da zaboravimo Žikin magnum opus Extasy, Pazi!!! u kojoj on iz vizure olinjalog rokera osamdesetih pokušava da pojmi kako to mladi danas izlaze. Lajne poput “ljudi mašine, kumašine”, kao i uostalom cela ova pesma, pokazale su se izuzetno uticajnima za trep talas srpske hip hop scene koji predvode Bombe Devedesetih – štaviše, jedan ceo njihov album kršten je “Kumaschinen” kao omaž Žikinom naletu ludila.

PAMTIMO : radijski hit Lepa Janja, Ribareva Kći verovatno ima set najretardiranijih strofa koje je ljudski um ikada upoznao (rimovanje "lepote" na "jebote" je doduše čista genijalnost), ali to ga nikad nije sprečilo da zaživi u narodu i da se i dan danas peva iz svog glasa na koncertima - ja tradicionalno izgubim grlo na ono "niiiiiiii-koo!". Naslovna pesma je ostala dosta korektna, mada se meni nikada nije previše svideo način na koji Bajaga peva refren ovde.

MANJE PAMTIMO : već sam spomenuo neke pesme ali Ala je, baš, ono. Baš.

PESNIČKE SLOBODE :

“onda vidim jebote, nigde takve lepote”

“maslina je oliva, mene sunce poliva”

“dal’ da idem il’ da ne idem / da li Ajron ili Mejden”

“droga me melje, meljem ja nju, vilica škripi k’o dubok sneg”

i onda…tuš, molim…

“nalećem u momentu na par / što jedan drugom trpa u čmar”

Ne, Žika je zaista ovo napisao. Zaista.

REKLI SU O OVOM ALBUMU :

"Zašto mi je omiljena stvar od Bajage "Ekstazi, pazi"? Zato što je ovo Žikina fascinacija najboljim periodom planete u njenoj istoriji, Žika kao stari brat otkriva elektroniku i eksere u Beogradu početkom dvehiljaditih? MOŽE. I da, voleo bih da se doda još da Bombe pozdravljaju Žiku i da mu poručuju SAMO JAKO" - Gudroslav, reper (Bombe Devedesetih)

Neka Svemir Čuje Nemir je bio Bajagin “Rattle and Hum”. Malo živo, malo studijski, malo staro, malo novo, malo prerađeno.

Nisam siguran koliko je ovo sve na kraju srećno ispalo. Live snimci mi se ni onomad nisu previše svideli, a nove pesme su vijugale između šarmantno blentavih (Na Vrhovima Prstiju) i prosto blentavih (Neka Svemir Čuje Nemir). Potonja, u suštini, je Momčilov ulazak, i srećom brzi izlazak, u svoju hindu fazu kakve su hvatale i jednog Džordža Harisona i Džona Lenona. Pa što ne i našeg Mocu?

Prerađena Tamara mi se mnogo manje sviđa u ovoj izvedbi. Mnogo iskrenije i nevinije zvuči u originalu, ovde je bukvalno kao neki pažljivo smišljeni cash-in.

Ovaj dupli album bio je dosta bogato opremljen od strane PGP-a, pogotovo kaseta sa svojom “velikom” kutijom. Ali slabo mu se vraćam ovih dana, zaista.

PAMTIMO : Žikina emo balada Idem, Kao da ne Idem a Idem je bolji momenat ovog hibridnog albuma, a pohvale moram uručiti i na živu verziju Čorbinog superhita iz Momčilovog pera Kad Hodaš, koja sa tekstopiščevim vokalom zvuči jednako duševno kao i kad je peva Borivoje Đ. poreklom iz Čačka.

MANJE PAMTIMO : ona jata belih ždralova iz naslovne stvari. Sumnjiv momenat, zaista.

PESNIČKE SLOBODE :

“Koraci k’o laki oblaci / skoči da te zemlja odbaci”

“Polja crvenog maka će svati od mog očaja” (really, Živorade? Really?!?!?)

REKLI SU O OVOM ALBUMU :

"Otišao sam sa ocem da kupim ovu kasetu na poslednji sprat starog Merkatora. Ista se puštala do uništenja, te album izdvajam iz čisto emotivnih razloga. „Na vrhovima prstiju“ je latino vajb koji se uklapao u jadransku bezbrižnost reformatorskog doba Ante Markovića." - Ivan Jovanović, pisac

Četiri Godišnja Doba je mini album sa četiri pesme. Od četiri pesme tri su postale giga hitovi, a četvrtu je čuo samo onaj koje fakat kupio ovu ploču.

A tu ploču nije kupilo puno ljudi. Četiri Godišnja Doba su izašla za sarajevski Diskoton ’91, u predvečerje rata, i onda je dosta tog tiraža ostalo zakucano negde gde nismo mogli da ga dokučimo. I dan danas je vinilni primerak ovog mini LP-ja dosta tražen i cenjen.

Konceptualni albumi su interesantna stvar, ali često iziđu na dosadu. Zato je Momčilo napravio konceptualni mini album. To je valjda jedini te orijentacije na svetu, i takav koncept morate ispoštovati.

PAMTIMO : rokerka U Koži Krokodila je hajlajt. Možda su mi Dobro Jutro i Buđenje Ranog Proleća bile interesantne nekada, ali previše puta sam ih čuo, a pogotovo ovu drugu na kojoj gostuje operska pevačica Jadranka Jovanović. Ipak, teško je reći da te pesme nisu ostavile ozbiljan trag. Na stranu što je Momčilo dobio legitimitet kod naših roditelja, jer zaboga, ne peva Jadranka baš sa svakime.

Okej, lažem vas. Dobro Jutro mi uvek nabaci osmeh na lice kad je čujem.

MANJE PAMTIMO : zaista, retko ko je čuo Uspavanku, numeru koja bi trebalo da predstavlja jesen (ako niste provalili, svaka pesma je jedno godišnje doba). A pesma je iskreno baš nepravedno zapostavljena. Kliknite sad na nju. Prilika je.

PESNIČKE SLOBODE :

“Ti si žena iz snova što zemlju gazi bez stida / a ja sam severni vetar koji te pogledom skida”

"Kada prolaziš gradom, ulice gledaš u lice"

“Sa srcem mladog sokola / i pesmom mesto cokula”

REKLI SU O OVOM ALBUMU :

"Od svih hitova, izdvajam sada već prepoznatljivi Bajagin instrumental iz “gledaš me u lice sa očima civila”. Ako se neko pita zašto koristim izraz civili, zato." - Marija Ratković, kolumnistkinja

Od Bižuterije do Ćilibara je prvi, i najuspešniji, album Bajagine “izgubljene trilogije” koju sam vam spominjao. Te 1996., Momčilo je procenio da malo gubi ritam sa klincima koji su se rodili posle njegovih i tada već legendarnih albuma, i ova ploča je prvi pokušaj da se on njima malo generacijski približi.

U pesmama u kojima on to baš pokušava, kakve su npr. Silikon ili To, on uglavnom bizarno fejluje. Ali, kada se osloni na ono što najbolje zna – power baladiranje sa dozom ludila u lirici, on i dalje pokazuje da je veliki pop pobednik.

Mnogi su u ovom trenutku bili spremni da se odreknu ovog izvođača, ali to nije bio lak zadatak. Jer momenti u kojima su Instruktori u elementu, ti momenti vrede kao ćilibar koji Momčilo spominje u numeri Još te Volim. A trijumfalnu Što Ne Može Niko Možeš Ti nisu ni političari uspeli da mi ogade.

PAMTIMO : Iza Nas je stvarčina na kub, i tu nema rasprave. Ali iz drugog plana merka Žikina vesela Ne Volim Zimu, jedna od njegovih najsimpatičnijih pesama, dok je solidan radijski hit i bila prilično mentolska Tvoja je Gajba Sigurna, u kojoj Momčilo vaskrsava dijalektiku koju je popularizovao još na Jahačima Magle. Takođe, metrika u toj pesmi je ne-re-al-na!

NE PAMTIMO : Silikon je zaista jedan od nesretnijih pokušaja stihovanja u istoriji Momčila Bajagića, izvođača popularne muzike. Na stranu tehnofobija koja provejava pesmom, kao i kratkovidost glede medija na kojem mi trenutno upravo diskutujemo o njegovoj karijeri, rimovanje “trap” sa “Robokap” je svojevrsna vrsta dna.

Srećom, potpuno nebulozna To! je duplo sumnjivija pesma pa tako Silikon, koja je inače bila leadoff singl sa ploče, doživljava svojevrsnu aboliciju. Pa i uprkos svemu što sam nabrojao, i debilnim semplovima sa robotskim glasom koji viče “EKTIVEJTED”. Zaboga, Momčilo.

PESNIČKE SLOBODE :

“Ne znam dal’ je paranoja il’ eksperiment / u glavi mi diriguje ludi dirigent / ponekad je vrlo dobar k’o Fon Karajan / ali bih ga vrlo rado isterao van”

“Svaka orkestracija, k’o halucinacija, a improvizacija, na pogrešan ton”

“Silikonom svakoj ženi ti ulepšaj trap / meni ne ugrađuj ništa nisam Robokap”

“Mozak mi se automatski pretvori u sir / jer je neko stisn’o dugme OL MEMORIZ KLIR”

U stvari, ja mislim da bi ostao bez prostora kad bih nabrajao idiotske stihove samo iz te dve pesme. Moramo dalje, žao mi je.

REKLI SU O OVOM ALBUMU :

"Bili su studentski protesti i svi smo mislili da smo prerasli Bajagu, ali onda na red dođu "Iza nas" i "Još te volim" i shvatiš da Baki više ne vlada pločnicima ali da ka starom kraju još vozi ista linija." - Dimitrije Vojnov, dramaturg

"Došao je taj trenutak!!! Bajaga je pomislio da treba da sarađujemo!!! Naručio je jedan aranžman. Nisam uspeo. Nikad to sebi nisam oprostio." - Marko Kon, muzički producent

Daljina, Dim i Prašina je album koji je izašao nakon ravno sedam godina pauze, što je najveći „brejk“ koji je Momčilo uzeo u svojoj profesionalnoj karijeri. Ali, ta pauza bila je i zaslužena, i ispostavila se kao pravi potez. Jer, ova ploča stavila je tačku na Bajaginu „izgubljenu fazu“, pa je srećom trilogija iz ove ere ostala trilogija.

Daljina, Dim i Prašina je ploča čoveka koji je shvatio da je njegova publika porasla, i da je on porastao sa njom. Nema, stoga, više potrebe pecati nove klince na nove „Male Slonove“, jer starima ne fali ništa. Momčilo ovim albumom nežno, graciozno ulazi u sferu ozbiljnog veterana domaće scene, čoveka koji je svestan svoje državničke uloge u sferi ex-yu pop rocka.

Oseća se to bukvalno u svakom akordu, u svakoj noti. Uvodni singl sa ploče, power balada Ako Treba Da Je Kraj, Momčilo nije mogao da napiše za Geografiju, ni za Jahače, ni za Bižuteriju. Ne, ovakvi momenti trijumfa dolaze tek nakon više decenija predanog estradnog rada.

Daljina, Dim i Prašina je, suštinski, album koji će tek u godinama koje slede potvrditi svoju pravu vrednost.

PAMTIMO : Stari Put za Novi Sad je dosta interesantna bluz numera, a naslovna pesma je Momčilov osvrt na stvari koje su za njime, i sadrži neke od najemotivnijih stihova koje je napisao – čak i ako se tu zdušno trudi da na momente emulira Dilana. Closer Još Jednom, koji naginje na skoro devet minuta trajanja, uspeva da ne dosadi zahvaljujući bogatoj muzičkoj podlozi i maštovitom pakovanju.

Međutim, prava zvezda albuma je restilizovana Od Sumraka do Svitanja, pesma koju je Bajaga svojevremeno napisao za makedonsku pop zvezdu Karolinu Gočevu. Ona ju je snimila u jazzy pop-soul aranžmanu prilagođenu njenim senzibilitetima – u rukama Instruktora, ova stvar je raspojasani pop-rock u stilu Pretendersa, i možda i najpoletnija stvar koju je napisao u dvadeset i prvom veku.

MANJE PAMTIMO : ja zaista nisam ljubitelj Male Uske Haljine ali svestan sam da sam u manjini. Meni ovo zvuči kao lošija verzija Garavog Sokaka. Streljajte me, eto.

PESNIČKE SLOBODE :

„Pukle su mi na gitari žice sve / ostale mi ove čet’ri debele“

„S jednim momkom iz Banata / menj’o sam Gibsona za Strata / s koferom“

„Mislio sam čekam tramvaj / kad odnekud stiže brzi voz“

REKLI SU O OVOM ALBUMU :

"Album na kome je Bajagić graciozno ostario. Super ploča sa naglim porastom kvalitetnih pesama, šmekerski odsvirana. Vrlo verovatno najbolja još od Prodavnice." - Danilo Nikodinovski, muzičar (Consecration, bend Nikole Vranjkovića)

"Na ovoj ploči Bajaga na par mesta pokazuje kako je četrdeset godina na braniku ovog grada i u ratu između polova uspelo da ga dovede do nekih dubokih promišljanja. "Ako treba da je kraj" je epska stvar, a rezultirala je nečim što je Bajagu redovno zaobilazilo, dobrim video spotom." - Dimitrije Vojnov, dramaturg

Muzika na Struju je u mnogo čemu jedan jako buntovan album. Buntovan, jer je izašao u vremenima kada ništa nije bilo normalno, a opet, uspešno relativizuje mnoge stvari koje su nam tih dana okupirale dnevne tokove misli. Bio je to redak prozor u normalni život.

Pa opet, Muzika na Struju dosta hrabro izbegava pad u sankcijsko beznađe. Da, neke teme se nisu preskočile, ali kada su obrađivane, obrađivane su kako treba. Tim pažljivim rezovima peti studijski "longplej" ovog benda izbegava pečat ploče snimane u ratnim vremenima, i dan danas njeni hitovi deluju sveže.

Muzika na Struju možda nije kanonski Momčilo poput ove četiri ploče koje slede na top listi. Ali je opasno, opasno, opasno blizu. Štaviše, ovo je možda i najpotcenjenija ploča u karijeri ovog nama svima dragog muzičara.

PAMTIMO : naslovna pesma je bila uvodni hit, međutim, ima dosta dragulja ovde. Pre svega ovde mislim na poletnu Nakostrešenu Mačku, koju je komponovao Žika, i koje zvuči dosta energično i zabavno. Na Grani je šaljiva vizija problema koje su nas najednom snašli na stranim granicama, dok je Grad definitivno bolji osvrt na rodno mesto, koji ne ulazi u kultur-rasistički kliše pred kojim su poklekle neke viđenije grupe tog doba.

Apsolutni hajlajt ploče je besna, bolna Gde Si, vapaj čoveka kome se domovina raspala pred očima dok je on to nemoćan promatrao. Nikada u karijeri Momčilo nije zvučao ovako besno i ljuto, i nikada nije imao ovoliko prigodno žestoku muzičku podlogu. On u ovoj numeri bez pardona priča o kućama koje gore “sa one strane reke”, i o nekim ulicama kojima više nikad neće proći, iako ih je poznavao dobro.

Jura Stublić je pokušao sličnu elegiju sa svojim "drugom beogradskim", ali njegova često neshvaćena vizija nije naišla na pozitivan odjek ovde kod nas. Momčilo je to duplo bolje odradio, barem.

MANJE PAMTIMO : sporije numere sa ovog albuma, osim solidne Jedino to se Zove Ljubav, ne ostavaju prejak utisak. Npr., nespretno naslovljena Grudi Nosi K’o Odlikovanja ima par dobrih stihova ali se ne izvuče do kraja. I koliko je Gde Si precizna u svom angažmanu, toliko je Golubica, koja zatvara ploču, mlitava.

PESNIČKE SLOBODE :

“mrzi matiš, voli fudbal, ne zna Hegel, Kant / bog je hteo da to dete bude muzikant”

“moćna vodo, najslađa slobodo / pomeri me iz ovoga stanja / moja draga dok kraj tebe hoda / grudi nosi k’o odlikovanja”

“kao indijanci, otvore mi ranci, pa mi kažu čovek stoj”

REKLI SU O OVOM ALBUMU :

"Kad su Fun Lovin Criminals bili aktuelni zvučali su kao muzika za ljude koji su nekako propustili "Muziku na struju". Ovo je poslednji Bajagin album u kome je Beograd veliki. Moj pokojni prijatelj Uroš Stojanović je o ovoj ploči napisao "Ako na radnjama stoji natpis Ima hleba, logično je da na albumu piše Muzika na struju." Vreme je bilo zlo ali je Bajaga bio iznad toga." - Dimitrije Vojnov, dramaturg

"Ratni album na kome se Bajaga po prvi put direktno politički angažuje pesmama „Golubice“, „Gde si?“ i „Ovo je Balkan“, a spotova sa Trećeg kanala sećam se po vrelom (i gladnom) letu ’93. . Takođe, prvi album gde najavljuje dekadentnu liričku fazu sada već kultnom stihom jazzy singla „Grad“ : „Tad je zazvonio telefon/a ja ne volim telefon“ - Ivan Jovanović, pisac

Pozitivna Geografija je album čoveka koji je pet, šest i više godina radio nešto što možda i nije previše voleo da radi. Dok je to radio, on je skupljao ideje. Neke su prošle u njegovom pređašnjem bendu, neke nisu, ali mnogo njih nije, i sve te ideje on je pretvorio u ove pesme.

I sada kad ih slušate, prilično vam je jasno zašto i kako je on to uradio tako kako je uradio, tj. zašto mu Bora nije dozvolio da se razmaše. Jer, budimo realni, u Ribljoj Čorbi, pesma poput Malih Slonova nikad ne bi prošla. Momčilo je u jednom momentu prosto prevazišao okvire konvencionalnog hard-blues-pop-rocka svoje matične grupe. Instruktori su morali da se dese!

Pozitivna Geografija je ne samo prvi Bajagin album hronološki, već i kanonski. Jer, upravo na Pozitivnoj Geografiji vi po prvi put srećete te čudesne Momčilizme, te rime koje na prvu loptu vam se čine kompletno idiotskim ali već posle treće vi shvatate da to nije to što mislite. To je poezija, i nešto što će biti zaštitni znak ovog umetnika u godinama koje nailaze.

PAMTIMO : Trideset i kusur godina kasnije, velika većina numera i dalje žive u narodu. Autor je uvek voleo Berlin (sa Berlincima. A-ha.), Limene Trube je valjda nešto najbliže što su Instruktori doterali punk rocku, dok je posebno mesto rezervisano za dve balade sa „ozbiljnim“ tekstom – predivna Poljubi Me, zbog koje nikad u životu nečije „mesec je mlad“ nisam ispratio sa „a noć je vrela“, kao i Tamara, u kojoj Momčilo fantastično demonstrira svoju „triple threat“ rimu – Tamara, zamara, šamara.

Interesantna je i sada već kultna Pustite me Druže, koju je Momčilo premijerno za narod izveo u danas već antologijskoj „Rokenroler III“ emisiji novogodišnjeg programa sa svojim ad-hoc sklopljenim bendom po imenu Frka. Tekila Gerila, numera u kojoj se Bajaga sprda sa revolucionarnim motivima i meksičkom muzikom, je i danas rado slušana – ništa manje ni spominjani Mali Slonovi.

MANJE PAMTIMO : Marlena, u kojoj Momčilo pokušava da emulira Lu Rida (valjda), je slabije uspešan deo ove ploče. Ni dan danas ne znam šta da mislim o pesmi Znam Čoveka, osim da je tekst nekako kiselkasto zabavan.

PESNIČKE SLOBODE :

„Vijetnam i Kampučija / svi čitaju Konfučija.“

„Ne bi te ček’o / ni Žilber Beko“

„Ili si pijan, ili si blesav, ili si možda nešto još gore“

REKLI SU O OVOM ALBUMU :

"Pozitivna Geografija je ploča koja je rođena tri godine pre mene, i bila je po stanu od kad znam za sebe. Izraubovao sam tu ploču dok više nije mogla da se pušta." - Boris Vlastelica, muzičar (Repetitor)

"Moj prvi koncert u životu je bio koncert Bajage i Instruktora u Domu Sindikata 1984, neposredno posle izlaska Pozitivne Geografije. Karta je koštala "dva konja" a svaki stoti posetilac je dobio i ploču. Na mojoj ploči piše "POSETIOCU 701 - BAJAGA". Tada sam malo umro od sreće." - Marko Kon, muzički producent

Sa Druge Strane Jastuka je album koji je potvrdio da uspeh „Geografije“ nije bio slučajan. Ovde je Momčilo već bio svestan sa kakvom pop-rock silom raspolaže, i znao je da ne sme biti „sophomore slump“-a. Napao je publiku svim sredstvima, i pokorio njena srca zauvek.

Ako je „Pozitivna Geografija“ imala šašavo-otkačen pristup svetu oko sebe, na Drugoj Strani Jastuka se te manje svakodnevne teme zadržavaju na margini. Nema više stvari kao što su Papaline ili Znam Čoveka, mada crta blesavosti ostaje ubeležena u numeri Šarene Pilule za Li-Lu-Le. Ipak, zvuk je bio utegnutiji, produkcija bolja, a i bend zreliji. Rezultat je zaokružena, kvalitetna pop-rock ploča.

I svi su sada znali da sa Instruktorima nema sprdnje. I tad smo namirisali instituciju.

PAMTIMO : i ova ploča je, kao i njen prethodnik, doživela “duboku starost” u narodu. Ipak, čini se da su se hitovi sa drugog albuma više etablirali – zarazna Ti Se Ljubiš (Na Tako Dobar Način), koju pogoni bassline Instruktora Cveleta, i dan danas biva ozbiljno raubovana na svim radio stanicama koje forsiraju muziku na maternjem jeziku – na stranu to što je mega-kultni stih “Nekad me nema po pet-šest dana” inspirisao Bombe Devedesetih da je omažiraju u svojem fazonu.

220 sa svojim hard rock ulazom diže raju na noge u svakom disko klubu, dok su odlično ostarile i melanholična Dobro Jutro, Džezeri (koja je ovih dana dobila svojevrstan revival kroz reklame za kafu) i vesela Vidi Šta Sam Ti Uradio od Pesme Mama, prepev-obrada stare pesme Melani Safke.

Svaki pregled ove ploče je nekompletan bez tri stvari – prva, proto hip-hop solo deonice u numeri Dvadeseti Vek, druga, naslovna numera koja zvuči kao zrelija, utegnutija Kosooka sa “Geografije, i treća, ta magična, magična Zažmuri, uz koju sam ja kao petogodišnjak gasio svetlo u sobi i legao da spavam, a onda to isto trideset godina kasnije ponavljao sa mojom ćerkom. I ako se ja išta budem pitao, i ona će to isto sa svojim detetom u dogledno vreme.

To što sam emotivno vezan za stih “baklje gore, pesma cigana” nema veze sa ovime. Ne, zaista.

MANJE PAMTIMO : Francuska Ljubavna Revolucija je po meni stvar koja je i tada bila osrednja, a sada zvuči kao outtake sa Geografije po svojem zez-konceptu. Nemoj da budeš Nja-Nja je doslovno prenjanjava.

PESNIČKE SLOBODE :

“Da sam lova, ja bi devalvir’o”

“Šta bi rek’o Dejvis Majls? Šta bi rekao Kol-trejjjjjn?”

“Nije ti jasno doktore / Ja noću sanjam nojeve”

“Ja bih da sviram i da stondiram – da stondiram”

Šta kažete, nije vam poznat poslednji stih? Možda zato što je bio zamišljen, ali nikad i otpevan…

REKLI SU O OVOM ALBUMU :

"Imao sam 14 godina te '85-e i počela su letovanja preko škole, na koja smo rado odlazili. Te godine u Zelenici "Zažmuri" je bila najbolja pesma za ples!!! Osim toga, posle svih ovih godina i albuma, za mene su te pesme najsmislenije sa svakog aspekta, tekstualnog, produkcijskog kao i onoga o čemu sam pričao, momenta kada sam ih spoznao." - Vladimir Kuzmanović, bivši košarkaš, komentator Sport Kluba

"Jedna reč. Zažmuri. Lično, mislim da je jedan od najvećih lajnova muške poezije “nije moja želja presuda” i tu se već Bajaga cementira kao miljenik svih žena." - Marija Ratković, kolumnistkinja

"Ovaj album sam preslušavao godinama i stvarno ga znam napamet, a magična naslovna pesma ima jedinstvenu osobinu da uvek deluje kao da je čujete po prvi put. Ako je Pozitivna Geografija bila impresivan debi, Sa druge strane jastuka već zrači potpuno novim samopouzdanjem i predstavlja pravu demonstraciju sile. Bajaga je ovde u životnoj formi i bilo mi je jako čudno kada je u nekom intervjuu ispričao kako je razmišljao o tome da od cele ploče ostavi samo singl sa par pesama - srećom, ova potencijalna katastrofa za naš rokenrol je izbegnuta." - Danilo Bećković, reditelj (Mali Budo, Jesen Samuraja)

Jahači Magle nisu album.

Jahači Magle su događaj 1986. U Jugoslaviji, a što se mene tiče, bogami i svetu.

Ima ona priča da je treći album nešto mnogo bitan u karijeri benda ili izvođača, jer kao, tu ili pokažeš da ćeš da se održiš, ili da ti je nestalo ideja, tj. da si ih spucao u prve dve ploče.

Instruktori? Pa oni su tek počinjali. Jer kako drugačije da opišete ovu jebenu albumčinu, koja napada iz svih uglova. Od hard rock nota na uvodnoj Ja Mislim 300 na Sat (feat. Josipa Lisac na backing vokalu!), sprdnje sa Bitlsima na Žikinoj Samo Nam je Ljubav Potrebna, pa sve do omamljujućeg fretless basa Bate Božanića na hipnotičkom closeru 442 do Beograda.

Ova ploča je bila toliko bitna, da je najavljena singl pločom na kojoj je u četiri minuta sumiran album. Ta singlica – štampana u 99,999 primeraka (stanite sad i razmislite o ovoj cifri) – je deljena besplatno uz popularni časopis Rock.

Tek ćemo se mi pitati “gde smo bili kad su snimljeni Jahači Magle”. Ja sam svoj primerak sačekao ispred radnje, i oljuštio ga od slušanja. A vi koji ste mlađi, nadam se da možete da osetite makar jedan sitan deo monumentalnosti ove na papiru proste pop ploče, na kojoj su pored Josipe i Bate gostovali i, recimo, pokojni Jane Parđovski i Rajko Kojić, magovi domaće rock gitare osamdesetih, te jednako istaknuti Duda Bezuha, Vlada Negovanović i legendarni Neša Stefanović Japanac.

PAMTIMO : samo njene obrve. Neke pesme sam već nabrojao, ali dva deep cuta sa ploče su među top deset Momčilovih pesama ikada – Gde Stiže Moje Sećanje, koje počne totalno music hall goofy, zatim se razradi u još smešniji bridge, i onda te klasično nokautira predivnom deonicom u kojoj Deša Cukić peva “aaa-aaa-aaa” harmonije, te prosto neverovatna Strah od Vozova, u kojoj Bajaga kombinuje lickove Džimija Hendriksa (gitarski motiv je verno skinut Little Wing) i visoku poeziju (“svet je predgrađe grada Edena”) uz dašak beogradske treš 80s estetike (“dan je izgoreo u trenu kao fleš”).

Inače, da li možda poznajete ikoga ko nema svoju interpretaciju teksta inače snažne numere Rimljani? Mislim da je Bajaga lično jedno sedamdeset i osam hiljada puta demantovao da značenje pesme zapravo zloslutna najava konflikta sa južnim susedima ( “južna plemena ratnička / su stigla ispod zidina / i sve je više varvara / a sve je manje Rimljana”), ali mislim da to uopšte nije bitno. Veličina Rimljana je uostalom i u tome da svako ima pravo na svoje tumačenje.

I kako zaboraviti jedan od kapitalnih momenata karijere ovog benda – sada već opravdano mitsku Bam, Bam, Bam u kojoj Momčilo i Deša rafalno ispaljuju potpuno nonsensične lajne vezane na neku uljudno skockanu fank temu (“kao kad bi Stonsi svirali neki dobar fank”, kako je to Momčilo lično opisao u tom previewu za Rock časopis). Do dana današnjeg ne znam šta je, koji lepi kurac, sedma patrola i zašto je pred vratima. Ali da li je uopšte i bitno?

MANJE PAMTIMO : odgovorno tvrdim da je pesma Kao Ne Zna Da je Gotivim kriva za stereotipe vezane za akcenat kojim Beograđani govore i sve one sprdnje koje ste trpeli od Crnogoraca na moru da tobož mnogo raaaazvlaaačimoooo. U ovoj numeri postoji gotovo fantastična koncentracija beogradskog uličnog vernakulara osamdesetih – još samo fali neko da doda “dve cigle dinara” otprilike, lepo bi stajale uz ono gotivim, otkačim, furaj itd. Što opet ne znači da je preloša pesma, je li.

Red i Mir je verovatno poslednji recidiv Pozitivne Geografije. Mada, prilično je neodoljivo rock-outovati uz lajne poput “lično više volim Strat, jer mi leži takav vrat” i “to što čovek ima blood, i što ima sweat i tears” (pa na koncu još i rima sa “peace”, ah!).

PESNIČKE SLOBODE :

“Jahači magle / dovoljno brzo / sedma patrola pred vratima / srebrni magnum / srebrni metak / srebrni ukus na usnama”

“Samo kamenje / oblik ne menja”

kao i cela Red i Mir, jel’te.

REKLI SU O OVOM ALBUMU :

"Najbolja jugoslovenska ploča svih vremena. Strah Od Vozova, Bam Bam Bam i 442 Do Beograda su u tri pesme spakovale Hendriksa, Stonse i himnu autoputa bendova koji putuju posle koncerta kasno noću, brojeći znake i linije. Loki je briljirao na celom albumu, a posebno sa uplivima u Bam Bam Bam, u kojoj je i Cukić napravio svoj najbolji omaž Džegeru. Habić je briljirao sa produkcijom. Bam Bam Bam je verovatno razlog zbog kojeg se petogodišnji ja naložio na rokenrol. Postoji jedan super deo u Samo Nam Je Ljubav Potrebna kada je Bajaga poranio sa pevanjem "all you need is love" i onda se nasmejao i taj "tejk" je ostao. Taj smeh otprilike sumira raspoloženje benda tokom snimanja celog albuma." - Danilo Nikodinovski, muzičar (Consecration, bend Nikole Vranjkovića)

"Ovo je već bilo zaista epik, ja sam u svoj glavi bio već lični ortak sa Bajagom, jer sam njega slušao mnogo više nego majku i oca. Zajedno." - Marko Kon, muzički producent

"Ako bih morao da izdvojim jedan album iz istorije srspke muzike, onda bi to bili Jahači magle. Kasetofon odavno nemam, ali kasetu čuvam od detinjstva. Iako sam ga zaista shvatio mnogo kasnije nego ostale albume ovog spiska, sa godinama mi je postajao sve važniji i probio se na prvo mesto moje privatne top-liste. Čak ni u tinejdžerskim godinama, kada mladi ljudi često upadaju u zabludu da je moguće pronaći neku bolju muziku i pogrešno shvataju emociju u Bajaginim pesmama kao sentimentalnost, Jahači magle nisu mogli da dođu u pitanje." - Danilo Bećković, reditelj (Mali Budo, Jesen Samuraja)

Prodavnica Tajni je najsavršeniji pop album napisan na jeziku naših naroda i narodnosti.

Jeste, možda su Jahači monumentalniji, i ja potpuno razumem ljude koji više vole Jahače, iz ovih ili onih razloga. Jahači su bolje producirana i zaista spektakularnija ploča. Ali Prodavnica, po meni barem, prosto ima bolje pesme. I to je kraj svakog argumenta. Samim time, Jahači vs. Prodavnica je možda i najmekša kafanska rasprava u istoriji srpske pop kulture. Niko tu ne može pobediti jer su oba mišljenja validna.

Ipak, Prodavnica Tajni predstavlja apsolutni zenit kreativnog rada Momčila Bajagića, i ploča na kojoj su uspešno objedinjene lake note, moćne balade, ozbiljni “odrasli” tekstovi i čak i povremena politička koketiranja, sa kojima su se Instruktori tradicionalno razilazili svih ovih godina. Ovo je ploča bez fillera, u kojoj je svaka nota vredna, i svakoj se rado vraćamo.

I tek ćemo im se vraćati.

PAMTIMO : gde krenuti? Odakle početi? Lagano političarenje na Gore-Dole ili Verujem, Ne Verujem – ova druga inače postoji u izuzetno zapaženim obradama na poljskom i ruskom, a pogotovo je u Poljskoj delirijum kada krenu uvodne note - je uvek popularno. Razne bezobrazne asocijacije provejavaju kad krenemo sa Život je Nekad Siv, Nekad Žut. Omamljujući zvukovi orijenta i legendarni Loknerov “trnnnnnnnn” uz Momčilov epski start “kuda si pošla sa tim tamnim očima” (kao da, jebote, u samoposlugu ide sa svetlim očima, evo ne znam) dominiraju numerom Plavi Safir, koju sam čuo više puta nego išta u životu, pa opet ne mogu da odolim tom kempu svaki put kad je ponovo puste negde. Teskoba nostalgije u pesmi Ruski Voz.

Koliko puta sam samo tek čuo Godine Prolaze, i još uvek padnem na njen jeftin šarm i slide gitaru u maniru bluegrass majstora. A tek Veselu Pesmu, meni lično omiljenu kad sam bio mali, i onaj brejk u kojem “sijaju zvezde kao oči konobarice”.

Međutim. Međutim. Najprovereniji Momčilisti uporno tvrde da je druga pesma na B strani, Tišina, apsolutni vrhunac kada je ovaj bend u pitanju, i ja sam uz njih. Tišina je definitivno najbolja pesma Bajage i Instruktora, perfektno sklopljena power pop melodija skalemljena sa tekstom dovoljno ozbiljnim, a opet koji ozbiljan tekst jebeno rimuje “voz” i “Oz”, pa dobro majku mu! Ne znam, ja barem uspevam da se borim sa svime time.

I ne smeta mi.

MANJE PAMTIMO : ono kad igla dođe do kraja strane pa krene da krči na grooveu, to je jedini loš deo Prodavnice Tajni. Srećom, ne patite od ovoga ako rabite digitalne formate.

PESNIČKE SLOBODE :

“Nije vodka rakija / mada noćas udara”

“U cik zore zviždi voz, njime odlazim u Oz / neću da se vratim”

“Nemoj biti u sredini / ili prvi bar otkini”

REKLI SU O OVOM ALBUMU :

"Album “Prodavnica tajni” je među prvim kasetama koje sam kupio. I dan danas mi je jedna od slika iz perioda kada sam imao devet godina, moj crveni Sony walkman i ovaj album koji sam slušao iznova i iznova. Na ovom albumu ne postoji loša pesma i da je to jedini album koji je Bajaga snimio, bilo bi sasvim dovoljno da ga smatramo legendom. Posebno mi je puno srce što danas, trideset godina kasnije, što iste te pesme puštam svojim ćerkicama, doduše ne sa kasete i walkmana, već sa Youtubea, ali dovoljno da i Bajaga zauzme svoje mesto u njihovom odrastanju. A, želim da verujem da deca koja odrastaju uz Bajagu, ne mogu sutra da budu loši ljudi." - Marko Dražić, satiričar (Njuz.net)

"Domaća rok muzika je poput domaćeg žanrovskog filma - valja je zaobilaziti. No, s vremena na vrijeme, čovjek se saplete na kakav "Ritam zločina", pa tako i "Prodavnicu tajni"." - Bojan Baća, sociolog, čuvar tekovina 21. maja

"Ova ploča spada u prve koje sam ikad čuo. Obeležila je moj prelazak iz perioda kad sam bio beba u period ranog detinjstva. Iz današnje perspektive shvatam da albumom dominira dualistički pogled na svet (verujem-ne verujem, gore-dole, sivo-žuto, moram-ne smem) ali sam tada, u vreme ranog detinjstva sve to posmatrao kroz crno-belu prizmu pa sam, verovatno zato, počeo da navijam za Partizan, iako je Bajaga veliki Zvezdaš, što sam saznao tek u vreme albuma „Kad svemir čuje nemir“. Ali, nije to jedina posledica slušanja albuma „Prodavnica tajni“. Shvatio sam i tu finu distinkciju između votke i rakije, doživeo svoj prvi susret sa majčicom Rusijom i njenom geografijom, i posejana mi je ljubav prema kafani kao instituciji istočnjačkim ritmovima iz „Plavi moj Safiru“ i violinama iz „Vesele pesme“ a naročito stihovima koji kao da potiču iz kakvog „narodnjaka“ (…zbog jedne žene koja dušu mi je ukrala, ti noćas piješ, nek poteče rakija…). Ne treba izgubiti iz vida ni to da sam se slušajući baš ovu pesmu prvi put susreo sa apstraktnom poezijom (…sijaju zvezde kao oči konobarice, da si bar ovde pa da dođu i drugarice, niz moje grlo klizi ljuta prepečenica, neka me složi kao složena rečenica…). E, da, umalo da zaboravim – tu je i jedna od najboljih pesama ex-yu roka „Tišina“. Oko muzike još i možemo diskutovati, ali je tekst svakako neprevaziđen. Puni značaj ovog albuma za formiranje moje ličnosti još uvek otkrivam, i ne verujem da ću ga ikad do kraja otkriti." - Dušan Strajnić, muzičar (Stray Dogg)

Šta, mislili ste da sam nepravedno izostavio jednu pesmu sa Prodavnice?

E pa nisam. Samo sam izabrao da vam je predstavim na drugačiji način.

Kada sam se na leto 2013., po drugi put, vratio iz inostranstva, došao sam tačno neki mesec pred veliki beogradski koncert Instruktora na Kalemegdanu. Tamo, u Donjem Gradu, kod brda za razmišljanje. Bio je to idealan način da se vratim svojim kulturnim korenima, mator bivo sa trideset i tri godine, po drugi put diskonektovan od svoje sorte, traži poslednji voz.

Koncert je bio dobar. Sve je išlo po planu. Međutim, posle sat i po svirke, kreće neka nerealna kiša. U početku je svi ignorišemo, ipak je leto, toplo je. Ali kiša ne prestaje. Ni ne pomišlja. Kreću i neki gromovi. Ništa, šta da se radi. Momčilo kaže, to je bilo to, razilazite se.

Ali nismo se razišli. Ostali smo, potopljeni do kostiju, i čekali da se nešto desi.

A onda, bukvalno niotkuda, na stejdž su izašli samo Momčilo i Loki. Seli su, zauzeli stav, i Bajaga je krenuo u onom svom gistro-neemotivnom glasu.

Sad nemoj ništa
da
mi go
vo
riš
prepoznaću
što god da
po
mi
sliš
večeras
samo nemoj
da
me ne voliš

I ja sam tu pao na kolena, digao ruke ka nebu, i gledao kišu kako se sliva pravo meni u lice. Izgledao sam samom sebi kao Vilem Defo na plakatu za “Vod” Olivera Stouna, a svaki stih pogađao me je kao metkom.

I u tom momentu, smočen i uništen atmosferskom neprilikom, ja sam shvatio koliko sam ja u stvari srećan, što sam rođen sa predispozicijom da mi maternji jezik bude srpski. Jer da nisam, ja ne bih umeo da osetim svaku reč koja mi je tada doletela. I to ne bih bio ja, i sve ne bi bilo tako savršeno.

Živeo ti nama, Momčilo. Još godina sto.