gaza

Razbijanje mitova o palestinskim protestima

Opravdanja za smrti palestinskih demonstranta jednostavno nemaju smisla.

pisao Muhammad Shehada i Jamie Stern-Weiner
14 Jun 2018, 6:01am

Kan Junis, Pojas Gaze, 1. jun 2018. 
Izraleski kanisteri goriva padaju na palestinske demonstrante i zdravstvene radnike
tokom sukoba sa izraleskim bezbednosnim snagama uz ogradu između Izraela i Gaze.

Fotografija: dpa picture alliance / Alamy Stock Photo

U prethodnih deset nedelja, desetine hiljada Paletinaca u Gazi je učestvovalo u "Maršu povratka", masovnim nenasilnim demonstracijama zbog izraelske ilegalne okupacije. Izrael je odgovorio nasilno.

Od sedmog juna izraelske snage ubile su više od 110 Palestinaca, uključujući i četranestoro dece, i ranili su više od 3.700 ljudi. U cilju da na brutalan način nateraju ljude iz Gaze da im se povinuju - istovremeno umanjujući kritike međunarodne zajednice zbog korišćenja smrtonosne sile - izraelski snajperisti su postavljeni metodično duž ograde Gaze da bi pucali u noge palestinskim demonstrantima. "Cilj je" piše izraleski list Ha'Aretz "ostaviti što više mladih ljudi sa trajnim invalididetom". U tu svrhu snajperisti su koristili metke koji "rasprsnu" kosti i ostavljaju izlazne rane veličine pesnice. Prema rečima Generalnog sekretara UNRWA, agencije Ujedinjenih nacija koja obezbeđuje obrazovanje i zdravstvenu zaštitu za izbeglice iz Gaze, "veliki" broj ranjenih ima "trajni invaliditet". Misija uspela.

Kako bi dao legitimitet korišćenju prekomerne sile, Izrael je nastojao da baci sumnju na karakter demonstacija u Gazi i predstavi ih kao pretnju po bezbednost. Kao posledica, raširio se veliki broj mitova o protestima u Gazi. Oni imaju veze sa realnošću isto koliko i tvrdnje Izraela iz osamdesetih da je pretežno nenasilna Prva Intifada bila "kampanja terora" koju su vodili "mafijaši", ili skorija poricanja da je izraelska vojska koristila beli fosfor u Gazi tokom operacije "Liveno olovo".

Niko ne govori da palestinske snage nekada nisu koristili nasilne metode otpora dugoj, ilegalnoj okupaciji - koja je Gazu učinila, kako su to rekli zvaničnici UN, "nemogućom za život". Ali aktuelni protesti su pretežno nenasilni i na njih je odgovoreno ubilačkom silom.
Eveo nekih od najistaknutijih mitova o protestima, koji nisu tačni.

DEMONSTRACIJE U GAZI SU NASILNE

Vlada Izraela tvrdi da su se u toku demonstracija u Gazi dogodili "masovni nasilni incidenti" koji su bili "izuzetni u svom obimu i stepenu pretnje". Ovi nasilni incidenti navodno su uključivali i bacanje granata i eksplozivnih uređaja, kao i ispaljivanje metaka na izraelske vojnike. Ali takve tvrdnje su ili bez dokaza, ili neubedljive ili toliko preuveličane što je za rezultat imalo lažno predstavljanje onoga što se desilo.

Prvo, kredibilni posmatrači izveštavaju da su se, dok je manjina demonstranata bacala kamenje i boce u plamenu na izraelske vojnike koji su van domašaja, demonstracije "uglavnom sastojale od skupova, koncerata, sportskih igara, govora i drugih mirnih aktivnosti. Američki novinar u Gazi navodi, da čak ni kod onih demonstranata koji su prišli ogradi "nije bilo oružja, granata, raketa". Radnici na terenu međunarodno kredibilnog palestinskog Centra za ljudska prava u Gazi "nisu bili svedoci oružja ili naoružanih osoba u civilu među demonstrantima", dok Amnesti internešnal kaže da od 8. juna "nisu videli dokaze o koršćenju oružja od strane Palestinaca tokom protesta". Ovo objašnjava zašto izaraelski vojnici nisu morali da se kriju dok su pucali na masu. Naoružani pripadnici bezbednosnih snaga u civilu bili su prisutni u šatorima demonstranata - ali ne blizu ograde - kako bi čuvali visoke zvaničnike, osujetili rad obaveštajnih službi i održali javni red i mir. Iako se desilo nekoliko izolovanih nasilnih incidenata, daleko od ograde, niko od brojnih svedoka koje je VICE kontaktirao, nije video nijednog "naoružanog demonstranta" ili bilo koju naoružanu osobu kako prilazi ogradi.

Drugo, Izrael nije ponudio nikakve kredibilne dokaze o naoružanim napadima i naoružanim demonstrantima. Čak je i iskusni izraelski vojni reporter naveo "ni mi, a ni međunarodni mediji nisu dobili fotografije ni svedočanstva iz prve ruke koja ilustruju opasnost i pretnje snajperistima i snagama izraelske vojske (IDF) koji su raspoređeni duž ograde". Isti novinar se rugao odbijanju Izraela da dopusti novinarima da priđu ogradi, i postavljanju predstavnika medija "na bezbednoj razdaljini... gde nisu u opasnosti da budu udareni kamenom ili klikerom ispaljenim iz praćke, ili da se, ne daj Bože, nagutaju suzavca".

Nije mogao da pronađe vezu između velike opasnosti s kojom se suočava izraelska vojska i neuspeh vojske da pruži novinarima propagandni materijal. Da li je očekivao od IDF-a da mu pošalje fotografiju "klikera ispaljenog iz praćke"?

Uostalom, izrealska vojska je opremljena sofisticiranom opremom za nadgledanje, uključujući i "snimke iz dronova", iako Izrael tvrdi da je smrtonosna sila korišćena samo protiv "onih koji su imali oružje", nedostatak dokaza ovih navodnih eksploziva i municije svakako dovodi u pitanje ove tvrdnje. "Dokazi" koje je Izrael prezentovao samo naglašavaju odsustvo vojske na demonstracijama. Fotografije i snimci onoga što su Izraelci nazvali "granatama" i "improvizovanim eksplozivnim uređajima", svedoče da je zapravo reč o kod kuće pravljenim petardama, popularnim kod tinejdžera u Gazi koji ih često bacaju na venčanjima i žurkama, a koje prave buku i ništa drugo.

Izrael je tvrdio da bi demonstranti koji su probili ogradu ubili izraelske civile u graničnim naseljima. Ali ako su demonstranti želeli da ubiju civile, nije li čudno to što, prema rečima kredibilnih svedoka, oni nisu bili naoružani? Ili su demonstranti nameravali da izvrše masovna ubistva praćkama? Iz svog ugla, izraelska vojska nema iluzije o svrsi demonstracija. Protesti su vođeni "situacijom i stradanjima u Gazi", objasnio je visoki oficir južne komande IDF-a "pre nego Hamasovim vojnim ambicijama". "Svrha svih ovih događaja", dodao je "da se da publicitet" ovoj "teškoj situaciji".

Mahmud al-Zahar, vodeći političar Hamasa, izjavio je da su mirne demonstracije u Gazi bile podržane "vojnom silom i bezbednosnim agencijama." Ovo je predstavljeno kao priznanje Hamasa "da namerno koristi civile na protestu kao živi štit za svoje vojne operacije." Ali ono što je Zahar u stvari rekao je Hamasova vojna snaga pruža zaštitu koja omogućava nenasilne demonstracije. U slučaju da nema naoružanih snaga u Gazi, izraelski vojnici bi jednostavno mogli da prođu ogradu, unište šatore i pohapše stotine demonstranata. Drugi lideri Hamasa su iznosili isti argument prothodnih nedelja, u kome su pravili razliku između "nenasilnog otpora" koji pruža Hamas i "strategije mira" Palestinske samouprave - za koju Hamas smatra da predstavlja pasivnost i predaju.

Treće, ukoliko su se protesti u Gazi bili "masovni nasilni incidenti" koji su bili "ogromni u svojoj veličini...i pretnji", kako je moguće da je posle deset nedelja protesta tokom kojih je ubijeno 100 palestinskih demonstratora samo jedan izraelski vojnik zadobio "lakše telesne povrede" kada je "pogođen kamenom"?

Hamas je izdao naređenja da niko od njihovih članova ne sme da donese oružje na demonstracije. Dok su izraelske snage živom municijom pogodile preko 3.700 ljudi, od početka "Marša povratka" 30. marta do njegovog klimaksa 14. maja, nijedna "raketa" nije ispaljena kao odgovor. Da je Hamas nameravao da ubije izraelske snajperiste, mogao je to da radi sa daljine od jedne milje koristeći svoje snajperske snage, umesto što je - kako Izrael tvrdi - gurao naoružane militante u masu demonstranata. Hamas je objavio snimke koji pokazuju da su izraelske snage u dometu njihovih snaga. Ako je samo jedan izraelski vojnik povređen, to znači da je Hamas doneo odluku da ne reaguje u cilju nastavka mirnih demonstracija.

HAMAS JE MANIPULISAO DEMONSTRATE DA NAPADAJU OGRADU

Kako je stanovnik Gaze rekao Amiri Has, cenjenoj izraelskoj novinarki koja je dogu živela u Gazi, "Hamas ne može da dođe i da nas natera da dovedemo sebe u opasnost." "Ljudi u Gazi," rekao je još jedan iskusni izraelski novinar, "nisu roboti". Jedan od autora ovog teksta lično zna članove Hamasa koji su ohrabrivani da se priključe protestima - i da ne napadaju ogradu - a koji su odlučili da ostanu kući. Druge članove Hamasa su roditelji, članovi partije i oficiri molili da ostanu kući jer su predstavljali potencijalne i značajne mete za izraelsku vojsku (npr, Moaz i Abdul-Salam Hanijeh, dva sina visokog političkog lidera Hamasa, Ismaila Hanijeha), ali oni su bili na Maršu i prišli su ogradi uprkos savetima i naredbama.

Izvešteno je "da su religiozni lideri i militantne frakcije" lažno tvrdile da je "ograda već probijena" da bi što više demonstranata krenulo na nju. Ali kao objašnjenje za demonstracije, ovo nema kredibilitet: prisutni su mogli da vide svojim očima da li ograda probijena, jer su šatori gde su boravili bili u blizini. Takođe je navedeno da su "organizatori preko zvučnika hrabrili demonstrante da probiju ogradu tvrdnjama da izraelski vojnici beže sa svojih pozicija". Ali ako se ovakav incident i desio, to ne predstavlja širu sliku. Kao pravilo, Hamas i organizacioni komitet su se jako trudili da se distanciraju od probijanja ograde, jer bi to predstavljalo pretekst za Izrael da napadne šatorski kamp protesta.

Generalno, teorija da se značajan deo od 45 hiljada demonstranata (izraleska zvanična procena) koji su se pojavili kod ograde 14. maja to uradilo iz neznanja ili prinude ne da nema dokaza nego nema ni logike. "Svi u pojasu Gaze znaju," izvestila je Has, "da bolnice nemaju kapacitete da pruže pomoć svima kojima je potrebna." A ni oni koji su preživeli mnogobrojne izraelske "operacije" u Gazi nisu bili iznenađeni smrtonosnom silom koju je upotrebio IDF. Da li je kredibilno da je Hamas mogao da natera hiljade ljudi da trkom krenu u moguću smrt i verovatne ozbiljne povrede?

Na početku Prve Intifade, Izrael je tvrdio da je nenasilni ustanak bio "pažljivo orkestriran" od strane Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) i da je bio rezultat njihovog "podsticanja" a ne rezultat stvarnog nezadovoljstva. Tadašnji izraelski predstavnik u UN, Bendžmin Netinjahu, okupaciju je predstavio kao "najbenigniju vojnu vladavinu u istoriji." U svom odgovoru, posmatrač ispred Arapske lige je ukazao da ono što Izrael govori nema veze sa onim što se dešava na terenu: "Izrael iznova insistira da demonstracije koje se dešavaju nisu spontane nego podstaknute. Ja ne razumem šta je razlika. Činjenica je da čak i ako su podstaknute, masovne demonstracije Paelstinaca su totalne, univerzalne, neprestane i samoodržive."

Na isti način, ove masovne demonstracije u Gazi ne mogu da budu objašnjenje kao nešto što je Hamas inscenirao. Ako je toliko ljudi u Gazi spremno da rizikuje smrt, to je zbog toga što je život u Gazi postao nemoguć. "Ne postoji život u Gazi," rekla je demonstratorka, istraživačica ljudskih prava i majka četvoro dece. "Sve je u stanju kliničke smrti. Beznadežnost i smrt su zgazili mlađe generacije. Protesti su nam dali trunku nade. Oni su naš krik svetu u nadi da će se on probuditi, da će shvatiti da se ljudi ovde bore za osnovna ljudska prava... Mi zaslužujemo život, kao i svi."

U REDU JE TARGETIRATI DEMONSTRANTE JER IH JE ORGANIZOVAO HAMAS

Hamas podržava demonstrante, i Hamasovi članovi su bili podstaknuti od strane lidera da prisustvuju demonstracijama bez oružja. Ali činjenica je da je kampanja protesta organizovana od strane civilnog društva u Gazi, i da su samo dvoje od 19 članova organizacionog odbora predstavnici Hamasa. Ostatak su aktivisti iz civilnog društva kao i predstavnici drugih političkih frakcija.

Čudno je proveseti decenije u urgiranju Hamasa da odustane od nasilja i da prihvati mirne proteste kao sredstvo borbe, samo da bi onda opravdao klanje nenaoružanih demonstratora na osnova toga što su neki članovi Hamasa i što je Hamas učestvovao u organizaciji protesta. Zar je stvarno realno očekivati da se Hamas razoruža i tako olakša Izraelu da ih sve pobije? Čini se da je politički Hamas ne može da uradi bilo šta a da to ne izazove dalju osudu.

Sa druge strane, prema međunarodnom pravu, to da li Hamas učestvuje u organizovanju protesta je irelevantno. Građani Gaze imaju pravo na miran protest, dok Izrael ne može da vanpravosudno pogubi osobu samo zato što je on/a član/ica Hamasa.

Salah Bardavil, lidel Hamasa u Pojasu Gaze, redovno je citiran da bi se protesti diskreditovali. U televizijskom intervjuu, Bardavil je tvrdio da su 50 od više od 60 ljudi ubijenih 14. maja bili članovi Hamasa. Ovo je korišćeno da bi se opravdale smrti koje je Izrael izazvao tog dana. Međutim, kontekst u kome je Bardavil dao ovu izjavu je izbačen a moralni zaključci izvučeni iz svega ovoga su bizarni.

Prvo, Bardavil je imao interes da uveća broj Hamasovih žrtava. Tokom operacije "Liveno olovo" (2008-2009) i Hamas i Izrael su pumpali brojeve ubijenih Hamasovih militanata, svako zbog svojih interesa: Izrael da bi umirio međunarodnu reakciju, a Hamas zbog unutrašnje političke koristi. Bardavilova tvrdanja i Izraelova eksploatacija iste su samo nastavak ove prakse. Kako je Amira Has naznačila u Ha’aretz, Bardavil je odgovarao na kritiku da "Hamas šalje ljude u smrt na ogradi dok oni sede kući". On je pumpao broj ubijenih članova Hamasa da bi ga odbranio od ove tvrde. "Njegova izjava je bila za unutrašnju političku upotrebu u Gazi," organizator protesta je primetio, "da bi poboljšao imidž svoje organizacije."

Drugo, Bardavil je ili pogrešio ili je namerno povezao sa Hamasom ne samo članove već i ljude koji podržavaju Hamas. Ako je ovo drugo slučaj, onda prema tom kriterijemu, najveći deo populacije Gaze su "vezani za Hamas". Prema zvaničnim brojevima Hamasa, 42. od skoro 120 ubijenih od 30. marta ima neke veze sa organizacijom. Prema njihovim brojkama, više od polovine od tih 42 su "članovi". Takođe, oko 20 članova militantnog krila Hamasa je ubijeno "ne u blizini protesta, već po okolnostima koje tek treba da budu razjašnjene."

Treće, kako je već napisano, nije nikakva tajna da je Hamas podržao i učestvovao u demonstracijama. U interesu jedinstva i nenasilne strategije, Hamas je dao instrukcije članovima partije da učestvuju, ali kao civili, bez oružja, bez uniformi i bez oznaka partije.

Četvrto, to što Hamasovi članovi čine dobar deo žrtava demonstracija nije iznenađenje, jer je Izrael od početka targetirao baš njih. Deset od 15 žrtava 30. marta su na neki način imali veze sa Hamasom, dok su pet bili članovi elitne Kasam brigade Hamasovog militantnog krila. Čak ni Izrael nije tvrdio da je bilo ko od demonstranata 30. marta bio naoružan. Hamas je zaključio da je Izrael koristio tehnologiju za prepoznavanje lica da bi precizno targetirao mete, pa su savetovali svojim članovima da na proteste ne nose telefone i da sakriju lica. Bitno je reći da, u vezi sa ovim, izraelske snage nisu pucale nasumično na demonstrante. Većina od 110 ubijenih i 3.700 ranjenih bojevom municijom su skidani jedan po jedan. Visoki zvaničnik Hjumen Rajts Voč je opisao kako se masakr razvijao: "Ovde se radi o snajperima, koji su sa sigurne udaljenosti, ciljali i ubijali pojedinačne demonstrante."

"Ne radi se o baražnoj vatri," izvestio je novinar za The Nation sa lica mesta. "Sve je bilo metodično, strpljivo i precizno. Čuje se jedan hitac i neko padne. Prođe nekoliko minuta, pa sledeći. Pa još jedan i još jedan i još jedan. I tako satima."

Peto, takođe već navedeno, to što je neko član Hamasa – partije koja je demokratski izabrana 2006. – nije opravdanje za vanpravosudnu egzekuciju. Nije zločin biti nenasilni demonstrant ako si pritom i član Hamasa.

IZRAEL NE MOŽE DA DOZVOLI HAMASU DA VLADA JER HAMAS HOĆE DA UNIŠTI IZRAEL

Hamasova povelja iz 1988, u kojoj se nalaze antisemitski pasusi i koja se "raduje uništenju Izraela", često je citirana kao dokaz da je organizacija posvećenja uništenju Izraela.

Međutim, taj dokument već godinama ne određuje Hamasovo političko delovanje. Nakon što su pobedili na izborima 2006, Hamasova administracija je pisala tadašnjem predsedniku Amerike Džordžu Bušu da je spremna "da prihvati granice iz 1967." u kontekstu primirja, a isto se navodi u obraćanju bliskoistonom kvartetu, gde se naglašava da je cilj administracije "razrešenje sukoba kroz pregovore sa Izraelom". Hamasovi lideri su iznova ponavljali da "podržavaju" palestinsku državu na osnovu "granica iz 1967", priključili su se vladi jedinstva na platformi koja je implicitno priznavala Izrael, i zarekli su se da će se pridržavati svakog dogovora koji postignu palestinski predsednik Mahmud Abas i Izrael, a koji dobije podršku na referendumu.

Hamas je takođe konstantno nudio dugoročno primirje Izraelu a vezano za prestanak opsade Gaze, što je predlog koji su ponovili na početku ovih demonstracija. Umesto da ohrabre ovo, Izrael i međunarodna zajednica su sproveli stravične finansijske sankcije koje su naterale Gazu – i Hamas – u ono što je specijalni predstavnik UN za mirovni proces na bliskom istoku nazvao "modus preživljavanja".

"Nismo im dali nikakvu drugu opciju osim konfrontacije," rekao je bivši šef Mosada. Konstruktivan odnos "bi mogao da započe put koji bi doveo do koegzistencije" rekao je on tada. Ali pošto je svaki pokušaj Hamasa da stupi u pregovore Izrael odbijao, mogući suživot ostaje otvoreno pitanje. Ono što je jasno je da postoje mogućnosti za diplomatski kompromis sa Hamasom ali da se one ne koriste.

Na kraju, ovo je ono što se desilo u Gazi u prethodnih deset nedelja: 30. marta palestinski civilni sektor je organizovao nenasilne proteste zbog "nemogućih uslova za život" u Gazi kojima se Hamas priključio. U tom protestu je učestvovao najveći deo stanovništva Gaze. Desetine hiljada ljudi je uzelo učešće u demonstracijama koji su u najvećoj meri bili mirne i uključivale su "proteste, koncerte, sportske aktivnosti, govore i druge mirne aktivnosti". Demonstratori su pretežno bili "mirni", čak i kada su izraelski snajperisti "ubijali nenaoružane ljude". I pored provokacija Izraela, Hamas je naredio svojim članovima da ne nose oružje na proteste i da urade sve da ne pruže Izraelu bilo kakav pretekst za represiju. Izrael nije pružio nikakve dokaze o naoružanim demonstratorima, dok lokalni i međunarodni posmatrači "nisu videli oružje ili naoružane ljude" na demonstracijama. Vrhunac protesta je bio 14. maj, kada su izraelske snage sistematično upucale više od 1.300 demonstratora bojevom municijom. Ubijeno je više od 60 osoba.

Ukratko, kako je iskusni izraelski mirovni aktivista Uri Avneri rekao: "Masa nenaoružanih ljudskih bića – muškaraca, žena i dece - izašlo je pred izraelske snajperiste. Došli su goloruki, i bili su pobijeni."

Dok se dešavao izraelski napad, međunarodna zajednica je bila nezainteresovana, a građani Gaze su pokazali nadljudsku hrabrost i uzdržanost.

Nikakve laži ne mogu da obrišu ovu istinu.


Muhammad Shehada je pisac i aktivista iz Pojasa Gaze. Studira na Lund univerzitetu u Švedskoj i bio je istraživač na terenu i PR za Euro-Med Monitor za ljudska prava u Gazi.

Jamie Stern-Weiner je britansko-izraleski državljanin i urednik knjige Moment of Truth: Tackling Israel-Palestine’s Toughest Questions (OR Books, 2018).