Kako je udarac glavom Zinedina Zidana obeležio jedan Mundijal

Pogledajte vi to. Samo pogledajte. Prođu vas žmarci, zar ne? Pogledajte još jednom, pogledajte kako on u roku od tri sekunde pređe put od "važi brate, okej" do "jebaću ti sve sad i odmah". Pogledajte tu gracioznost - okret, promena ritma, KABUM. Zidanov nabod glavom Marka Materacija zapravo je jedan od gracioznijih, elegantnijih pokreta u karijeri ovog fudbalera, a imao ih je mnogo. A nemojte ni zanemariti silu koja je primenjena - realno, Zizu ga je propisno odvalio. Mislim, ovo je bolelo kao pesnica u glavu. Čovek ga je nab'o za sve pare. I onda, tek onda, vi stanete i shvatite sledeće :

Zinedin Zidan je glavom roknuo Marka Materacija u finalu svetskog prvenstva.

U utakmici u kojoj je znao da će mu biti poslednja.

Jedna od najvećih karijera u istoriji fudbala okončana je na neverovatan način - udarcem glavom koji je ujedno i zakopao poslednju ozbiljnu francusku priliku da se dokopa svetskog zlata. A Zidan? Sumnjam da mu je pritisak skočio i dva posto.

Ponekad pomislim da ljudi previše lako zaborave koliko je dobar igrač bio Zidan zapravo. Njegov zenit došao je u zlatno doba modernog fudbala - Ronaldo (Zuba) koji hara svetom, Ronaldinjo u povoju, Luiš Figo koji prelazi iz Barse u Real, Patrik Vijera, Majkl Oven - hej, sećate li se onog vremena kada je Oven zapravo bio dobar? Holanđani sa Klajvertom, Bergkampom i Davidsom, "kalčo" u kojem svakog vikenda pada neki rekordni transfer - Vijeri, Veron, pa opet Vijeri, Krespo, Mendijeta, Bufon.

U sred svog tog cirkusa, Zidan je oborio svetski rekord po visini transfera, svojeručno tukao Brazil u finalu Mundijala, postigao najlepši gol u istoriji finala Lige Šampiona, katkad nosio broj 5 na leđima i uopšte izgledao mnogo zajebano. Spominjemo li ga često kada danas pričamo o fudbalu? Ne prečesto. Ovo je era Mesija i Ronalda, koje danas mnogi smatraju za najveće ikada. Pre njih, imali smo Maradonu i Pelea, čija je reputacija preživela zub vremena. A između toga šefovao je Zidan.

Zidan kao igrač bio je bizarna kombinacija razbijačkog zadnjeg veznog i super-kreativnog plejmejkera koji je davao golove kako je hteo, a mnogo njih čak i glavom. On je bio kao neki superhibrid Roja Kina i Kristijana Eriksena, ali sa glavudžom Alana Širera. Zizu je lično dovukao Francusku do dva finala Svetskog Prvenstva u roku od osam godina, kao relativno mlad igrač i kao čiča. I to vam dovoljno govori o tome koliko dugo je on zapravo držao najviši nivo.

U Francuskoj 1998, Zidan je bio ključni šraf dobro podmazane mašine, čovek od kojeg je počinjao svaki napad "trikolora" i koji je predstavljao nekakvog svemogućeg oktopoda okruženom zaista kvalitetnim igračima. U Nemačkoj 2006, sada već umornih nogu, on je nekako bio još jebeno jači. Dok su njegovi ispisnici delovali staro i istrošeno, on je držao ceo tim svojom snagom volje, i još pritom stigao i da pogodi par penala i motiviše šuplju odbranu da da sve od sebe. U Francuskoj je Zidan napravio razliku kao fudbaler. U Nemačkoj ih je doveo do finala kao matori drkadžija.

To finale 2006. i nije bilo neko sve do 110. minuta. Zidan i Materaci su se krvili od samog starta - bivši igrač Evertona je i napravio penal u sedmom minutu, koji je Zizu realizovao laganim lobom protiv najboljeg golmana u istoriji fudbala. Mislim, taj penal je bio toliko kurčevit da je izlišno i pričati o tome - kako je to jedan Jutjub komentator najbolje opisao, "za ovako nešto ti trebaju muda veličine meseca".

Njegova ekipa bila je mešavina preživelih iz 1998. i mladih lavova koji su nailazili. Što je više Italija pretila, to su stvari postajale teže za Lilijana Tirama i Fabijana Barteza. Ali Zidan je apsolutno kontrolisao igru. Izvodio je svaki korner, svaki prekid, i vodio svaki napad. Međutim, Italija je uzvratila, i Materaci - opet on, jebote - je izjednačio posle kornera koji je fantasično izveo Andrea Pirlo. A onda je tekma umrla.

I to je OK, mislim, to se desilo u skoro svakom skorijem finalu sem onog iz '98 koje je Zidan izdominirao. Okej, dobro, i onog iz 2002. u kojoj sirota Nemačka nije imala šanse protiv Ronalda, Rivalda i Ronaldinja. Ali vidite, 1994. Italija se učaurila i sačekala penale. Španija je 2010. ukrala pobedu posle produžetaka, baš kao i Nemačka 2014. Finala su, jebiga, ipak posebna priča - tenzija je ogromna i niko ne želi da bude onaj majstor koji promaši penal ili ispusti loptu prilikom rutinskog centaršuta. Činilo se da je Italija te 2006. imala dovoljno snage da skenja Francusku, ali da, sa rezultatom 1-1 svašta može da se desi. Uglavnom to budu neki dramatični kasni golovi, ili penal ruleti. Osim što je ovaj put Zidan jebeno poludeo i zabio vuglu u Materacijev solarni pleksus.

Gle, da vam kažem, to što je on uradio je vrhunac apsurda. Nasilje na terenu se desi toliko retko da momentalno postane legendarno. Slučajnosti uvek ima naravno - napadač koji se zakuca u golmana, ili bek koji kopačkama pocepa krilo. Ali napadi sa predumišljajem se uvek pamte, kao npr. kada je Roj Kin satr'o Alf Inge Halanda na mančesterskom derbiju. Ili, jebiga, kao kada je Zidan nabo Materacija. Pokušavam sad da se setim da li je takva scena ikad viđena. Zidan je ludak što je to uradio - ali i apsolutni jebeni ludak što je to uradio u finalu Svetskog Prvenstva! I on je to uradio toliko hladnokrvno da smo u tom trenutku svi posumnjali u njegovo duševno zdravlje. Taj potez je bio nešto najsumanutije ikad viđeno u istoriji fudbala.

Slike Zidana koji izlazi sa terena i posmatra trofej svetskog prvaka oslikavaju agoniju i očaj. Ali uporedite to sa njegovim izrazom lica odmah nakon što je patosirao Materacija - on vrlo opušteno ćaska sa sudijom, i čak je pomalo i iznenađen kada shvata da će mu ovaj pokazati crveni karton. Znam da je perverzno fetišizovati čoveka jer je ispao siledžija, ali ako do te tačke niste voleli Zizua, odjednom bi ga zavoleli. Jebote, njemu nije bilo jasno da ono što je uradio zapravo nije dozvoljeno! Kakav otac.

Zidanov potez postao je legendaran istog trenutka. Trenutak u kojem se okreće i nabada Materacija postao je mim pre mimova, jedan od onih animiranih gifova koje bi nalazili na opskurnim stranicama gde bi ljudi štekovali smešne fotke pre postanka društvenih mreža. I kad smo kod toga, zamislite da se to desilo danas, 2018. Pa Tviter bi jebeno eksplodirao.

Priča kaže da je Zidan uradio to što je uradio zato što mu je Materaci opsovao sestru, ali ja ne verujem u to. Zizu je imao trideset i tri godine i jedno petnaest godina profesionalnog fudbala za njime - verujem da se dotad barem naslušao kako mu drugi spominju majku, sestru, ćaleta, strinu i ko zna još koga. Ono što želim da vam kažem je da mi je neverovatno da postoji nešto što će ti neko reći za vreme finala Svetskog Prvenstva, i da te to natera da pokušaš da ga ubiješ. Glavom.

Ali možda je to bio samo odraz frustracije. Možda je to bio čin došao kroz spoznaju da više ne možeš da trčiš kao nekad, da više nisi to što si bio, i da možda i nije trebalo da pušiš koliko si pušio. Zidan je video kako se nekada snažni francuski tim ruši oko njega - video je kako Italija preti, i kako će ih možda stići. Definitivno je tu bilo malo frusta. O da, nema zbora. Sa jedne strane stoji Zinedin Zidan, šampion sveta. A sa druge, čovek kojem preti poraz u finalu, i odmah zatim kraj igračke karijere. Smrt kao takva.

I zato je on stao, okrenuo se, i svom silinom zabio glavu u Marka Materacija, i a u pičku materinu. Da je finale iz 2006. bilo holivudski film, Zizu bi se uzdržao, ostao u igri i postigao odlučujući penal. Njegovi saigrači bi ga nosili na ramenima dok bi on, po poslednji put, uživao u sjaju trijumfa.

Ali ovo nije Holivud. Ovo je život, a život piše drame. I zato je ovaj kraj nekako mnogo prigodniji od onog zašećernog filmskog.

Jednostavno je tako.