Bane Trifunović za VICE o protestima: Čuli smo mnogo zamerki, ali nijedan suvisli predlog

Glumac Branislav Trifunović ovih dana sve češće odgovara na pitanja novinara kako da ga potpišu. Kao glumca? Aktivistu? Organizatora protesta? Političara? U prethodnih nekoliko nedelja uplivao je u vode u koje se retko ko usudio da uđe, priključio se organizaciji protesta 1 od 5 miliona i sa kamiona svake subote se obraća građanima.

Trifunović nije političar, i to je više nego očigledno. Njegovo viđenje političkog delovanja pomalo je utopijsko, idealističko. I upravo zbog toga, jer nije obećavao pa zatim na obećanja zaboravio, veliki broj građana ga sluša, sad će već osma subota za redom.

U kafiću u Sava Mali, lokaciji koja je "stvorila" čoveka koji ga je najviše razočarao - Sašu Jankovića - Trifunović je odgovarao na pitanja VICE-a o protestima, političkoj slici i daljim planovima.

Na moje pitanje koliko će protesti da traju odgovara iskreno: "To niko ne može da kaže".

VICE: Koliko se tvoj život promenio u proteklih osam nedelja, s obzirom da je ovo prvi put da se ozbiljno baviš politikom?
Branislav Trifunović: Promenio se, jer imam drugo angažovanje i drugi dnevni raspored. Nije isti život. Nije isti život jer živim na telefonu i sastancima, intervjuima, dogovorima, sujetama, problemima. Nije normalan, jer to nije moj posao. Srećom ja imam nešto malo produkcionog iskustva, pa znam nešto o tome. A opet, suštinski, izgleda, ja volim da je neka frka i da se nešto radi. Kad radiš nešto dobro i lepo – kao kad radiš neku predstavu i jedva čekaš da vidiš premijeru - tako jedva čekam da ovome vidim kraj.

Da li postoji neka vrsta pritisaka na tvoju karijeru?
To nije nikakav alibi ni za šta. Tako je odavno. Bata Gašić, koji kaže na nekom skupu, na kom filmski radnici predstavljaju svoje projekte, da braća Trifunović ne mogu u njima da igraju. Taj čovek mi je zabranio da igram u svom rodnom gradu pre par godina. To je bagra protiv koje se borimo. Sve ostalo prođe. Nisam ja nesposoban, zaradiću pare. Problem je što je neki keramičar, i čovek koji je preprodavao kafu danas direktor BIA i odlučuje ko treba da igra u filmovima. Bata Santos, keramičar, vlasnik televizija, ministar odbrane, danas prvi čovek od poverenja sluša šta mi sad pričamo.

Misliš da te prisluškuju?
Znam 100 odsto. Desilo mi se par puta mi se vrate razgovori. U trenutku kad pričam vrati mi se 30 sekundi razgovora. Ali nemam šta da krijem.

Nisi zabrinut?
Kad god me to neko pita ja se setim Đinđića i Olivera Ivanovića. Ne kažem da sam ja taj, nego su ih pred smrt isto pitali. Ali pošto znam gde živim ne bih voleo da kažem, kao oni kroz osmeh. Setite se izraza njihovih lica kad su ih pitali da li se plaše za svoju bezbednost. Nek to bude moj odgovor.

Održano je osam protesta, i na svih osam si ti govorio. Da li će to da se promeni?
Nemam ja nameru da ostajem tamo. Meni je bitno da budem na ulici. Ja čak i ove ljude, koji su s nama, svake nedelje ubeđujem da je dosta. Nisam ja protest, samo sam se zadesio tu sa njima kada je bio problem i ostao.

Pominjao si probleme u organizaciji. Kako izgleda vasa saradnja od subote do subote? Koliko je teško uskladiti stavove različitih grupacija?
Svakodnevno se čujemo. Imamo dva sastanka nedeljno. Naravno da je teško. Šetaju ljudi koji su i levo i desno, a imaju zajednički cilj, i ti uvek moraš da balansiraš između njih, da bi ti ljudi ostali. I mene iskreno više ne zanima ko šeta. Da li je levo ili desno, iz koje je stranke. Apsolutno nije bitno, bitno je samo da ovo zlo sklonimo. Ali da bi svi ti ljudi koji su tu na ulici bili zadovoljni ti moraš da da nađeš neki balans.

Taj balans vas je koštao. LGBT zajednica se povukla sa protesta.
Sami su se povukli. Oni su uvek dobrodošli, ja nemam nikakav problem s njima. Ne znam zašto su napravili dramu gde je nije bilo.

Bez zastava?
I sa zastavama. I bili su sa zastavama, samo je to trebalo malo ranije da najave, da se neki idioti ne bi pojavili. Ako ne smetaju Bošku Obradoviću LGBT organizacije zašto bi nekom drugom smetali. Šetali su zajedno.

Ovaj protest je takav da ne može da donese rezultate sada i odmah, već mi se čini da će biti borba na duže staze. Misliš li da je održiv u sastavu u kom je danas – bez političara?
Mislim da će neke stvari morati da se promene. Niko od nas nikad nije pravio proteste. Ljudi ne znaju koliko tu ima problema. Nešto će sigurno morati da se promeni, ali šta, videćemo. Ja stranku praviti neću, niti iko iz organizacije, i neko mora da iznese politički deo protesta. A ko, videćemo. Mislim da smo izvršili dovoljno pritiska na celu opoziciju i da im je jasno šta treba da urade. Mene to lično ne zanima, već treba da bude prihvatljivo svim članovima tima, građanima.

Veruješ da može da se nađe zajednički imenitelj za sve te različite grupe ljudi?
Mislim da da. Zato što to više nije pitanje EU, NATO. Ti ljudi nas ne zanimaju, pošto je očigledno da mi njih ne zanimamo. A da bismo uopšte došli do tih pitanja, moramo da napravimo državu. I oko sistemskih pitanja kao što su zakon o lustraciji, o poreklu imovine, specijalni tužilac, levi i desni, i ovi i oni, mogu da se dogovore.

Jednom si se opekao sa podrškom političaru, da li si naučio lekciju iz toga, ili si spreman da pružiš podršku nekom drugom?
Nikad više. Pre desetak ili petnaestak dana u raspravi sa nekim idiotima iz opozicije - nažalost ima i takvih - sam obećao da kad oni dođu neću više govoriti.

Ali da bi oni došli na kamion, vi morate da siđete. I to je neka vrsta podrške.
Ja ću podržati svako rešenje opozicije koje je u korist građana. Ali neću pričati, neću nikog ubeđivati, neću agitovati za njih. Ako se tako nešto desi to postaje pitanje nadstranačke stvari, nekog građanskog odnosa prema društvu. Ako već, da prostiš, kenjam o tome godinama, suštinski bi trebalo to da podržim, ali sam obećao sebi da neću nigde više da se penjem sa političarima.

Koliko te je koštala ta podrška Saši Jankoviću?
Samo sam više besan. Mislim da smo morali dugo da dokazujemo, da se operemo od svega toga. Ali nama je namera bila iskrena, čista. Žao mi je što se čovek pojavio u to vreme i ukrao nam i vreme i energiju i živce.

Često možemo da čujemo poređenja ovog protesta u zimu ‘18/19 sa onim održanim ‘96/97. Ima li sličnosti?
Tada je bila jedna potpuno druga energija, neokaljana društvenim mrežama. Danas je mnogo teže napraviti protest, bilo koji, iako imaš mnogo više mogućnosti da ljude skupiš. Zato što ta količina spinovanja na društvenim mrežama i ta različitost mišljenja - gde svako, naravno ima pravo nešto da kaže - dosta loše utiče na protest. Svi imaju neko svoje mišljenje. Mnogo je lako zbuniti ljude.

Misliš da nema tu i razočarenja? Mnogi političari koji danas protestuju su imali priliku da promene sistem, pa to nisu uradili.
Jesmo razočarani, jesu nas zajebali. Ali šta ćemo da radimo? Ja svaki put gledam, kad prođe protest, onu kevu koja zove sina u Holandiju i viče “sine evo šesta šetnja, sedma šetnja”. To su najtužnije stvari. I kad mi neko kaže “neću s ovim”, “smeta mi ovo”, ja mogu samo da urlam i da psujem.

Kao tvoj brat?
(Smeh) Ne toliko, biram reči.

Koliko ti smeta, kada u subotu, nakon protesta, pročitaš na njegovom tviteru ozbiljnu kritiku na račun organizacije, ili neku novu uvredu?
Naravno da mi smeta. Svađali smo se milion puta. Svađamo se ceo život jer se volimo. On čovek ima pravo na svoje mišljenje, ima svoju težinu. Samo niko od njih, pa ni on, ne razume kompleksnost ovih protesta, čiji je jedini problem to što su uspeli. I ja to stvarno mislim.

To često govoriš.
Jeste, ali ja to sada mogu da tvrdim. Imaćemo proteste u skoro 30 gradova i to je ozbiljna stvar. Ako svake nedelje imaš 20, 30 hiljada ljudi, plus Niš, plus drugi gradovi. To su ljudi koj ne mogu da se kontrolišu. Da li bi SNS mogao bez sendviča i autobusa da napravi proteste u 30 gradova u ovom trenutku? Ne bi. To je činjenica i oni to znaju. I onda slušam sve te stvari – ne volim Vučića, ali tražim dlaku u jajetu konstantno. I onda kažem dobro ništa. Sedite kod kuće, tvitujte, ima neki dobar film, ćebence…

Kad si shvatio da ste uspeli?
Kad me je zvala Dubravka Stojanović da mi kaže da je Filozofski fakultet potpisao podršku protestima. Tad sam zaplakao.

A šta kažu opozicionari? Da li vrše pritisak na vas zbog kritike?
Dobijao sam izokola neke poruke. Smejem se i uživam. Mene zaista boli nerad, i to sam više puta govorio. Oni stalno traže neke druge krivce za svoj neuspeh. Jedino što imam da im poručim - radite. Dajte nam nešto.

Postoji jedan deo građana koji ne izlazi ne zato što traži dlaku u jajetu već se plaše da će biti iskorišćeni od, recimo, Boška Obradovića, sa čijom se ideologijom ne slažu.
I to je spin.

Ne slažem se, za mnoge je to legitiman strah.
Mi se svi zajedno borimo da dođemo do trenutka da biramo na legitimnim izborima, uoči kojih smo sve mogli da čujemo i vidimo. Ako u takvom društvu dođe na vlast Boško Obradović, ja znam da ja mogu da ga smenim. Uopšte ne razmišljam o tome ko će da dođe na vlast. Ako napravimo sve ovo što treba da napravimo. Ako postanemo uređeno društvo, to neće biti važno. Oni nisu moji nadređeni, oni rade za nas, za građane. Ajde da naučimo iz grešaka, iz toga što smo uvek tražili te lidere, koji su nam jebali mater, pa da se izborimo za društvo u kom će neki pametni ljudi da se dogovore nešto i da se toga drže. Politika može da bude divna stvar, ali ovde su je ukaljali, jer se ovde uglavnom idioti bave politikom.

Da se vratimo na organzaciju. Da li se razgovara sa stručnjacima, sa ljudima koji su se bavili organizacijom protesta, kako biste ih unapredili?
Naravno da da. Razgovarali smo s ljudima, pozvani su da nam pomognu. Mi nismo imali marketinški plan kako ćemo da se bavimo protestima. I svi imaju mišljenje, a niko konkretan predlog. Nijedan suvisli predlog. Ima mnogo ljudi koje moraš da zabaviš. Mi i dalje nemamo tu količinu energije da bi ljudi mogli svaki dan proteste. Zašto bi to radili? Zašto bismo davali Vučiću prostora da se opusti. Meni je mnogo zabavnije da se trese od subote do subote i da čeka da vidi koliko će biti ljudi.

Da li ćete se sastati sa čelnicima RTS?
Ja ne mogu da šaljem poziv na pisarnicu. Meni je smešno to da radim. Neverovatno da direktor javnog servisa objavljuje onakva saopštenja i da vidi koliko mu građana dolazi ispred RTS svake subote, i ne pozove ih na razgovor. Smešno i tužno u isto vreme. On ove subote neće biti tu, ali spremamo im neku drugu poruku.

Na primeru RTS i jaja smo videli da ne postoji konsenzus u organizaciji.
Znaš koliko smo grešaka pravili i pravićemo ih. Potpuno je normalno. Ta priča sa jajima je dokaz da smo ojačali. Na svakom protestu pre tog je bačeno po neko jaje na RTS. Te subote, kad smo rekli da se ne bacaju, nijedno jaje nije bačeno. I to je pokazatelj da smo uspeli.

Pomenuo si EU i NATO nešto ranije. Kako komentarišeš odsustvo reakcije međunarodne zajednice?
Jako sam besan. Mislim da je njima sada poslata poruka preko njihovih medija, koji znaju i prate. To licemerje koje su pokazali na nama, to je nešto što mene lično jako boli. Pogotovo kao čoveka koji se uvek zalagao za evropske vrednosti. I kada vam treba ta podrška, oni ćute, vode ga po Davosu i priča o slobodi medija. Da li je to poruka nama? Ili ga zajebavaju? U sred protesta, ludila, gde se pale kuće, ubijaju politički oponenti, njega zovu da govori o slobodi medija.

U petak je uhapšen nalogodavac napada na novinara Milana Jovanovića. To je bio jedan od uslova organizator na protestu. Veruješ li da će biti vođen fer proces protiv njega?
To je samo dokaz da ceo pritisak koji pravimo ima smisla, ali se sigurno nećemo zadovoljiti mrvicama.

I za kraj reci mi da li misliš da je vreme da se sedne za sto sa SNS i da se razgovara o izbornim uslovima?
Da li zaista misliš da sa njima može da se razgovara.

Ali Vučić sigurno neće da se probudi ujutru, kaže “ok, pogrešio sam” i ode.
Naravno da neće. Ali će imati pritisak konstantni da to nešto promeni. I spolja i iznutra. Nenormalno je da predsednik svoje građane naziva ološima. I onda me pitaš da li sam ljut na EU. Ne da sam ljut, nego sram ih bilo. I njih i Ameriku, i Rusiju i Kinu. Sve koji ga tapšu. Svi su sad isti.