​„Jastog“ je genijalan film o usamljenim ljudima koji se pretvaraju u životinje

Svesno osmišljen tako da ga je teško klasifikovati, „Jastog" je izvanredno originalan debi na engleskom jeziku grčkog scenariste i režisera Jorgosa Lantimosa ( Dogtooth, Alps). Miljenik žirija u Kanu 2015. koristi elemente naučne fantastike, trilera, i komedije da se bi opisao apsurd implicitan u romantičnim odnosima.

Prvi nagoveštaj ovog nesvakidašnjeg stila nam nudi sam Kolin Farel, koji se odriče svog uobičajenog snažnog i maničnog samopouzdanja; prosto se stapa sa ulogom protagoniste Dejvida, tužno podgojenog depresivca kog je nedavno ostavila žena.

U bizarnoj distopiji koju Lantimos nudi, Dejvid nema na raspolaganju vreme potrebno da na tradicionalne načine preboli tu traumu – da se okrene sebi, da upražnjava seks bez emocija, i slično. Umesto toga, stroga pravila koja nameće misteriozni Grad momentalno šalju Dejvida u hotel na obali prepun drugih usamljenika; od kako stignu, dato im je 45 dana da nađu novog partnera.

Ko god ne uspe prolazi kroz transformaciju – natprirodnu, nikad objašnjenu – i pretvara se u životinju koju izabere, a ona ostaje prepuštena sama sebi u obližnjoj sablasnoj Šumi. Dejvid u hotel stiže sa bratom, od ranije transformisanim u psa, i odlučuje da se u slučaju neuspeha preobrazi u naslovnog zglavkara.

Prispeće novih gostiju u hotel predstavljeno nam je tako da podseća na neke od bezbroj zatvorskih filmova: pridošlice su lišene odeće, ukratko saslušane, procesuirane. Pa ipak, genijalni kinematograf Timios Bakatakis uspeo je da nam prikaže ove bednike okružene aurom beznađa nalik onoj sa slika Fransisa Bejkona. Sa druge strane, bilo da snima u požutelim enterijerima ili jesenjim šumskim eksterijerima, Bakatakis se stara da „Jastog" ostane naoko prelep. Seriju slikarskih tabloa ojačava strpljivim, jedva primetnim zumiranjem. Vizualno bogatstvo film je u oštrom kontrast u sa mučnom situacijom u kojoj se likovi nalaze.

Gosti u hotelu su pod konstantnim nadzorom, kao pacovi u laboratoriji. Masturbacija im je strogo zabranjena, valjda da bi se pojačala potreba za sparivanjem. Jedan od njih, u šuškavom tumačenju Džona S. Rajlija, otkriva da je kazna za rukoblud prženje grešne ruke u vrelom tosteru. Obavezni da prisustvuju barokno raskošnim ali bezdušnim priredbama koje organizuju upravnica hotela (Olivija Kolman) i njen bucmasti suprug (Geri Montejn). Tokom grupnih izleta po Šumi love Samotnike, tajnom društvo odbeglih gostiju hotela koji se grčevito drže svog nesparenog statusa – „Ništa seks, ništa flert", zahteva njihova predvodnica (Lea Sejdu).

Ako sve ovo zvuči užasno depresivno, vredi pomenuti da je Jastog takođe urnebesno duhovit. Farel majstorski demonstrira bezizražajni humor, a apsurd osnovne postavke konstantno zabavlja. Ima čak i malo nade, u liku misteriozne Kratkovide Žene iz Šume (Rejčel Vajs).

Preko telefona pitali smo Vajs šta ju je privuklo ovom projektu, kako je filozofski protumačila film, i da li je moguće održati ozbiljan izraz lica u blizini Kolina Farela.

VICE: Da li si gledala Jorgosove filmove pre nego što ste počeli da sarađujete na „Jastogu", da li su ti se dopali?

Rejčel Vajs: Jesam i jesu. Aktivno sam pokušala da stupim u kontakt sa njim godinu dana pre „Jastoga". Posle Dogtooth zaključila sam da je u pitanju jedan od najboljih filmova koje sam ikad gledala. Već sam bila deo jednog nezavisnog scenarija kom je nedostajao režiser, pa sam kontaktirala Jorgosa. On se složio, ali producent je zaključio da bi sa njim film ispao previše sjajan, tako da se ništa nije desilo. Rekla sam mu „Očajnički želim da radim sa tobom," a on je na istom sastanku rekao da trenutno nešto piše, pa će mi javiti kad bude gotovo – ispostavilo se da je to bio „Jastog."

Lantinos glumce obično predstavlja na specifičan način, često uz karakteristično izveštačen izgovor. Da li je bilo teško navići se na to, tebi i ostalim glumcima.

On se ne bi složio sa tom ocenom. Rekao bi da to nije izveštačeno, da većina nas čak preteruje sa „velikim" emocijama u govoru. Mislim da on to zove minimalizmom. Ali taj stil glume ljudi opisuju na različite načine. „Izveštačen" po prvi put čujem, ali čula sam „bezizražajan" i „monoton". U pravu si, on zahteva karakterističan ton od svih glumaca, manje izražajan od onog na koji većina nas glumi. Kako to postiže ja zaista ne znam! Magija autorskog filma, zna kako da te hipnotiše.

Tvog lika nema na ekranu u prvoj polovini filma, ali i pre nego što se pojaviš imaš bitnu ulogu, kao narator Dejvidove situacije…

Kad smo to snimali, pitala sam „Kako ovo treba da zvuči, kao anti-Terens Malik?" a Jorgos je rekao „Baš tako." Ja obožavam Terensa Malika, ali on je poznat po izrazito lirskim naracijama. Mi smo ovde hteli nešto bez trunke poetike.

Pa ipak, meni je naracija zvučala energično i strastveno, ostavila je snažan utisak. Mislim da je tvoj lik dao dosta srca ovom filmu, koji je kao što i sama kažeš inače veoma ravan.

Ona jeste tu jedina osoba koja oseća želju i ima srca. Zato se i zaljubi u Dejvida.

Da li je bilo teško zadržati ozbiljan izraz lica u društvu Kolina Farela? Urnebesan je ovde. Čak nije morao ništa da radi da bi me nasmejao, samo da stoji u kadru.

Da, bilo je ponekad baš teško. On se mnogo mirnije držao nego ja, nekad bih prosto počela da se grohotom smejem, pa bi svi sačekali da se smirim pre nego što nastavimo.

Iako je film distopijska bajka na svoj način – ljudi preobraženi u zveri, na primer – možda nešto govori i o tome kako bi romanse iz današnjeg doba zvučale sasvim nadrealno pre petnaestak godina? Tinder, Grindr, ovo, ono.

Za mene je to više bio komentar na potrebi da se svi uklopimo u određene kategorije, na standardizaciju svega i svačega – veza, osećanja, ideje „savršenog para". Duša i srce su ekscentrični i problematični, ne može se tu prići kao što bi „Draga Saveta" kolumne htele.

Interesantno je što film ne predstavlja samo jednosmernu satiru idealizacije tradicionalnih heteroseksualnih parova, već nam prikazuje da je moguće i na samoću se slično fiksirati, kao što je slučaj sa predvodnicom Samotnika koju igra Lea Sejdu.

Postoji sa jedne strane heteronormativna kultura, dok je sa druge radikalna kvir kultura i kontra-kultura – ali i to drugo može da bude normativnog karaktera, zar ne? Svako bi mogao da normira. Pogled Samotnika je radikalan i revolucionaran, naizgled se opire normativnom svetu, ali uređenje koje pokušava da nametne nije ništa manje ustrojeno. To bi mogao da bude komentar na mnogo štošta u današnjoj civilizaciji. Mislim da to plaši pripadnike kvir kulture danas, da ih brinu „normiranje" njihovog pokreta.

Sam ton filma mi je neobično delovao, ne znam kako bih ga opisao, mada ne mogu da kažem da me je oraspoložio. Da li je za tebe ovo depresivan film?

Ne, za mene je to ljubavna priča – dvoje ljudi u teškoj situaciji tragaju za ljubavlju. Svet je vrlo komplikovan, prepun pravila, a njih dvoje pokušavaju da se nekako provuku, nađu život van nametnutih granica „normalnog". Prva polovina filma nas upoznaje sa tim svetom – sve je jako smešno i satirično – a u drugoj polovini Kolinov i moj lik pokušavaju da iz tog sveta izvire, da nađu izlaz. Užasno je romantično. Naši likovi su sasvim iskreni i nedužni.

Mislim da je ovo film koji dovodi u pitanje koncept originalnosti. Kako je uopšte moguće snimiti nešto originalno? Ograničavaju nas parametri kulture koja i nas same uslovljava, jako je teško pobeći od toga. Klonirani smo i ispranih mozgova, svako u svom malom svetu. Čak su i filmovi ispranih mozgova, mnogo žanrovskih stvari. Kako uopšte pobeći odrednicama žanra u stvarnom životu? To pita ovaj film, pita kako biti originalan, i mislim da ujedno uspeva jer je originalan film.

Postoji mnogo elemenata naučne fantastike u „Jastogu". Da li si ljubitelj tog žanra?

Meni se ovde sviđa što je u pitanju SF bez svemirskih brodova – sve je na planeti zemlji, samo su pravila drugačija. Nizak stepen tehnologije ali visokoumni koncepti, što je super jer se jeftino snima! To mogu da poštujem, eleganciju koja proizilazi direktno iz Jorgosove mašte a ne iz preskupe scenografije.

Sve ste snimili u Irskoj?

Tako je, boravili smo baš u tom prelepom hotelu. Područje u kom smo snimali Šumu imalo je sopstvenu mikro-klimu, sve je podsećalo na „Hobita" iako ga je aranžirala sama Majka Priroda.

Mnoge eksterijerne scene iz drugog dela [u Šumi] delovale su prilično naporno. Da li je zaista tako bilo, fizički ili emotivno?

Meni je bilo fantastično, prosto fantastično! Ništa šminka, samo jakna i blato u kosi. To je bila sva kostimografija: blato u kosi. Osećala sam se kao šumsko stvorenje, a to je valjda bila i uloga. Zaista mi je prijalo da se valjam po blatu, kao prase kad se prokaljuži.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu