​Nemam ni 30 godina, a već sam prestara za muzičke festivale

Prošle nedelje sam napravila prvi (i poslednji) pokušaj da tokom festivala boravim u kampu.

I ranije sam išla na muzičke festivale, ali su tobili ili jednodnevni festivali, ili bih se popišmanila i odlučila da nađem neki pristojan smeštaj u blizini, umesto da klošarim u kampu sa običnim svetom.

Ipak, iako mrzim kampovanje, nekako sam osećala da propuštam vatreno krštenje. Većina mojih prijatelja je kampovala na festivalima, i svi imaju sjajne ratne priče iz o dens žurkama na ekstaziju u gluvo doba noći i odvratnom seksu u šatoru. Pošto sledeće godine punim 30 godina, pomisilla sam, sada ili nikada.

I tako sam se sa nekoliko momaka s posla zaputila na WayHome, trodnevni festival koji se odvija na par sati vožnje od Toronta. Bila sam izbuđena zbog izvođača, naročito zbog LCD Soundsystem, hedlajnera prve večeri. Ali pre nego što smo i stigli, počela sam da uočavam znake upozorenja. Prognoza je govorila da će biti oko 35 stepeni – bukvalno najtopliji vikend ovog leta – a trebalo je da po takvoj vrućini delim šator „za troje" sa kolegom koji je veličine male žirafe.

Čim smo došli na lokaciju, setila sam se da je skoro svako ko radi na muzičkom festivalu tinejdžer koji je tu samo da bi ušao besplatno – dakle, nimalo nije od pomoći. Postavili smo šatro i pitali jednog od njih da nas uputi ka binama. On nas je samo belo pogledao. „Gde je muzika", pojasnili smo mu, na šta je samo odmahnuo glavom i rekao, „Nemam pojma, neću da vas lažem". Ja sam se pasivno-agresivno nasmejala, i počela da se pripremam na to da ću se celog vikenda nervirati.

Na kraju smo stigli na pravo mesto, i pošto je bilo vruće kao u rerni, odmah sam krenula ka šanku, prolazeći pored devojaka koje su pokušavale da se snepčetuju dok rade premete, i pored nekog batice koji mi se zabio tačno iza leđa i urlao „BACI KOSKU! BACI KOSKU". Mrzim sve prisutne , rekla sam u sebi, a onda sam se zapitala, Možda sam jednostavno kučka? Obe te izjave su zapravo bile istina, ali skrenula sam s teme.

Kada sam stigla do šanka, zatrašila sam „Perije" vodu, ali kada sam pružila keš šankerici, ona je odmahnula glavom i rekla, „Mi ne primamo keš". „Moraš da skineš aplikaciju i prebaciš pare na narukicu". Izuzetno. Nalazim se usred ogromnog polja u Oro-Medonu, u Ontariju, sa jadnim signalom za moblini, a jedina nada da se ne onesvestim od toplotnog udara je da skinem jebenu aplikaciju. Četrdeset minuta kasnije, aplikacija je skinuta, ali moja uplata i dalje nije obrađena. Onda sam naletela na jednog ortaka koji mi je rekao da bih mogla jednostavno da odem do „punkta za dopunu" – jedan se nalazio na par metara od mene – i da sa kreditne kartice prebacim pare na narukvicu, što je gospođica sa pićem baš mogla i da mi spomene. Sve u svemu, trebalo mi je više od sat vremena da nabavim četvrt litra vode "Perije", po ceni od 8 dolara.

Nesrećom po mene, imam sićušnu bešiku i fobiju od poljskih WC-a. Moj otac je bio opsesivno kompulsivan po pitanju čistoće. Terao nas je da peremo dupe svaki put kada bismo obavili veliku nuždu, i da se tuširamo dvaput dnevno. Moja mama je morala da mu zabrani da kupa naše kuče, zato što joj je agresivno sapunjao lice, od čega je dobila neku uvrnutu iritaciju očiju. U svakom slučaju, ubrzo mi se pripiškilo, pa sam se zaputila ka jednoj od onih plavih paklenih kutija. Bila je potpuno izložena suncu i u njoj je smrdelo kao da se nalaziš u mikrotalasnoj pećnici nakon što je neko podgrejao činiju govana. Obavila sam posao i izletela odatle najbrže što sam mogla (Spakovala sam Šenis – levak u obliku penisa na koji ribe mogu da piške – ali bio je oko 30 santimetara duži nego što sam očekivala, zbog čega sam imala poteškoća da naciljam. Bacila sam ga kada umalo nisam upišala nogu).

Prvi nastup koji smo moj prijatelj i ja odgledali je bio Metric. Tokom poslednje pesme se dogodio fin trenutak, kada je čitava publika pevala refren Breathing Underwater. Nisam mogla zaista da uživam, zato što je neki tip pored mene, očigledno odvaljen od života u 7 uveče, neprekidno ponavljao „SVIRAJTE JOŠ JEDNU!" i nenamerno me udario u sisu.

Bilo je vreme da se napijem. Otrčala sam nazad do kola da uzmem nešto od cirke u vrednosti od 50 dolara koju sam kupila. Žurila sam, jer sam htela da zauzmem dobro mesto da gledam LCD, pa sam brzo otvorila svoju flašu votke i sručila malo niz grlo. Loša odluka. Toliko se satima krčkala na suncu, da je bila vrela kao kafa, najodvratnija kafa koju možete da zamislite. Smesta sam je ispovratila. Ipak sam sipala malo u flašicu od vode, da ponesem na koncert. Očajnička vremena, znate već.

LCD je bio izuzetan, pa neću da vas smaram detaljima o njima. To je bio najsvetliji trenutak čitavog vikenda. Bila sam odvaljena, i te noći sam lako zaspala. Ali posle toga me je sreća napustila.

Probudila sam se u 9 ujutru, po nepodnošljivoj vrućini i shvatila da sam dobila. Iznenađenje. Pošto sam idiot, nisam spakovala tampone, pa sam morala da upotrebim neki stari koji sam imala u rancu, otpakovan i sa flekama od mastila. Sat vremena sam punila telefon u medijskom šatoru, da bih mogla da se koordinišem sa svojim drugarima. Kako se ispostavilo, uopšte to nije ni trebalo da radim, jer mi je bilo isuviše vruće da bi me bilo briga za bilo šta. Izgleda da nije bilo važno koliko vode konzumiram, jednostavno nisam mogla da ugasim žeđ. Rekla sam sebi, za razliku od ranijih festivala na kojima sam bila, ovoga puta ću da iskoristim prednosti dobrog lajn-apa. Umesto toga, zatekla sam sebe kako me budi jedan od pripadnika obezbeđenja, jer me je našao onesvešćenu na platformi, tokom nastupa Third Eye Blind.

Do trenutka kada je počeo nastup Arcade Fire, bilo mi je malo bolje, u smislu da sam bila pri svesti, ali i dalje sam jedva mogla da stojim. Čim se nastup završio, otišla sam u svoj šator da se onesvestim. U oštrom kontrastu u odnosu na pakleno vrelo jutro, iznenada je postalo veoma hladno, što se fino podudaralo sa groznicom i gripoznim stanjem koji su počeli da me drmaju. Šta god da sam pokušala, nikako nisam mogla da se zagrejem, a nije mi pomoglo to što sam kao jastuk koristila peškir, a toalet papir mi je postao tampon. Moj kolega i cimer iz šatora, koga sam jedva videla celog dana, zbog toga što me bolelo dupe šta se događa oko mene, upao je u šator i gotovo smesta se onesvestio. Sećam se da sam ga ljutito gledala – on je bio blažno nesvestan koliko je meni bilo neudobno – bolesna, smrznuta, dehidrirana, krvavih pantalona.

Ovo mi je najneprijatnija noć u životu , pomislila sam, a onda prekorevala samu sebe da previše dramim. Brzo sam mentalno skenirala sva svoja sećanja na putovanja po jugoistočnoj Aziji s rancem na leđima, na dvadesetčetvoročasovne vožnje autobusom, sedeći u prolazu. Ne, ovo je gore, zaključila sam.

Sledećeg jutra sam pošla u dugu šetnju da upotrebim „fensi" kupatilo u medijskom odeljku, i osvežim se. Potpuno polupani, moje kolege i ja smo se vozili nazad u tišini – kada je dete žirafe pokušalo da zapeva uz All My Friends LCD-a, ja sam se hitro okrenula i zarežala „Umukni"!

Kod kuće sam bacila svoj omiljeni beli donji deo trenerke. A sa njim i bilo kakvu budalastu pomisao da ću ikada više moći da svarim još jedan muzički festival.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu