Čekajući kraj sveta sa pustinjakom u Poljskoj

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Poland

Nekoliko kilometara od poljskog gradića Vroclav živi jedan čovek, potpuno sam, na vrhu planine. To je bilo barem ono što sam saznao od prijatelja iz Vroclava kada su mi pričali o "nekom čudnom pustinjaku i gomili pasa koji žive na brdu na obodu grada". Moji prijatelji pričaju svašta, ali ova priča mi je privukla pažnju.

Vroclav se nalazi na jugozapadu Poljske, u vrlo ravnom predelu. Uskoro sam saznao da su brdo gde ovaj čovek živi napravili ljudi - konkretno, u pitanju je ogromna gomila ruševina uz Drugog svetskog rata. Posle rata, cigle i šljunak iz uništenih zgrada skupljene su na ovo jedno mesto - i vremenom, priroda je učinila svoje i urasla je u drveću. Postala je pravo brdo - odmah iza gigatnskog kompleksa jednog hemijskog postrojenja. Na neki način, vrlo je romantično - kao izbeglica iz ovog sveta, na vrhu groba nekadašnjeg grada.

Kada sam prvi put sreo ovog pustinjaka, po imenu Edvard, nije vikao na mene ili napujdao pse - što sam shvatio kao dobar znak. Ipak, nije bio srećan zbog moje nenajavljene posete. Rekao mi je da je čekao kraj sveta 20 godina, i objasnio mi da je priroda davala dovoljno znakova da je taj kraj blizu. Za jednog pustinjaka, znao je dosta o aktuelnim događajima - uključujući uragane i druge prirodne katastrofe. "Sve je Božje delo", rekao mi je.

Nije mu smetalo da fotografišem, dok sam ga satima slušao. Rekao mi je da je imao prosvetljenje kada je bio mlad. Tokom devedesetih, bio je zidar i dok je bio na poslu, Isus mu se javio i rekao da sagradi kuću na vrhu brda. Tako je Edvard našao naslagu šljunka i tu počeo da gradi.

Sledeće dve godine sam redovno išao nazad u Vroclav da posetim Edvarda. U to vreme, neki od starijih pasa su ga napustili, a neki novi su došli da žive sa njim. Noću ga je posećivao i jedan jelen.

Kada smo se prvi put sreli, Edvard je već uspeo da sagradi dve brvnare na tom brdu - i sada gradi i treću. Pretvorio je ruševine i prašinu u plodno tlo i iskoristio da izgradi sklonište za beskućnike Vroclava. Tokom zime, policija bi povremeno svraćala - tražeći beskućnike koje je treablo odvesti u gradsko sklonište. Edvard ih je uvek pozivao na šolju čaja da bi im pokazao da dok napolju pada sneg, unutra, u njegovoj kući na brdu je lepo i toplo.

Edvard je radio na njegovim kućicama šest dana nedeljno. S vremena na vreme, spustio bi se s brda po vodu iz obližnjeg jezerceta. Imao je digitalnu kameru i fotografisao svoj svet, a njegov najbliži komšija ih je arhivirao. Edvard je bio savršeno svestan onoga što se dešava oko ove planine - ali to bi ga razgnevilo, uglavnom jer je, kako kaže, prepuno ljudi koji čine protiv Boga. Očekivao je da će se Bog uskoro umešati i okončati sve.

Nikada nije mnogo govorio. Kada smo razgovarali, izbegavao je mnoga pitanja i držao se svojih tema. Zato sam pustio moja pitanja, nisam želeo da se previše mešam u njegov život - uostalom, izabrao je život samoće i izolacije.

Prošle su dve godine od moje poslednje posete Vroclavu. Prošlog meseca, odlučio sam da ga posetim opet zbog ovog projekta. Na putu do brida, brinuo sam da Edvard možda neće biti tamo, ali kad sam stigao, sve je izgledalo potpuno isto. Jedina promena bila je što je treća koliba bila skoro završena, a psi malo stariji. Edvard je bio isti. Čim me je ugledao, rekao mi je da je septembar bio previše hladan, Za njega, to je bio konačan dokaz da se svet bliži kraju.

Još fotografija u nastavku.