Pet stvari koje sam shvatio gledajući ovogodišnju Evroligu

Evrobasket tek što se ohladio (a i ja sa njime), kad eto nama opet Evrolige. Nakon izuzetne prve "nove" sezone, pred nama je ponovo trideset kola najboljeg što košarkaška Evropa može da pruži.

Četiri kola su već arhivirana, i vreme je da se napravi mali presek. Da, znam, uzorak je minuskulan ali neke stvari se već sada mogu nazreti i dijagnozirati. Evo pet stvari koje su meni u ove prve tri nedelje ostavile najjači utisak.

Ne znam šta vi mislite, ali smatram da je prošlogodišnja Evroliga bila jedna od najuzbudljivijih otkako je ovo takmičenje nastalo. Novi format doneo je pregršt neizvesnih utakmica, a borba za plej-of mesta (kao i za plasman unutar samog plej-of kostura) trajala je bukvalno do poslednjeg kola.

Sad, ne garantujem da će opet biti isto - ali dobro je krenulo. Aktuelni šampion je tek 2-2 (više o tome malo kasnije). Veliki timovi su se naoružali bolje nego ikad i krenuli u pohod da skembaju Željkove vojnike. Himki se vratio u elitno društvo i uložio BDP omanje afričke zemlje kako bi bio konkurentan - Makabi, tek, bi najradije zaboravio prošle dve sezone i sada imaju ekipu sa kamarom bivših NBA igrača. Manji timovi, po običaju, zapinju koliko god mogu. Čini se da je mala bara još uvek mala, ali sada ima nešto više krokodila nego prošle sezone.

Dva goruća pitanja progone ovu Evroligu. Prvo je, šta će biti sa famoznim "prozorima" koji počinju u novembru. Rešenja još uvek nema, a nacionalni savezi su rutinski uputili pozive evroligaškim igračima. Vremena ima malo, ali opet dovoljno da se stvari reše. Ili će prvo morati da padnu i neke žrtve pre nego što se svi dozovu pameti?

Drugo…uveliko se šuška o proširenju. Prvo se u stvari šuškalo, a sad je žamor već prešao u dreku. Navodno ćemo se od iduće godine ponovo veseliti jednom francuskom predstavniku (nezvanično je to za sada Asvel mada ko zna, to se da promeniti još pet puta), a svoje mesto je ako verujete glasinama obezbedio i minhenski Bajern, što bi bio dobar marketinški potez za ligu, jer, kako je to Maik Cirbes lepo sročio, "Bajern je Bajern, čak i u šahu". E sad…to bi značilo liga od osamnaest klubova, znači trideset i četiri kola, a kao što rekoh dogovora sa FIBA još uvek nema…ok, ostavimo ovu glavobolju za neki drugi dan.

Ako vam njegov opus na minulom Evrobasketu nije bio dovoljan, ove prve četiri evroligaške utakmice bi definitivno trebalo da vas učine fanom. To što Real još uvek nema poraz u četiri utakmice najveća je zasluga upravo mladog Dončića, koji je svoj vanserijski talenat sada stavio u pun pogon.

Prvo je Efesu isporučio 27 poena, 4 skoka i 4 asistencije, zatim je nedelju dana kasnije imao nešto "slabiju" partiju protiv CSKA sa tek 14 poena i 6 skokova, a tokom prethodne sedmice je uradio nešto prosto neverovatno. U svega tri dana odigrao je dve vanserijske utakmice - Armaniju je stavio 27 komada (8 skokova, 5 asistencija, 3 ukradene obaška!), a dva dana posle je Žalgiris dobio čak i poen više, uz sada već standardan skakački repertoar i ostale kategorije.

Sve to još i 'ajde nekako, ali ljudi, ovaj dečko ima tek osamnaest godina. U eri košarke u kojoj smo počeli da ljude sa dvadeset i dve godine nazivamo "mladim i perspektivnim igračima", Dončić je pravi povratak na zaboravljene dane stare slave kada su se zvezde predstavljale širem auditorijumu još kao tinejdžeri.

Lakoća sa kojom ovaj dečak igra na evroligaškom nivou je neverovatna - njegov asortiman napadačkih poteza još neverovatniji. Dončić, naime, napada na bukvalno sve načine. Gledajući njega, osećaj je sličan kao kada gledate mladog Lebrona Džejmsa. Njegova tranzicija iz odbrane u napad je munjevita, njegov osećaj za skok izuzetan, njegov šut je i sada opasan a zamislite tek za koju godinu.

Ako mi nešto smeta u celom slučaju Dončić je to što Evropa, nažalost, nema kapacitete da zadrži ovakve hiper-talente. Luki se jako brzo smeši NBA, a tamo ga čeka, ne sumnjam, velika karijera. Ali koliko bi bilo dobro gledati ovakvog igrača još barem tri-četiri godine u Evroligi? Pusti snovi, bojim se.

Ima ona stara mudrost koja kaže da je teško osvojiti titulu, a još teže odbraniti je. Ako se po jutru dan poznaje, turski Fenerbahče se vrlo rano upoznao sa težinom svog zadatka, i biće tu još dosta "hvatanja u hodu" kako sezona bude odmicala.

Pre svega, moramo reći da je tim Željka Obradovića pretrpeo određene kadrovske promene. Otišli su stubovi šampionskog tima Ekpe Judo i Bogdan Bogdanović (obojica u NBA), a na njihovo mesto došli su Marko Gudurić (talentovan ali još zelen), Džejson Tompson (igrač velikog NBA iskustva) i Nikolo Meli (tek treba da pokaže da li je fantastična epizoda u Bambergu bila slučajnost). Start je nešto sporiji nego obično - dve pobede i dva poraza, a i turskom prvenstvu su stigli da prokližu protiv Efesa.

No duga je evroligaška sezona, duga i prevrtljiva. Dve stvari ovde morate uzeti u obzir - prva je da je na klupi još uvek Željko Obradović, i da je to još uvek onaj stari, isti Željko Obradović, čovek koji mrzi da gubi kad igra domine protiv unučadi a kamoli košarkaške mečeve. Da u starom vuku još uvek ima žara i želje dovoljno vam govori nedavni "incident" kada je proturio nesretnog Gudurića kroz centrifugu nakon jedne "polovične" odbrane nad Krunoslavom Simonom, bez obzira na to što je ovaj u sledećem napadu postigao jednu od onih njegovih patent-trojki iz koraka.

A druga stvar? Druga stvar je to da je Nikola Kalinić još uvek van terena, a kada se on vrati, znate već…nemojte se kladiti protiv Kaline.

Nije tajna da sam bio jedan od izvornih prvosveštenika Radonjizma. I nije ni prevelika tajna koliko mi je teško pao njegov odlazak. Ali trener i igrači odlaze i dolaze, a Zvezda ostaje - nova ekipa je tu, Evroliga je tu, novi izazovi su pred momcima. Treba ih podržati.

Ono što je Zvezda prikazala u prva četiri kola je jako ohrabrujuće. Dva gostovanja su izgubljena posle velike borbe - protiv Žalgirisa su crveno-beli imali šut za pobedu, a protiv Himkija, koji samo Šveda plaćaju koliko beogradski klub ceo seniorski pogon, je malo falilo da se situacija potpuno preokrene. Prethodno gostovanje u Podmoskovlju je, da podsetim, završeno "stoka" razlikom.

Zato, u domaćim mečevima, Zvezda je itekako pokazala zube evropskoj eliti i upisala dve kapitalne pobede. Prvo je u pravom vulkanskom grotlu "Pionira" poražena Barselona, u partiji koja je više ličila na duel Golden Stejta i Denvera iz cirka 1989. sa skraćenom minutažom - drugi trijumf stigao je protiv Makabija, i to posle deset poena minusa na poluvremenu.

Ono što je impozantno je što je ovo jedna apsolutno drugačija Zvezda od one na koju nas je Dejan Radonjić navikao. Gledajući kako Tomas Ertel i Ante Tomić vrte pik-en-rol kroz promaju Zvezdinog reketa dobio sam više od tek nekoliko sedih - zato, sa druge strane, grmelo je i sevalo sa svih pozicija, a ponajviše sa trojke. Radonjićeva Zvezda nikad nije bila šuterski tim - Alimpijevićeva nadoknađuje propušteno sa kamatom. A na čelu parade je novoformirani "Montenegro Ekspres", iliti tandem Tejlor Ročesti-Milko Bjelica.

Ovaj prvi igra kao da su mu javili da Klivlend ima prazno mesto za njega na zimu i da će mu dobre partije obezbediti višemilionski NBA ugovor. Ovaj drugi, pak, se vratio na svoju prirodnu četvorku i sada u navrate vi niste sigurni jel' to Milko Bjelica ili Kristaps jebeni Porzingis. Da, dobro, karikiram ali zaboga - ljudi, LJUDI, Beli u prva četiri kola šutira trojke 10/17 i ima ravno 18 poena u proseku…?!

Jedna stvar, doduše, lagano zabrinjava - glavni igrači su ljudi koji su otprilike ili stariji ili istih godina od prvog trenera Dušana Alimpijevića. Domaći igrači ovde moraju malo da povuku kako bi se održala dominantna pozicija u ABA ligi - Ognjen Dobrić je na dobrom putu, čeka se oporavak Nemanje Dangubića, ali konkretan učinak "Amerikanaca" Stefana Jankovića i Nikole Jovanovića je ovde krucijalna stavka. Zvezdi mnogo trebaju kvalitetni minuti od tih ljudi, jer neće Milko, Taylor, Pero Antić i ini držati srpskog šampiona doveka konkurentnim.

Ili hoće? Hmmm…

Ma, nema dalje. Volim NBA, volim ABA, volim i KLS kad nema ničeg drugog, ali Evroliga je nešto što me u svetu profesionalne košarke definitivno najviše veseli. Pratim ovo takmičenje još od Petrovićeve Cibone, ispratio sam veličanstvenu Jugoplastiku, gledao Riversov i Dudin Olimpijakos, Saletovu trojku u Carigradu, Stojkovu rampu Panatinaikosu, Željkovu atinsku dinastiju, fantastični Partizan koji se kao mahnit klao sa trostruko jačima od sebe, back-to-back Olimpijakosa, "čudo u Kaunasu" Derika Šarpa…sada već rizikujem da zvučim kao Ruther Hauer na samrti u "Blejd Raneru".

I vi volite EL, kažete? Svi na utakmicu u četvrtak protiv Bamberga, dajte i vas da čujemo! Ne volite Zvezdu? Nema veze, sačekajte sledeći meč Partizana u Evrokupu. Podržimo naše klubove, gdegod igrali. Klupska evropska takmičenja u košarci su godinama bila naš "prozor u svet", i postoji tu neka reputacija koju valja održati.

Svi u Pionir i Arenu!