Reklame
Droge

Kako sam najzad ostavila kokain

Nije što me smara da živim kao krvožedni parazit, nego 2018. naše belo više nije stvarno belo.

pisao Kitty Gray
13 Septembar 2018, 7:44am

Fotografija putem Flickr korisnika Marco Verch

Nova godina je počela pre jedno 74 sata. Nalazim se u nekom sranju od hotela, gledam kako mi u jeftinom mesinganom ogledalu maskara curi iz lice. Iako sam previše stara za sve ovo, osećam kako padam u tako dobro poznatu, tako stereotipnu, post-barsku egzistencijalnu krizu.

Veći deo večeri provela sam u toaletu "Kapitola", ugostiteljskog objekta u centru kanadskog grada Frederiktona na koji sam protraćila veći deo ranih dvadesetih. Cilj je, naravno, bio da ušmrčem što više kokaina nalik spidbolu koji je koleginica uspela da nabavi. Ubrzo mi pada na pamet da svi sigurno vide kako škrgućem zubima, ali me i nije briga. Tražim cigaretu od bivšeg, on kaže "Nemam ali izađi ispred, dobićeš je za dve sekunde."

I stvarno mi je neki tip dve sekunde kasnije ponudio cigaretu, ali onda je počeo da mi sere kad je čuo da sam pre par godina napustila obalske provincije i otišla u Toronto, kao toliko drugih pre mene. "U tome je i problem!", peni on po hladnom vazduhu. Prošlo je pola sata od kako sam se poslednji put doradila, ne mogu sad to da slušam.

Trčim unutra, kopam po kaputima da nađem svoj, i žurim nazad kroz sneg i led, po pločnicima rodnog grada. Sama se vraćam u hotel, iako imam slobodnu sobu a nemam dečka. Ostaje mi samo da lamentiram nad celim nizom pogrešnih odluka, počevši od odluke da uđem u onaj WC.

"Bez koksa, kao što su toliki ljudi pre mene zaključili, nema dobre zabave."

Nije da nisam probala da se skinem. Istina, to govorim već jedno sedam godina. Od kako sam otkrila kokain, meni je svaka žurka bila bela. Ušmrknula bih i kad sam znala da idem na neko dosadno mesto, i kad sam išla negde sa živom muzikom i alkoholom, i u društvu dragih i u društvu mrskih osoba. Bez koksa, kao što su toliki ljudi pre mene zaključili, nema dobre zabave. Gde god da se pojavim, potražila bih nekog istomišljenika pa bismo se zajedno uradili, i onda bi mi opet sve bilo interesantno. Bila sam poznata po tome što konzumiram belo i zapalim čim ga nema više.

U vreme krize u Frederiktonu, već sam malo usporila iz nekoliko razloga. Ljudi iz mog okruženja uveliko su prestali da se bave ušmrkivanjem praha sumnjivog porekla, mnogi su se skroz otreznili, neki su izrodili decu, neki su se posvetili karijeri (???). Takođe, meni zbog depresije uopšte ne odgovara da u krevet idem u cik zore. Ostatak dana provedem u crnim mislima, muči me osećaj krivice zbog novca koji sam potrošila i užasnih stvari koje sam izgovorila, zbog ljudi sa kojima sam se neplanirano kresnula, zbog cigareta koje bolje da nisam popušila, i generalno zbog toga što živim kao krvožedni parazit.

Ipak, osnovna motivacija bilo mi je to što belo više nije stvarno belo. Sve redom sam smarala istom pričom, tvrdeći da je kokain "ovih dana" postao previše nalik spidbolu, bar od 2010. Opšte je poznato da se koks beskrajno meša sa svim i svačim, ali sve više ga mešaju sa fentanilom i drugim opijatima.

Zato sam počela da razmišljam da prestanem. Zato što se, verovali ili ne, plašim smrti.

Droga sa primesama fentanila (ili karfentanila) ubila je sedmoro ljudi u Torontu prošlog mesa. U Ontariju, fentanil ubija više od svih drugih opijata, a često ga slučajno uzimaju: analize Health Canada otkrivaju da se ova supstanca nalazi u drogama koje se prodaju kao kokain, Moli, metaamfetamin, heroin, kodein, alprazolam, pa čak i u lažnim sličicama esida.

Od januara do juna ove godine, samo u Britanskoj Kolumbiji zabeležena su 742 smrtna slučaja izazvana prekomernom dozom, mahom fentanila. U celoj Kanadi bilo ih je 2,923.

Ministarka zdravlja Džejn Filpot kaže da su danas opijati "smrtonosniji od bilo koje druge zarazne bolesti u zemlji, čak i od AIDS epidemije na vrhuncu. Više života oduzela je samo španska groznica koja je pre sto godina pobila oko 50,000 građana Kanade."

Dovoljno je jedno zrnce fentanila koje se slučajno desi na dnu kesice da ubije čoveka. Ipak, ljudima je moguće pomoći i pošto se overe. Preparat po imenu nalokson blokira efekat opioida, a u mnogim ga provincijama i teritorijama klinike nude besplatno (uz određena ograničenja) po preporuci Kanadskog farmaceutskog udruženja. Drugde, npr. u Nju Bransviku, ovaj pribor se mora kupiti u apoteci, za ne baš male pare – $59.98 – i to kad ga ima u ponudi.

Nazad na krizu u hotelu. Nisam imala nalokson kod sebe. Malo ko ga ima. Plakala sam iz osećaja krivice i straha, ali ne od same droge: ne stidim se zbog toga što se zabavljam ili lečim na svoju ruku. Plašila me je pomisao na meni najbliže osobe, mrtve na podu toaleta posle doze kokaina. I. u svom brižljivo aranžiranom kostimu sa tankom cigaretom u ruci. C. onako detinjasto cvrkutav u džemperu sa likom mačke. V. i njeni retki osmesi. Neki od mojih najboljih prijatelja pronađeni su mrtvi, sa urolanim novčanicama u rukama, pored kesice punog praška sumnjivog porekla.

Osećali smo se bezbedno u svojim WC ritualima; znali smo kako se menja ritam razgovora čim se svi dorade; znali smo da jedni drugima možemo sve da poverimo, uglavnom zato što niko ništa ne bi mogao da zapamti.

Ali sama u hotelskoj sobi, po prvi put sam shvatila da uopšte nisam bezbedna. Da uprkos depresiji i sklonosti samoubistvu, u stvari želim samo da… živim.

Pre par meseci, otišla sam na koncert u susedni grad sa drugom kog znam pola života. Spakovala sam pidžamu, gaćice, naočare za sunce, i pljosku u ranac. Dok sam se pakovala, bacala sam pogled ka maloj staklenoj kutiji koju držim u garderobi. U njoj mi je stajalo prstenje, rezervne šnale, nakit, školjke od prošlog leta, parče uglja iz pustinje Mohave. I jedna mala keramička kutija u obliku mačke, i u njoj gram belog. Tu me čeka od oktobra. Dobro sam razmislila da li da ga ponesem. Nisam ga ponela.

U kolima sam sa prijateljem ogovarala ljude, a on mi je usput pomenuo da je završio koks. Ja sam pitala da li zna da valja, on je rekao sto posto, diler je bivši cimer od druga njegovog druga Meta, dobar je dečko. Važi. Oko pola dva, taman kad nam je postalo dosadno, stigla je i isporuka. Izvukli smo po crtu sa njegovog telefona. Osetila sam kako me hvata nervoza, pa sam preskočila bar i vratila se u sobu oko pola tri, sa parčetom pice i epizodom serije Please Like Me.

Moj drug se vratio u iznajmljeni stan oko pola osam tog jutra. Čula sam ga kako ulazi, i pošto je legao sačekala da osetim da li diše. Ka smo ustali, skuvala sam mu kafu i rekla koliki bi mi problem napravio da je slučajno umro.

Nedavno sam provela vikend sa društvom u Montrealu. Pili smo vino i razmišljali da li da završimo nešto, ali niko se nije odlučio da pozove. Po prvi put u životu, nisam insistirala. Ustali smo u sedam sledećeg jutra i otišli na jogu.

U istoj meri sam blaženo smirena i potpuno očajna od pomisli da postajem osoba kakva sam želela da budem. Znala sam da moram da se skinem, i najzad sam uspela. Neočekivano je lep osećaj.