klabing

Daphni, osnivač benda Caribou za VICE: Uvek se dobro osećam u Beogradu

Pred Drugstore nastup 21. septembra, Daphni priča za VICE o svom odnosu prema Beogradu, prijateljstvima koja je ovde stekao, svojoj karijeri i novom albumu Caribou.

pisao Saša Arsić
13 Septembar 2018, 8:09am

Fotografija dobijena ljubaznošću sagovornika

Možda ne znamo svi ko je Den Snejt, ali domaća publika u Srbiji čula je za osnivača benda Caribou, ili za Daphni - njegov pseudonim pod kojim će uskoro u Beogradu izvesti celovečernji didžej set. Njegov prvi projekat Manitoba smo u Srbiji čuli još 2002. godine na premijernom Dis-patch festivalu, što je ujedno bio i jedan od prvih nastupa ovog kanadskog muzičara. Zatim je grupa Caribou gostovala na još jednom Dis-patchu 2005. godine, i u okviru turneje za album "Swim" u KC Gradu 2010. godine.

Kada nastupa sa svojim četvoročlanim bendom Caribou, Den obično uzima ulogu perkusioniste i pevača, a ujedno je i autor i tekstopisac svih pesama. Caribou su već svirali na svim relevantnim festivalima širom planete, od Pitchfork festivala, preko Primavere ili Dimensions, sve do maratonskih turneja u Južnoj i Severnoj Americi, Aziji i Australiji. Ne bez razloga, Caribou imaju renome jednog od najuzbudljivijih live izvođača na "indie" sceni, dok njihov zvuk smelo korača i kroz pop i dance domene.

Sa druge strane, kada nastupa i producira kao Daphni, fokusiran je na domen plesne muzike. Ove pesme karakterišu jednostavna ali efektna produkcija, i smelo oslanjanje na uticaje koji dolaze iz afričke ili zaijske muzike, kao i žanrova kao što su UK garage, Chicago house, new wave i brojni drugi. Njegovi setovi su puni iznenađenja i nepredvidivi jer, kako sam kaže, kao didžej ne može da se ograniči na samo jednu ideju ili žanr. Njegovi celovečernji (allnight) nastupi, kada muziku pušta bez prekida šest, sedam ili osam sati, a nekada i duže, već imaju kultni karakter među ljubiteljima kvalitetne plesne muzike širom planete.

Nastup u Beogradu jedan je od retkih Daphni nastupa u 2018. godini, a imajući u vidu da se radi o "allnight" setu, beogradska publika ima veliku privilegiju da uživa u sedmočasovnom muzičkom putovanju na koje će ih povesti Den Sneit u klubu Dragstor. Pričao sam sa Denom o live nastupima, prijateljstvu sa Four Tet i naravnom njegovim gostovanjima u Beogradu.

VICE: Daphni je tvoj "noviji" muzički projekat koji se postepeno razvijao tokom poslednjih par godina, paralelno sa bendom Caribou. Odakle se pojavila potreba za Daphni?
Daphni: Kada sam radio na albumu "Swim", počeo sam da ponovo radim na muzici koja je bila plesnija. Konkretno, postoji pesma "Bowls" na toj ploči koju sam snimio kada sam bio po utiskom odlazaka u klub Plastic People u Londonu, gde sam često slušao Theo Parrisha. Prvobitno sam hteo da objavim tu pesmu kao samostalni singl, ali je ipak završila na Caribou albumu. Istovremeno, ponovo sam počeo da se bavim DJ-ingom. Dosta tih Daphni pesama bih snimao dan uoči nekog od nastupa, samo kao skicu koju bih mogao da pustim i testiram. Snimao sam sve te pesme, ali ništa od toga mi nije delovalo da bi trebalo da bude na narednom Caribou albumu.

Da li si nastavio da radiš edite koje koristiš samo u svojim DJ setovima? Većina njih ni ne bude objavljena. Na kakve pesme se fokusiraš kada biraš šta bi mogao da edituješ?
Da, to stalno radim. Nekada iskopam staru disco stvar sa kojom bih da se poigram. Ne razmišljam o tim pesmama kao o izdanjima, već čisto funkcionalno - kakav efekat želim da izazovem kada ta pesma svira u klubu? U nekim drugim situacijama, uzeću možda samo jedan lup i izgraditi celu pesmu na bazi jednog sempla. Ne postoji nikakav master-plana sa Daphni pesmama. Izdajem ih na svojoj etiketi, nemam pritisak da moram na turneje sa tim materijalom, sve ide nekako prirodno. Sa druge strane, Caribou je postajao sve glomazniji poduhvat, sa šest ljudi u bendu, ozbiljnijom izdavačkom kućom... Na toj strani sve mora da bude skroz isplanirano. I to mi uopšte ne smeta, ali je lep kontrapunkt mogućnost da neke odluke donosim usput, da napravim pesmu i ne moram da je izdam, ili bilo šta drugo.

Čini se da uživaš u tom "dvojstvu" benda i paralelne DJ karijere. Da li je to vrsta stimulacije koja ti je potrebna u čisto kreativnom, muzičkom smislu?
Tako mi deluje. Prošle godine sam napravio puno Daphni pesama i objavio Fabriclive miks. Nisam još bio raspoložen da pišem prave pesme, one na kojima ću pevati i koje imaju pop formu. Ali nakon što sam sve to uradio, jedva sam čekao da radim na pesmama sa strofama i refrenima, strukturom, da brinem o harmonijama i elementima koji nisu toliko deo plesne muzike. Definitivno uživam da se krećem između ta dva pola.

Caribou kao bend je, sa druge strane, prešao jako dugačak put od sredine 2000-ih. Da li si očekivao to u trenutku kada ste počeli da sivrate kao grupa, nakon što si ti samostalno pokrenuo taj projekat?
Najveći deo muzike koju jako volim dolazi iz malih niša. To je često muzika iz prošlosti koju nanovo otkriva mala grupa ljudi, zatim je ponovo objavljuje i popularizuje. To je ugao iz koga ja ulazim u svet muzike. Istovremeno naravno da nemam ništa protiv pop muzike, ali to je bio svet u kome sam mislio da bi moja muzika mogla da obitava. Sa albumima "Andorra" i "Milk of Human Kindness" smo puno bili na turnejama, svirali bi po 200 koncerata godišnje. Mogli smo živimo od muzike. Nismo previše zarađivali, ali svi su uživali u tome i ja sam bio potpuno ispunjen, nisam imao drugih ambicija. Ponekad upoznam ljude u muzičkoj industriji za koje mi je odmah jasno da su ambiciozni, da žele da budu uspešni. Mene to nikada nije vodilo. Možda sam imao sreće da su stvari ispale tako da nikada nisam ni morao da brinem o tome, ali sam jednostavno radio ono što sam želeo. I ispalo je dobro.

Kada si počeo sa muzikom bio si doktorant matematike, nisi imao ambicija da budeš profesionalni muzičar i koristio si besplatne muzičke softvere. Sada imaš porodicu i celu mašinu koju podrazumeva bend kao Caribou, studio, sviraš velike koncerte....
Na početku, kada je izašao prvi album, bio sam pod mnogo većim stresom oko toga šta će se biti sledeće. Posebno kada sam menjao umetničko ime iz Manitoba u Caribou, zbog copyright tužbe sa kojom sam bio suočen. Mislio sam da je sve gotovo, moj san je završen i verovatno ću morati da predajem matematiku u nekoj srednjoj školi... Ali sam istovremeno shvatio da baš želim da zadržim muziku u svom životu i da pokušam da ta stvar profunkcioniše. Ali realno, veći deo vremena nisam morao da se bavim bilo kakvim velikim odlukama. Sa svojom suprugom sam zajedno još od kada sam počeo da se bavim muzikom, sada imamo decu, i to je naravno malo uticalo na to kako nam izgledaju i koliko traju turneje. Ali to se dešava na veoma prirodan način. I to je predivno, mnogo uživam u našem porodičnom životu.

Takođe mi drago što ni u jednom trenutku nisam radio sa nekim jakim menadžmentom, koji bi me možda udaljio od ljudi sa scene, i od same publike. I ovaj dolazak u Beograd se nikada ne bi desio da ne postoji prijateljstvo sa vašim promoterima koje traje skoro 20 godina. Nema bezbroj posrednika i agenata, svi u bendu i oni koji su nam podrška rade sa nama već jako dugo, i to su sve moji i naši prijatelji. Sve etikete sa kojima radim su predivne, i i dalje nezavisne. Moram da kažem da je za to dosta zaslužan Kieran (Hebden, aka Four Tet - prim.ur.), kome sam se toliko puta obraćao za savet. On me je vodio kroz sve ovo. I zbog tih dobrih ljudi oko mene sve deluje veoma prirodno.

Upravo to prijateljstvo sa Kieranom Hebdenom (Four Tet) je jedinstveni i divan primer istovremeno fluidnog i bliskog odnosa dva izvođača, dva prijtelja, paralelno na ličnom i na kreativnom nivou. Vaše muzičke putanje se veoma prirodno nadopunjuju, i istražuju slične muzičke domene još od početka 2000-ih.
Postali smo kao braća. Toliko smo bliski prijatelji da smo praktično deo iste porodice. Ali način na koji se zajedno vezujemo za muziku je pre svega kroz ulogu ljubitelja i obožavalaca. Uvek pričamo o tome šta smo novo čuli, ili delimo detalje o nekim starim pločama koje smo iskopali. I dalje često zajedno slušamo i razmenjujemo muziku. A tako obojica i dalje pristupamo i samom stvaranju svoje muzike. Jednostavno želim da napravim nešto što će se uklopiti u taj svet muzike koju neizmerno volim. Zato sam isprav i poželeo da snimam muziku, da se i moj glas nađe tu negde. Mislim da obojica i dalje delimo takav pogled. Konstantno istražujemo novu i stariju muziku, to nikada nije nestalo.

Carbou i Murcof u Barutani, 2002 Foto: Vesna Pavlović

Kada si počeo da nastupaš, radio si "hibridni" nastup koji je bio između DJ i live seta. Sada imaš dve paralelne putanje za ta dva zasebna projekta. Kako ti izgleda ceo razvoj "živog" aspekta elektronske muzike tokom poslednjih dve decenije, uz mnoštvo softvera, hardvera i tehničkih mogućnosti koje su se pojavile u međuvremenu?
Kada sam prvi put bio u Beogradu (2002. godine - prim.ur.) nastupao sam sa jednim gramofonom i laptopom. Par godina kasnije kada smo prvi put došli sa bendom, i dalje smo bili jako ograničeni tehnologijom. Često bi bili skroz frustrirani zbog toga. Želeo bih da nešto uradim na bini, ali ako krenem tim putem CPU na kompjuteru eksplodira i sve ode dođavola. Kada smo u početku putovali sa bendom, imali smo matricu sa par glavnih muzičkih elemenata, koja je zapravo išla direktno sa DVD-a na kome su bile naše video projekcije. To je bilo stabilno rešenje, ali nismo imali ni malo fleksibilnosti u izvođenju pesama. Nije bilo Ableton Live-a, nije bilo kompjutera koji bi nam dozvolio da improvizujemo na način na koji možemo sada. I dalje smo uživali, ali bili smo prilično ograničeni tehnologijom. Danas je to u najvećoj meri nestalo. Nekada moramo stvari da pripremimo drugačije da bi mogle da funkcionišu na bini, ali u najvećoj meri možemo da budemo spontani i kreativni na mnoge načine koji nam nisu ranije bili na raspolaganju.

Istovremeno, ono što primećujem kao dosta čudno, je da je za noviju publiku razlika između živog i DJ seta skoro potpuno nebitna. Da li neko samo pritiska "play" ili se jako trudi sa gomilom kontrolera i hardvera - publici nije toliko važno. Ja sam odrastao uglavnom gledajući koncerte bendova, i ta živa dinamika je bila jako važna, da vidiš kako gnječe pragove na gitari ili udaraju po bubnjevima. Nekad mi je teško da zamislim da ta razlika u današnje vreme ljudima nije toliko bitna. Zanimljivo mi je to, iako nemam definitivan zaključak o čemu se tu radi... Mi na festivalima obično nastupamo upravo nakon indie-rock bendova, a pre dance izvođača koji su najčešće jedna osoba na bini. Ranije sam mislio da će uskoro svi raditi ono što mi sada radimo, neke hibridne varijante nastupa. Ne bih generalizovao, ima primera ljudi koji to super rade, ali deluje mi da "live" aspekt zapravo nije toliko u centru pažnje.

Ponekad se čini da se mnogi muzičari uprkos sve većim tehničkim mogućnostima za manipulaciju zvukom uživo, povlače u pomalo konzervativnu zonu u kojoj je sve sigurno i dosta stvari je pred-pripremljeno - "playing it safe". Da li misliš da je to samo zbog tehnologije, ili je stvar u tome da neki od tih izvođača nastupaju na velikim događajima i rizici za sve koji su uključeni u produkciju su mnogo veći?
Sigurno postoji taj element. Ali i očekivanja publike. Problem je u tome što se ljudi navikavaju na "ispolirane", besprekorne setove, koliko god da su oni pred-pripremljeni. I vremenom počinju da se plaše toga da nešto krene naopako. A to su zapravo trenuci - barem kada ja nastupam - koji bi trebalo da se dešavaju. Posebno sa bendom. Ako, na primer, nestane struja na bini i muzika potpuno stane, kada se koncert nastavi energija je dvostruko jača nego pre tog trenutka. To je moje iskustvo - greške su katalizatori koji pomažu da se dogodi nešto zaista uzbudljivo. Four Tet se na primer baš poigrava sa time u svojim živim nastupima, trudi se da nema te "zapakovanosti". Tehnologija je sigurni sve to veoma "zategla", tako da nekada moraš svesno da uneseš momenat opasnosti u svoj nastup.

Pre 10-15 godina bilo je jako uzbudljivo predstavljati "live" nastupe. Promoteri danas, sa druge strane, često preferiraju DJ setove jer im se na neki način više isplati - tri sata DJ seta umesto sat vremena originalnog live nastupa. Da li misliš da to ima veze sa ukrupnjavanjem čitavog tržišta koje je nastalo oko ove nezavisne plesne scene, i njenog proboja u svojevrsni "entertainment mainstream"?
Ako stigneš do većih događaja i festivala, uvek će postojati i ta ekonomska komponenta. Ne moramo da pozovemo tri benda da sviraju po sat vremena, uzećemo jednog poznatog DJ-a, a ljudima će i dalje biti OK. Što se mene tiče, to nije iznenađujuće. Uvek će biti tako ako su finansijski izazovi veliki. Ali nas kao bend zanima kako da i dalje radimo stvari onako kako želimo, ali u tom novom kontekstu. Mi, na primer, i dalje nameštamo i sklanjamo svoju opremu sami, pred publikom. Hoćemo da zadržimo taj osećaj da ste došli da gledate nas kako nešto radimo, mi smo ti ljudi a ne neka ogromna, famozna produkcija. Mi povezujemo kablove i ako nešto ne uradimo kako treba, greška se jednostavno dešava. Kada imaš bend postoji dosta pojedinačnih interesa koje treba zadovoljiti. Jedan broj ljudi mora i da zaradi novac kako bi se time profesionalno bavili, u krajnjoj liniji. Da smo sada pozvani da sviramo sa bendom u Beogradu, to bi bilo skoro nemoguće, zbog nivoa produkcije, troškova i sveukupne logistike. Ali zato kada sam DJ nemam tih opterećenja, i imam slobodu da odaberem one nastupe za koje znam da će biti prijatni i zabavni. Svesno biram da u tom domenu ne igram tu "ozbiljnu" igru.

Caribou nastupa u Barutani kao Manitoba Foto: Vesna Pavlović

Prvi put si bio u Beogradu, kao Manitoba, još pre prvog Dis-patch Festivala u jesen 2002. godine, a zatim i na samom festivalu. Dakle dva puta u istoj godini. I vraćao si se u još nekoliko navrata sa bendom, poslednji put 2010. Kakva su ti sećanja na Beograd, i da li neke gradove vezuješ za početak svoje izvođačke karijere?
Da, taj prvi dolazak je bio neverovatno iskustvo. Tada sam mogao da iskoristim više vremena kada negde dolazim, bio sam u Beogradu nekoliko dana. Čak je u gradu bio bilbord koji je najavljivao moj nastup, što me je oborilo s nogu, da bi tako nešto uopšte moglo da bude moguće. Publika je bila fenomenalna, a malo kasnije kada smo svirali sa bendom bili smo i u Ljubljani, na Metelkovi. Nikada do tada nismo imali takvu publiku. Jako sam se lepo provodio. I zato mislim da takvi nastupi govore o tome šta je zapravo poenta muzike, i iskustva žive muzike. Sada je predivno vratiti se posle toliko godina, imati kontinuitet i prijateljstva koja traju. Osećaj je stvarno dobar.

Tokom poslednje godine ili dve Daphni je bio u centru pažnje. Da li će 2019. godine to biti slučaj sa Caribou, šta te očekuje?
Verujem da će biti tako. Radim na novom Caribou albumu, ali ne mogu da procenim kada će biti završen. Trudim se da budem kod kuće, u studiju, i jako sam uzbuđen zbog toga. Pre par nedelja smo svirali jedan Caribou koncert u Irskoj, i bilo je toliko dobro na bini. Tada sam pomislio kako moram da požurim da bi opet mogli da sviramo, i podelimo novu muziku sa ljudima.

Early bird karte za nastup u četvrtak, 21. septembra su su rasprodate, a karte po regularnoj ceni od 1000 RSD možete kupiti u Zaokretu (Cetinjska ulica), ili na svim prodajnim mestima Eventim-a, kao i onlajn.