Crveno-beli ožiljak: Zvezda-MASH, dvadeset godina kasnije

Kada Zvezdaši pogledaju dvadeset godina unazad, mogu se prisetiti sezone 1997-98 sa kiselkastim osmehom. U fudbalu se desilo to što se desilo, da (o tome više reči ubrzo), ali je zato u košarci vraćena titula nacionalnog prvaka posle tri godine jalovosti. Uspeh je utoliko veći ako uzmemo u obzir činjenicu da je prethodne sezone Zvezda gotovo ispala iz lige, i da je njen prvoligaški status obezbeđen tek u pretposlednjem kolu protiv već prežaljene Vojvodine.

Međutim, kako je to lepo jednom rekao Džeri Garsija, every silver lining's got a touch of grey. Da, Zvezda jeste osvojila titulu, ali je propustila i istorijsku priliku da svoje vitrine obogati jednim evropskim trofejom. Da, dobro ste pročitali – evropskim trofejom. Pre tačno dvadeset godina na današnji dan, dakle prvog aprila 1998., Crvena Zvezda je u „Pioniru“ od gotovog napravila veresiju, prokockala prednost od šest poena razlike iz prvog meča, i izgubila u finalu Kupa Koraća. Dželat je bio italijanski MASH iz Verone.

Dozvolite da vas opet malo vratim u košarkaške devedesete. Baš ta sezona, 1997-98, ostaće zapamćena kao i najbolja posleratna sezona što se srpskih klubova u evropskoj košarci tiče. Beograd je tada imao tri kvalitetna predstavnika, po jednog u svakom takmičenju, i sva tri su ostavila odličan utisak.

Beobanka je dogurala do četvrtfinala FIBA Evrokupa, kasnije poznatijeg kao Kupa Rajmunda Saporte, i tamo naletela na ultra-jaki Žalgiris. Litvanci su se te sezone prošetali do finala (odigranog, nota bene, u „Pioniru“), a samo godinu dana kasnije taj uspeh je valorizovan kroz trofej Evrolige. Partizan je nakon velikog podviga protiv Olimpijakosa u osmini finala, te pobede nad CSKA rundu kasnije, izborio učešće na svoj treći „Fajnal For“ turnir – i o ovome će biti reči u dogledno vreme. A Zvezda je stigla do finala Kupa Koraća, imala meč loptu i ispalila ćorak.

Crveno-beli su svoje visoke ambicije ispoljili tokom letnjeg prelaznog roka, kada je uprava predvođena Vojom Stojakovićem pošteno odrešila kesu i napravila vrlo kvalitetan tim. Nekadašnji veliki talenat Partizana Oliver Popović došao je iz Beobanke, uz njega je iz istog kluba doveden iskusni plejmejker Vojkan Benčić, dok su najveća pojačanja stigla iz sveže ugašenog BFC Beočina – centar Željko Topalović, šuter Vlada Kuzmanović i krilni centar Milenko Topić, svež sa trijumfalnog pohoda reprezentacije na evropsko zlato u Barseloni. Vredi ovde spomenuti i da je Zvezda istog leta iz barskog Mornara dovela i vrsnog strelca Božu Vukazića, ali je ovaj odmah prosleđen OKK Beogradu na pozajmicu – odakle se, da dodamo, nije vraćao.

Trener Mihailo Pavićević je brzo uspeo da sklopi kockice, i pet novih pojačanja se odlično snašlo sa nekolicinom preostalih starosedelaca, među kojima su se isticali mladi Igor Rakočević, energični bek Zlatko Bolić i centar Jovo Stanojević. Da je Zvezda na pragu nečeg bitnog shvatili smo još tokom pripremnog perioda, kada je u jednoj egzibicionoj utakmici beogradski klub pobedio Barselonu, tada sa Đorđevićem i Karnišovasom. Da, prijateljska je prijateljska, ali opet, bio je to indikator kvalitetne sezone koja nailazi.

Zahvaljujući odustajanju jednog od timova iz domaće lige čije mi ime sad izmiče (javlja mi se da bi to mogla biti Iva Zorka Farma iz Šapca), Zvezda je, pored užasnog plasmana u sezoni 96-97, uspela da se na mala vrata umuva u evropska takmičenja, i to u Kup Koraća. Ovo danas iščezlo takmičenje je u ono vreme važilo za košarkaški „kup UEFA“, tj. „tamo gde igraju svi živi“ – nakon rutinske pobede nad kiparskim Panatinaikosom u pretkolu, Zvezda je ižrebana u grupu sa austrijskim Kapfenbergom, izraelskom Herclijom i grčkim Peristerijem. Atinski klub je ovde definitivno bio favorit – trener Dušan Šakota imao je tada na raspolaganju i mlade Jugo-Grke Milana Gurovića i Marka Jarića, obojicu buduće crveno-bele (makar i na tih par prijateljskih susreta u slučaju Jarića).

Ipak, Zvezda je te sezone često puta imala „više od igre“. Kvalitetan spoj mladih talenata i iskusnijih igrača koji su se već dobro poznavali uspešno je održavao crveno-bele iznad ostalih, pa je tako klub uspeo i da prebrodi ranu krizu u kojoj je „stradao“ trener Pavićević. Njegova zamena bio je Amerikanac Tom Ludvig, i upravo je Ludvig bio na klupi kada je Zvezda protutnjala Atinom i tukla Peristeri sa 22 razlike.

Ni Ludvig se nije dugo zadržao u Beogradu, pa je nakon svega par meseci umesto njega doveden „stari znanac“ Vladislav Lale Lučić, čovek koji je pre samo par sezone doneo dve uzastopne titule prvaka na Mali Kalemegdan. Crveno-beli su završili kao prvi u svojoj grupi, i krenuo je dug put do finala, koji je vodio kroz Italiju, Tursku i Francusku.

Prva eliminaciona runda bila je umalo i fatalna za beogradski klub. Italijanska Siena, ekipa koja je u to vreme još uvek tavorila u senci „bolonjskih blizanaca“ i Benetona, pobedila je u prvom meču sa devet razlike – Zvezda je u „Pioniru“ vratila razliku sa kusurom, a zatim u dva naredna dvomeča skoro rutinski eliminisala turske predstavnike Darušafaku i Kombasan.

Polufinale protiv Šolea počelo je euforično – francuski Šole je ispraćen kući sa 32 razlike, a završilo se bezmalo tragično, jer je Zvezda previše opušteno ušla u revanš i u jednom momentu čak zamalo i prokockala enormnu prednost – na kraju, “samo” 22 razlike za Francuze i overen plasman u prvo evropsko finale još od 1984., kada su crveno-beli izgubili, takođe u kupu Koraća, od Orteza u Parizu.

Protivnik u finalu bila je Skaligera iz Verone, u ono vreme poznatija po svom trikotažnom sponzoru MASH, popularnoj modnoj marki specijalizovanoj za farmerke. Trener Andrea Macon imao je na raspolaganju kvalitetan veteranski sastav, čija je udarna igla bio Amerikanac italijanskog porekla Majk Jucolino, eksplozivni plejmejker kvalitetnih šuterskih mogućnosti.

Uz njega, bili su tu još dva Amerikanca – Majron Braun i nešto poznatiji Rendolf Kiz, nisko krilo sa par godina NBA iskustva, danski centar Joakim Jerihov, iskusni Nemac Hansi Gnad koji je sa Nemačkom osvojio Evrobasket 1993., te tri prekaljena domaća igrača, krilni centar Roberto Dala Vekija, bek Roberto Bulara i krilo Alesandro Boni.

Od svih ovih igrača što sam vam pobrojao, Jucolino je bio među najmlađima sa svojih trideset leta. Bio je to u neku ruku i dvosekli mač – Italijani nisu imali klasu jednog Topića ili atletske sposobnosti Rakočevića, ali su zato posedovali ono što Beograđani u datom momentu nisu imali – pregršt iskustva u evropskim mečevima. Štaviše, sezonu pre te MASH je dogurao do finala Evrokupa, gde je poražen od strane Reala koji je tada vodio Željko Obradović. Usput su, inače, stigli da eliminišu i BFC iz Beočina, pa su barem Kuzmanović, Topić i Topalović znali o kakvom se protivniku radi.

Iako su Veronezi na papiru bili nominalni favorit, igrači Zvezde imali su svoje planove. Prva utakmica igrala se u Italiji, i crveno-beli su tu uspeli da ostvare izuzetno povoljan rezultat – pobedu od šest razlike, koja je značila kapitalnu prednost pred revanš. Vlada Kuzmanović se priseća da je to bio jedan krajnje rutinski odrađen posao.

“Znali smo im najbolje igrače, i bez neke naročite pripreme otišli na prvu utakmicu, uzdajući se u revanš u slučaju lošeg rezultata”, priseća se današnji komentator Sport Kluba. Zvezda je odigrala zaista odličnu utakmicu, uz dobru rolu Zlatka Bolića koji je postigao 18 poena, kao i Igora Rakočevića koji je završio sa poenom manje. Njih dvojica su se pokazali prebrzim za svoje čuvare, dok je dodatno olakšavajući faktor bio brzi ulazak Dala Vekije u problem sa ličnim greškama – već posle tri minuta imao je tri penala, što je dodatno otvorilo prostor srpskom predstavniku. Konačan rezultat glasio je 74-68 u korist Zvezde, i slavlje je, u glavama mnogih, već moglo da počne.

Kuzmanović se jasno seća klupskih funkcionera koji su već na letu za Beograd zamišljali ceremoniju podizanja trofeja. “Topalović i ja smo se pitali čemu sve to”, govori Kuzmanović. Zlatko Bolić ima slične uspomene na taj događaj. “Nama su uporno pričali pred revanš da smo mi već pobednici, da je sve gotovo. Mi, međutim, u glavama nismo imali takav osećaj. Znali smo da se igra još jedna utakmica, i da će biti mnogo pritiska na nas”, kaže za Vice Srbija bivši košarkaš Zvezde i Vojvodine. Svečarska atmosfera koja je trajala bukvalno do podbacivanja samo je pogoršala stvari – svod “Pionira” je pred utakmicu bio ukrašen sa hiljadama balona. Zaista, činilo se da je revanš tek puka formalnost. A onda se sve pretvorilo u noćnu moru.

Psihološki pritisak, koji u prvom meču “zadavio” Italijane, sada je prešao na drugog domaćina. Zvezda je utakmicu otvorila u potpunom grču, dok su gosti u plavoj garnituri stegli odbranu i malo po malo podizali razliku. “Sve ono što su oni osećali u Veroni, mi smo sada osećali u Beogradu”, potvrđuje Bolić i priznaje – “oni su prosto odigrali fantastičnu utakmicu”.

Iks faktor bio je upravo Dala Vekija – pre sedam dana nevidljivi tridesetčetvorogodišnjak sada je postigao četiri trojke iz pet pokušaja. Njegova smirena ruka dodatno je motivisala sve ostale da odigraju najbolje što mogu, pa su gosti tako gotovo ceo susret vodili sa više od deset poena razlike.

Ipak, velika podrška sa tribina – u “Pioniru” su ljudi doslovno stajali jedni drugima na glavama – uspevala je koliko-toliko da održi blede Zvezdaše i uvede meč u naizgled neizvesnu završnicu. Na četrdesetak sekundi do kraja bilo je čak 11 razlike za MASH – Rakočević je u idućem napadu promašio trojku, ali je Benčić uhvatio skok u napadu i odmah zatim realizovao dva slobodna bacanja. Dala Vekija je momentalno fauliran, ali je njegov odlazak na liniju penala rezultovao samo jednim košem. Tračak nade se odnekud pojavio.

Naredni napad Zvezda ponovo nije umela da organizuje kako treba, pa se isti završio teškim, nerezonskim šutem Vojkana Benčića za tri. Srećom, lopta se opet odbila u ruke Zvezdaša, ovaj put preko Jove Stanojevića do Olivera Popovića, koji je pogodio za tri iz nemoguće pozicije i tako na kratko otvorio vrata raja. Kada je Rendolf Kiz posle faula pogodio samo drugo bacanje, svi smo već videli neki lud scenario u kojem trofej ipak ostaje u Beogradu.

Do toga, naravno, nije došlo. Rakočević je brzo preveo loptu preko pola i odmah uručio Benčiću, koji je rešio da ponovo pokuša da ispadne heroj – i ponovo promašio. Benčić se odmah po prijemu lopte našao pod velikim defanzivnim pritiskom, a njegov izlaz iz te situacije bio je isforsiran šut za tri iz koraka sa još osam sekundi na satu. Lopta je izašla iz obruča, uhvatio je Alesandro Boni, i u tom trenutku je svima postalo jasno da će “žućkova levica” ipak put Italije.

Usledio je tada i jedan mali prekid, jer je jedan isfustrirani mladi navijač, u aktu opšte agonije i nemoći, utrčao na teren i čak i pokušao da se fizički obračuna sa Kizom – za to vreme, ostatak publike reagovao je kišom kovanica koja je sipala iz svih uglova. Posle prekida Boni je pogodio jedno bacanje, trojka sa deset metara Olivera Popovića poništena je (opravdano) zbog prethodnog faula, i vreme je isteklo. Sudija je odsvirao kraj, na tribinama je počelo gotovo vanredno stanje, a “slavljenici” su otrčali u tunel ne bi li spasili živu glavu.

Da, dragi čitaoci, taj prvi april bio je pakleno težak dan za sve nas koji Crvenu Zvezdu nosimo u srcu. Tog dana je, inače, posle boljeg izvođenja jedanaesteraca u kupu Zvezda ispala od Obilića, a onda nas je MASH samo dokusurio. Autor teksta je bukvalno za dlaku propustio da ode na utakmicu – bio sam izleteo iz stana i otišao negde napolje, a samo trideset sekundi kasnije moji roditelji primili su telefonski poziv jednog prijatelja koji je imao kartu viška. Kako ja nisam imao u planu povratak kući pre početka utakmice, ovaj je otišao sam. Možda je tako i bolje – iskustvo je bilo dovoljno bolno i u televizijskoj izvedbi. Dobro se sećam i sutrašnje naslovne strane jednih dnevnih novina – u prvom planu stajalo je velikim slovim ispisano “napred Zvezda aprilililiiii!”.

Sezona je ipak imala srećan kraj. Momentalno po izgubljenom finalu Lale Lučić je odveo ekipu na mini pripreme u Crnu Goru, kompletno ih izolovavši od svih negativnih nusefekata ionako već dovoljno strašnog poraza. Zvezda je tu uspela da se prestroji i uhvati dobar ritam pred plej-of, koji se završio, ispostaviće se, poslednjom titulom sve do 2015.

Naravno, ni to nije prošlo bez turbulencija – Lučić je smenjen posle drugog meča finalne serije sa FMP-om, pa je trofej prvaka SR Jugoslavije na kraju podigao…Mihailo Pavićević, koji je smenjen početkom sezone. Da spomenemo još i da je kalambur sa navijačima protiv MASH-a došao na naplatu dogodine u prvom meču Evrolige protiv Cibone, koji je odigran bez prisustva publike. Zvezda je izgubila trojkom Čakija Etkinsa u poslednjim sekundama.

Iako je titula donekle ublažila bol izgubljenog evropskog finala, godine koje nailaze učinile su da taj prokleti poraz posmatramo samo još apokaliptičnije. Ta utakmica bila je bukvalno zloslutno predskazanje, svojevrsna kazna koji su bogovi košarke namenili klubu sa Malog Kalemegdana, koji je zaista u naredne dve dekade u više navrata dotakao samo dno i samo zahvaljujući težini svog brenda (a povremeno i političkim vezicama) opstao kao sportski kolektiv. MASH je, nota bene, bankrotirao 2002. – reformiran je pet godina kasnije, i trenutno se takmiči u drugoj ligi Italije.

Do dana današnjeg, ja nisam imao snage da još jednom pogledam utakmicu, a onda sam se za potrebe ovog teksta žrtvovao i to ipak učinio. Prošlo je mnogo godina otad, i era Dejana Radonjića restaurirala je neki košarkaški ponos među Zvezdašima, ali ja vam ipak ne bih preporučio da klikćete na taj klip. Poslednji minut je pogotovo mučan – sećam se samo koliko sam tada psovao Benčića, danas inače trenera u Irskoj. Sada, nakon dodatne analize, sve mu je oprošteno i dođem mu izvinjenje. Štaviše, on je verovatno bio jedini koji je imao ikakvu viziju ičega, svi ostali su delovali kao da ne žele ni dodir sa loptom, a kamoli da šutnu.

Mnogo se toga promenilo od 1998. naovamo, a pogotovo u košarci. Više se ne igraju dva poluvremena nego četiri četvrtine, napad traje dvadeset i četiri sekunde, a trojka je pola metra dalje od ondašnjih 6,25m. Ono što se takođe promenilo je to da će danas, u ovakvoj atmosferi, jedan naš klub teško ponovo stići do polufinala nekakvog evropskog takmičenja. Prvog aprila 1998., Zvezda je imala priliku da se malo “masnijim” slovima upiše u evropske košarkaške leksikone. Ali to je otišlo u nepovrat, i ko zna koliko će njeni simpatizeri morati da čekaju da se ovakva šansa ponovo ukaže.

PS. ne, nema YT linka za utakmicu. Sami ga nađite.