pop muzika

Ludi životni stil ličnih fotografa pop zvezda

Evo saveta od osoba koje po svetu prate u stopu The 1975, Dua Lipu i Ritu Oru.

pisao Douglas Greenwood
15 Oktobar 2019, 9:41am

Ronan Park je bio u Japanu pre nekoliko dana, ali sada, nakon približno 26-očasovnog puta, vratio se u London. Za 21-godišnjaka prilično puno preskače vremenske zone: pre nekoliko dana ovde u Aziji; pre nekoliko sati u Švajcarskoj. Potom, kod kuće. Primećujete, on lovi pop zvezdu svojom kamerom.

Dok svetski paparaci nastavljaju da prelaze granice, zadirući u lične živote svetske pop elite, postoji nekolicina ljudi – koje su poverili ovim timovima pop zvezda – kako bi uhvatili svaki momenat života muzičara. Oni se zovu lični fotografi. Mnogi, kao Ronan, su uzeti iz pitova sa koncerta i data im je prilika da idu na put sa svetskim najvećim muzičarima, beležeći svaki pokret unutra.

To je posao iz snova za fanatike popa: provođenje vremena jedan na jedan sa ogromnim zvezdama na koje publika otkida, ali nije nužno najlakša vrsta posla. Naprotiv, ne postoji prava postavljena ruta koja vas vodi od fotografisanja vaših prijatelja do iznenadnog postavljanja Dua Lipe ili Metju Hilija ispred vašeg objektiva.

Naravno, jedna stvar je vrsta datosti: morate da se interesujete za muziku uživo, ili za izvođača za koga slikate. Za Ronana, koji slika u Glasglow-u od ranih tinejdžerskih dana ta želja za slikanjem ostvarila se kada je konkurisao za foto – propusnicu na jednom od lajv nastupa Eli Golding. Imao je 17 godina. Nakon toga, Eli je videla fotografije i, kako Ronan kaže, “bila oduševljena onim što je [on] uradio.”

“Posle skoro godinu dana, dobio sam random poziv od njenog menadžera dok sam i dalje spavao,” kaže on za i-D. ”Probudilo je je, ali bio je nepoznat broj tako da sam ga ignorisao. Posle toga sam dobio poruku od njenog menadžera koji me je pitao da doletim sledećeg dana u Norvešku da bih počeo da slikam početak snimanja emisija koje je imala.”Da nije poslala poruku Ronanu da je prati, mogao je da propusti posao koji ga je doveo do mesta gde je danas. “Sada,” kaže on, “uvek se javljam na telefon.”

Put Piksi Levinson da bi postala lični fotograf Dua Lipe je bio malo drugačiji: “Dua Lipa je bila moja drugarica i pre nego što smo počele da radimo zajedno,” kaže ona. Piksin bekgraund je u fotografiji – studirala je na Koledžu za modu u Londonu – ali imala narastajuću manekensku karijeru od koje je odlučila da napravi korak unazad. “Bio je sam početak [Duine]karijere. Vratila sam se u London posle par godina života u inostranstvu, a ona nije imala fotografa u tom trenutku, pa me je pitala da uradim njenu prvu turneju. To je bilo pre tri godina, a nas dve radimo sve vreme od tada.“

Džordan Hjuz, koji je proveo svoj život na turneji sa The 1975, imao je skoro isti početak kao i Ronan. Kao tinedžer, uzimao je jednokratne kamere za punk svirke u njegovor rodnom gradu Birmingemu, razvijajući sposobnosti za hvatanje duha koji muzičari koji nastupaju uživo hoće da ovekoveče. Preselio se u London kako bi pokušao nešto novo i, u 17 godini, imao ugovor sa muzičkim magazinom NME. Tada je slikao sve od Tejlor Svift do Džeremi Korbina za njihovu naslovnu. “Izraslo je iz toga,” kaže on za i-D, šetajući kroz ulice Londona svoj slobodni dan. Ponovo se vratio u London, pre nego što je naslov benda Reading i Leeds. “Upoznao sam mnogo ljudi koje znam kroz industriju, kroz NME. Na primer, cela priča oko The 1975…”

“Cela stvar sa The 1975” obeležila je najbolji deo godine Džordanovog života. U svojim ranim dvadesetim upoznao je menadžera benda, Džejmi Oborna, dok je radio sa Wolf Alice. Oni su se ponovo okupili 2018, kada je bio ubačen unutra da snima fotografije za video za The 1975. ‘It’s Not Living (If It’s Not With You)’. “Ukratko, momcima i Džejmiju su se mnogo svidele fotgrafije koje sam napravio,” kaže on. “Kasnije me je Džejmi povukao u stranu i pitao da li i dalje radim turneje. Rekao sam ‘ne baš, ali bih za pravi bend”. Odgovorio je: “Je li 1975 pravi bend?’, i odatle je počeo snowball efekat.”On je sa njima još od tada.

1566919315568-unnamed-4

U stvari, pre samo nekoliko dana, kada je bend bio u Osaki, postojala je dobra šansa da se Džordan i Ronan sretnu. Metju Hili i pop zvezda koju Ronan trenutno slika, Rita Ora, su se upoznali u bekstejdžu na instom festivalu na kome su nastupali. Ronan je sa njom od jula, kada je “dobio poziv od Ritinom menadžera dok je bio u povratku vozom iz Glazgova u London. Sledeći dan sam bio u Ženevi fotografišući je za događaj, i sarađujem veoma blisko sa njom još od tada.”

Postoji jaka razlika između The 1975 pop sveta i sveta u kome živi Rita. Ronanov posao dolazi sa dodatnom odgovornošću da ublaži sliku osobe bez mane koju isključivo vidimo na crvenim tepisima i u muzičkim spotovima. Metju Hili ima istoriju na sceni u svojom znojavom sjaju. Ronan ima retku priliku da prikaže ljudsko biće koje se nalazi ispod glamura; to su one slike koje najčešće rezonuju sa Ritinim fanovima. “Mislim da njihovi fanovi mogu najviše povezati sa iskrenim radom koji je obično veoma labav, a možete i reći da nije bilo mnogo posla koji se obavljao iza kulisa,” kaže on, ističući ove fotografije kao jedne od njegovih omiljenih.

A da li večito mora da visi sa zida kako bi uhvatio ovakve trenutke? “Ponekad sam sam u sobi sa njima, a ponekad je okolo još puno ljudi sa kojima možda i nikada nisam ni progovorio, a svakako se nađu na mojim fotkama.“

“Definitivno sam na privilegovanom mestu, ovi ljudi mi veruju i ostavljaju mi prostora da radim šta god želim,“ priča mi Džordan o svom ugovoru sa The 1975, “pod uslovom da znam kad da se sklonim. A dovoljno sam emocionalno zreo da shvatim kada je momenat interesantan za fotku, a kada je u pitanju nešto lično što i ne moram da zabeležim.“ Bio je tu kada je bend hedlajnovao u Dubaiju, a kada se Meti poljubio sa jednim muškim fanom na stejdžu, što je bio srednji prst upućen homofobičnom establišmentu, kao i njihovim razgovorima sa Gretom Tunberg, “Generalno pravilo je ‘Dokumentuj sve’. Idem sa njima i kada su slobodni i izlaze. Sa njima sam po hotelima. Putujem sa njima - nisam u odvojenom busu ili avionu.”

Piksi kaže da je važno “imati osećaja“ u ovakvim situacijama. “Sve je u tome da skontaš situaciju, veruješ svojoj intuiciji i budeš svestan ljudi oko sebe.“ Ona je samouverena u ovakvim situacijama; posmatra ljude sa kojima je na turneji, Duu i njenu ekipu, kao članove porodice. Važno je imati takvu podršku i potporu na turneji. “Provodim više vremena sa Duom i bendom nego što sam to radila i sa jednim dečkom ili prijateljem koga sam imala u životu,“ kaže ona. “Moraš žrtvovati i vreme koje bi ianče provodio sa prijateljima i porodicom, zato što si većinu vremena na putu.“ Kada se radi o kasnijoj budućnosti, Piksi misli da će se posvetiti studijskoj i modnoj fotografiji. Ipak, njeno iskustvo sa Duom definitivno je posebno. “Neću reći da ovako nešto ni za koga drugog ne bih radila,“ priznaje ona, “ali zapravo verovatno i ne bih.“

Velika većina onih koji rade kao fotografi na turnejama danas su muškarci; ovu scenu formirali su dečaci koji su našli svoj put do bekstejdža. A ukoliko postoji nešto što bi Piksi volela da promeni u svetu u kome trenutno živi, bili bi to upravo ovi stereotipi. “Ono što sam primetila je da je u ovoj industriji i dalje previše muškaraca,“ potvrđuje ona. “Ženama može biti teško kada su konstantno okružene gomilom muškaraca, tako da bih volela da žene imaju dovoljno samopouzdanja da se više uključe u ovu priču.“

Bilo kako bilo, ovo jeste posao za bilo koga ko ima sposobnost da na fotki uhvati muzički nastup - takve osobe trebalo bi da uskoče u ovu priču bez razmišljanja. Jednom kada si tu, objašnjavaju ovi fotografi, upoznaćete se sa energijom posle koje će vam biti teško da slikate bilo šta drugo. “U pitanju je najintenzivnije iskustvo u mom životu,“ rekao mi je Ronan uz prizvuk radosti i entuzijazma. “Možeš sedeti u lobiju u hotelu tri sata i onda fotkati pet minuta. Moram biti u potpunosti fokusiran kako ne bih sjebao tih jedinih pet minuta koji su mi na raspolaganju.“

Džordan se slaže. “Ne bih nikada ovo uzeo zdravo za gotovo,“ kaže on uz vidljiv osmeh; on zna koliko je srećan. “Ovih dana vodim i dnevnik gde pišem stvari kada ih osetim. Ta osećanja ponekad izblede posle sat vremena, tako da pokušavam nekako da ih sačuvam. Ona -- kao i ovo celo iskustvo -- uvek će mi delovati poprilično magično.“

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE UK.