Reklame
Ishrana

Kako sam se skinuo sa šećera

Moje telo je sanjalo i tražilo šećere, paste su mi bile u glavi, gibanica je izgledala kao raj.

pisao Galeb Nikacevic
05 Septembar 2017, 7:48am

Foto: Sandra Planojević

Napomena: ja nisam stručnjak u oblasti dijetetike ni na koji način. Nikome ne preporučujem ništa, niti se zalažem za nešto. Nisam upoznat sa svim pojedinostima i potencijalnim posledicama ove dijete. Za svaki savet, preporuku ili potencijalnu sumnju, molim vas da se obratite stručnim i nadležnim licima koja mogu da vam daju pravi savet i da vam odgovore na sva pitanja. U ovom tekstu nisu uključene teme patologija, hormona, različitih uticaja na muškarce i žene, niti bih se usudio da sebe stavim u poziciju autoriteta na ovu ili bilo koju drugu temu iz oblasti medicine u najširem mogućem značenju. Ovde je samo opisano moje iskustvo i ono što važi za mene, ne mora da važi i za druge.

Postoji jedan zanimljiv eksperiment koji je izveden na univerzitetu Prinston 2014. godine. U eksperimentalnoj grupi koju je činilo 43 miša, uvedene su u ishranu dve stvari: kokain i šećer. U periodu od 15 dana sopstvenim izborom, ali i kroz različite zadatke, pokazalo se da 40 od 43 miša radije uzimaju šećernu vodu nego kokain. Kada su poredili rezultate, ispostavilo se da su miševi osam puta spremniji da rade za šećer.

U dokumentarnom filmu "That Sugar Film", postavili su osobu u magnetnu rezonancu i napravili su ogromnu slamčicu koja se provlači kroz celokupnu aparaturu do čaše sa čokoladnim šejkom. Potom su uživo snimali šta se dešava sa ljudskim mozgom u trenutku kada okusi šećere. Ono što je nesumnjivo pokazano je da šećeri trigeruju sve centre adiktivnosti, kao i emotivne reakcije. Naš život je pod kontrolom ove zavisnosti. Naše emocije, naš društveni život, naše navike. Ono što smo mislili da volimo, da smo nečemu skloni, da je naš lični izbor se pokazalo kao velika, "slatka" laž. To nisu navike, to su izgovori.

Dnevnik Njujork tajms je 2016. obelodanio veliku prevaru u tekstu "Kako je industrija šećera prebacila krivicu na masti", detaljno opisujući i dokazujući da su magnati šećerne industrije plaćali ogromne svote novca naučnicima, doktorima i univerzitetima da stvaraju legitimne naučne tekstove koji su tendenciozno skretali pažnju sa šećera na masti. Tako su ne samo regulisali zakone, već i pokretali kampanje u kojima su za sve zdravstvene probleme krivili masti. Cela planeta je odbacila masti i prihvatila šećere. I ne znajući smo priglili opasnu, najgoru drogu na svetu. Goru od bilo koje druge psihoaktivne supstance koju možemo da zamislimo.

I ceo svet je navučen na nju.

Najveći problem sa šećerima su oni skriveni šećeri u različitim prozivodima, kao i voće. Da, voće je problem. Možda i najveći, najkontroverzniji i najteži oblik za prihvatanje u kolektivnom nesvesnom savremenog društva je mislima obuhvatiti ovaj podatak. Kako je to moguće? Od malih nogu smo učili da je voće zdravo. Da, ono može da bude zdravo, ali razmislite malo, probajte da izvedete ovu misao do kraja i da zagrebete ispod površine; da li ste znali da banane, na primer, nestaju?

Znate li kako izgleda originalna banana? Ona je mala, gorka i puna krupnih koštica. A gde se u našim bananama nalaze koštice — nema ih. Modifikovali smo ih i prilagodili nama. One su sterilne i nesposobne za sopstvenu reprodukciju. Veštački ih proizvodimo. I to nije slučaj samo sa jednom vrstom koju najbolje poznajemo, već sa svim.

Jabuke, na primer, dolaze iz Gruzije. Svet ih je upoznao kroz kultivaciju, ali ona u prirodi nije bila tako lako dostupna. Dakle, većina voća nam je, zapravo, strana. I naš organizam nije dizajniran da ga konzumira često i u velikim količinama. Navikli smo da svako voće imamo uvek, ali u stvarnosti nam ono nije uvek dostupno. Tako da, zaista, voće - u određenim količinama i u određenoj frekventnosti - nije zdravo za nas. Fruktoza iz voća može da bude ozbiljan, ozbiljan problem. Svo to slatko, preslatko voće koje toliko volimo kada je divlje, u prirodi nije toliko slatko. Jer da jeste, sve životinje bi ga jele što bi ozbiljno ugrozilo njihov opstanak. Mi smo voće učinili toliko slatkim.

Ceđeni sokovi, šejkovi, frapei, smutiji i ostale prerađevine voća su posebno nezdrave. A to je direktno u vezi sa vlaknima. Vidite, majka priroda je napravila savršen zalogaj. Kada zagrizete jabuku, količina šećera i vlakana u svojoj sveukupnosti vas čini sitim i zadovoljnim. Pojedete dve jabuke i ne možete više. Ali kada uzmete sokovnik, u čašu od dva-tri decilitra može da stane i do sedam jabuka. A to je već zabrinjavajuća količina fruktoze.

Problem sa tim šećerima - kao i ugljenim hidratima koji se pretvaraju u šećere, tako da hleb i čokoladica dođu ista stvar - jeste insulinska reakcija. Nagli skok insulina izaziva iste efekte kao i heroinski fiks, a potom ide i nagli insulinski pad. Ta početna euforija se vrlo brzo pretvara u džangrizavost, mrzovoljnost, depresiju, i treba nam novi fiks. Uzmemo novi i opet se dešava isti ciklus. Naša pažnja, naše radne sposobnosti, naše emocije, naša energija, naš život — ne pripadaju nama. Mi robujemo zadovoljavanju tih potreba. Nemogućnost tela da se izbori sa tolikom količinom insulina stvara insulinsku rezistenciju i eto vam dijabetesa tip dva. Da ne govorim o deponijama holesterola, triglicerida, nagomilavanja sala i svih bolesti povezanih sa njima. Od masne jetre, ciroze, povišenog pritiska, srčanih i moždanih oboljenja, samo za početak. Za sve ovo su krivi šećeri, a gojaznost je samo jedan aspekt ovog beskrajnog spektra.

Šećer vas takođe čini gladnim. Evo primera: da li umačete pomfrit u sladoled? I rest my case. Ali to nije slučajno. Ista stvar je i sa onom našom "za slatko uvek ima mesta". U svetu postoji "sport" koji se zove Competative Eating. Ako odete na te sajtove, videćete da na forumima imaju kombinacije za bolje prežderavanje. Primera radi, na jednom takmičenju je čovek probao da pojede četiri kilograma sladoleda. Negde na pola mu se smučilo i više nije mogao da diše. Dodali su mu činiju pomfrita nakon kojeg je bez problema nastavio da cepa sladoled.

I tu negde počinje moje putovanje. Nakon što sam mesecima bio malaksao, gubio snagu u toku dana i imao problema sa pažnjom, motivacijom, voljom i ispunjavanjem radnih obaveza, rešio sam da preduzmem nešto. Emotivno sam bio nestabilan, impulsivan i vrlo često u dubokim očajnim i tužnim stanjima zbog kojih sam verovao da patim od depresije. Na poslu sam se borio da ostanem budan i usredsređen, ali nakon poslepodnevnog ručka, svi moji napori su padali u vodu. Jedva sam držao otvorene oči, a koncentracija je načisto popuštala. Čak i bez hrane, negde oko jedan-dva popodne, svakog dana, moja pažnja je opadala. Pošto se tako nešto doslovno dešava svima, verovao sam da je to normalno i prirodno stanje ljudskog bića i da su energetski padovi u toku dana ustrojstvo našeg organizma.

Koliko sam samo bio daleko od istine.

Pokušavao sam da pronađem lek, pomoć ili savet, od razgovora sa prijateljima, preko itnernet pretraživanja, pa sve do traženja psihijatara ili psihologa. Bilo mi je loše i nisam znao šta je posredi. Rešio sam da počnem da treniram, da ostavim alkohol i da probam da živim generalno zdraviji život. Ali ni to nije tako jednostavno.

Nakon nekoliko meseci treninga sam napredovao u snazi, izdržljivosti, brzini... Ali nisam napredovao u izgledu, životu. Nisam bio srećniji. Kilaža na benču se popela sa 40-50 kila na 80, a trčanje od 4-5 kilometara sa mukom se pretvorilo u 14-15 kilometara, bez nekog preteranog zamora. Mislio sam da stvari idu na bolje, ali kada bih skinuo majicu, salo se i dalje velelepno šepurilo. Ta želatinasta masa je u talasima skakutala gore-dole svaki put kada sam se spuštao niz stepenice. Motivacije i dalje nije bilo, energije još manje, a ja sam se psihofizički i emotivno osećao sve gore i gore. U jednom trenutku sam kolabirao na treningu, a nisam nastavio da se osećam bolje ni u danima koji su sledili.

Rešio sam da batalim sve, da malo povratim snagu i da izvadim krv. Teško sam se budio, ali sam još teže ostajao budan u toku dana. Krvna slika je, za divno čudo, bila okej. Imao sam malo povišen kreatinin i ureu (proizvodi bubrega čije visoke vrednosti upućuju na nekakve bubrežne smetnje), ali sam to pripisao proteinskim šejkovima i pojačanom mesu u ishrani, što obično i jeste slučaj u ovakvim situacijama.

Iskreno, očajavao sam.

A onda mi je kolega poslao članak o nekom biciklisti koji je rekao da je pronašao novi izvor energije koji mu je promenio život i značajno poboljšao rezultate. Rekao mi je: "Brate, vidi ovog cara šta je uradio". Počeo sam da čitam i nije mi u potpunosti bilo jasno o čemu govori. Navodno je čovek promenio funkciju svog metabolizma, kao što se prekidačem uključuje svetlo, i prestao je da koristi hidrate (šećere) kao izvor energije, a umesto njih, masti.

U početku sam mislio da je posredi neka budalaština, prevara, još jedna od onih revolucionarnih stvari koje nam prodaju svaki dan. Ali moram da priznam da me je zaintrigiralo i da sam želeo da vidim više. Na Guglu sam potom potražio nešto više, očekujući da mi izbaci nekakav hoax ili Reddit stranicu koja će objasniti kako smo svi budale i zašto je to fejk. Ali to se nije desilo. Najednom mi se otvorio svet ketogene dijete.

Da pojasnimo stvar: naš organizam voli šećer. Obožava šećer. Klanja se šećeru kao božanstvu. I svaki put kada organizmu treba energije, prvo će da posegne za šećerima. Mozak se hrani šećerima, mišići koriste šećere kao trenutni izvor snage i energije. Ako nema direktno šećere, on će da koristi ugljene hidrate. E, ketogena dijeta kaže da to ne mora i, čak, ne treba da bude tako. Da su masti pravi izvor energije. Zdrav izvor energije, bolji izvor energije. Trajniji izvor energije.

Ništa mi nije bilo jasno. Jasno mi je bilo da je šećer uzročnik svih mogućih oboljenja i da je šećer droga, taj deo nije teško skapirati. Ali kako da živimo bez ikakvog šećera u organizmu? Kako da koristimo masti kao gorivo? Da naš organizam svaki put kada je gladan, uzme salo iz našeg organizma koje imamo u deponijama i naslagama. Da nikada ne osećamo glad, a da organizam sam jede salo dok ne radimo ništa. Zvučalo je nestvarno isto koliko i magično.

Naišao sam na nešto što se zove Čarlijeva fondacija, koju je osnovao jedan holivudski producent čiji je sin, Čarli, oboleo od retkog oblika epilepsije. Na medikamentima se pretvarao u biljku, a bez njih nije mogao da živi. Pošto nije želeo da mu sin bude biljka, rešio je da investira lovu u fondaciju koja će se baviti istraživanjima o lečenju epilepsije. I niko nije više doprineo ketogenoj dijeti, a cela priča počinje 1994. godine. Ali i ne baš.

Istraživači su pronašli srednjevekovne zapise o lečenju epilepsije. Naravno, u to vreme nisu znali da je posredi epilepsija, već su verovali da je čoveka zaposeo Đavo. Vodili su te ljude u manastire, a potom su ih izgladnjivali. Napadi su, kako piše, zaista prestajali i ispostavilo se da je gladovanje dobro za epilepsiju. Međutim, nije bilo u potpunosti jasno zašto. Kasnija ispitivanja su pokazala da usled gladovanja, jetra počinje da proizvodi organska jedinjenja, ketone. Ketoni nastaju oksidacijom sekundarnih alkohola i dobili su ime po staroj nemačkoj reči Aketon, što je, zapravo, aceton. Ketoni su otkriveni još krajem 19. veka u urinu dijabetičara, ali se dugo verovalo da su neželjeni proizvodi nekompletne oksidacije masti.

Ali, ispostavilo se i da organizam, kada se dovede u stanje gladovanja ili preživljavanja, i kada potroši sve šećere na raspolaganju, kao i one iz depoa u mišićima i drugim organima koje je imao, a nema novog izvora, u toj nužnosti mora da se okrene nečemu drugom, a to su ketoni. Daljim ispitivanjima shvatili su da su ketoni neverovatan izvor energije. Dugotrajniji, kvalitetniji, jači i toliko neverovatno delotvorni i blagotvorni za naš organizam i kvalitet našeg života da je to prosto neverovatno.

U početku je u centru pažnje bila samo epilepsija. Verovalo se da mozak mora da koristi glukozu (šećer) i da je to jedini izvor energije za mozak koji troši čak 80 odsto šećera u našem organizmu. Ali ispostavilo se da i ketoni isto mogu da hrane mozak! Ne u potpunosti, nekih 20-25 odsto mozak i dalje mora da izvlači iz glukoze. Ali šta je to sa ketonima što je činilo da sprečava epi napade? Jedan od odgovora može da bude energija. Poznato je da je većina neuroloških bolesti povezana sa problemom proizvodnje energije.


Ketona, naime, ima više vrsta. Jedan od veoma važnih ketona se zove BHB (betahidroksibiturat), koji hrani mozak i pokazalo se da je daleko kvalitetniji izvor goriva od glukoze za mozak, jer nudi više jedinica energije po potrošenoj jedinici kiseonika. Potom su otkrili da isti ovaj keton utiče i na hipokampus, to jest na delove koji su zaduženi za pamćenje i učenje. Ali takođe kao izuzetno dobar izvor energije za mozak uspeva da se kumuliše energija iz ovog ketona i skladišti, tako da ostaje višak energije koji usporava procese koji dovode do starenja i umiranja ćelija što je direktno zaduženo za bolesti demencije i Alchajmera. Nakon vrlo uspešnog istraživanja, mali Čarli sada živi srećan život, potpuno lišen teških medikamenata.

S druge strane se ispostavilo da ketoni utiču veoma povoljno na jetru, bubrege, da leče dijabetes tip 2. Sve je ovo zvučalo neverovatno i morao sam da probam i sam.

Ketoni se proizvode iz masti, to jest iz triglicerida koje obrađuje jetra. Da bi se organizam prebacio na potrošnju ketona i da bi počeo da ih prozivodi, neophodno je izbaciti potpuno šećere iz ishrane. Organizmu je potrebno veoma malo šećera za osnovne funkcije pojedinih organa, mozga i još ponečeg. Tu količinu organizam proizvede sam. Nikakva dodatna količina šećera nikada ne mora da bude uvedena spolja. Niti iz voća niti bilo čega drugog. Kada posmatrate, na primer, Bušmane ili Aboridžine... Šta mislite kako su oni mogli danima da prate neku životinju kroz pustinju po najgorem suncu i da je ulove? Na šećerima? Na ugljenim hidratima? Ne. Na mastima.

Prva stvar je bila da se odreknem šećera u svakom obliku. Rafinisanih i skrivenih. Kao i svih sastojaka koji se pretvaraju u šećere — ugljene hidrate. Odnos dnevnog unosa hrane otprilike izlgeda ovako: 75 odsto masti, 20 odsto proteini i svega pet odsto hidrata.

Ako na primer ishranu čini 2,000 kalorija u toku dana, a samo pet odsto smeju da budu hidrati, to znači da možete da unesete 100 kalorija dnevno iz hidrata. Ako računate da jedan gram hidrata ima četiri kalorije, to je oko 20-25 grama hidrata dnevno. To je, dragi moji, manje od jednog parčeta hleba. E sada, ako pojedeš jedno parče hleba u toku dana, već si preterao sa hidratima za taj dan i u problemu si. Zato je bolje izbaciti ga potpuno i hidrate unositi iz povrća. Jer za tu istu količinu hidrata možete da pojedete brda brokolija i da vas sitim drže ceo dan.

Visokim unosom proteina organizam dobija više nego što mu treba. Kada iskoristi ono što mu je neophodno, organizam sav višak proteina pretvara u šećere. U našem organizmu postoji mehanizam koji se zove glukoneogeneza koji u slučajevima kada nemamo iz čega da stvorimo šećere, on to izvlači iz proteina. I to je ono zašto Atkinsova dijeta na kraju donese više problema nego koristi.

Dakle, ostajemo na 75 odsto masti.

I tu je počela moja borba. Rešio sam da prestanem da unosim šećere, ali to nije bilo dovoljno. Trebalo je da budem ispod 2,000 kalorija dnevno i da od toga najmanje 75 odsto budu masti. Zadatak je daleko teži nego što sam očekivao. Manje od 2,000 kalorija u prevodu su dva obroka dnevno. I to je to.

Nakon više od trideset godina života na hidratima i šećerima, skidanje sa njih i menjanje navika je bukvalno ništa manje nego apstinentska kriza. Već nakon dva dana sam polako ušao u to stanje ketoze. To znači da sam potrošio sve šećere u organizmu i da nisam unosio dodatne. Potom je moj organizam potrošio i depoe šećera i ušao u krizu. Da, pravu apstinentsku krizu.

Međutim, to što je neko u ketozi ne znači da troši masti iz organizma, već da je počeo polako da proizvodi ketone i unosi brzu energiju kroz masti sa strane. Opasnost je da ukoliko u bilo kojem trenutku unesem neke hidrate ili šećere — ispadam iz ketoze. Cilj je da se organizam keto adaptira, a za to je potrebno vreme. Ketoza i keto adaptacija nisu isto. Trovao sam se šećerima ceo život i ovo neće doći preko noći.

Celokupan proces moje adaptacije pre nego što je organizam počeo da troši sopstvene masti je trajao tri nedelje, ali i dalje nije stigao do keto adaptacije. Za to je nekada potrebno više meseci, pa čak i cela godina. Dakle, svako ko je ovo probao i misli da je postigao keto adaptaciju kroz nekoliko dana je u velikoj zabludi. Mnogi čak nisu stigli ni do ketoze, jer ukoliko zaista ne brojite svaki zalogaj, vrlo se lako zajebete. Moja slobodna procena je da više od 80 odsto ljudi koji misle da su u ketozi, zapravo, nisu.

Neka od osnovnih pravila su sledeća:

1. Ukoliko unosite hidrate — niste u ketozi
2. Ukoliko jedete voće — niste u ketozi
3. NE POSTOJI cheat meal.
4. Ne postoje prečice. Keto adaptacija se teško postiže i iz nje se lako ispada.

Neverovatno je gde sve postoje šećeri. Moj trener i keto guru je, na primer, ispao iz ketoze nakon tri meseca adaptacije, jer je jednom stavio kapi za nos. Toliko šećera ima u njima. Šećer je i u pavlaci, jogurtu, veštačkim zaslađivačima (o da!). Više od 80 odsto svih proizvoda u prodavnici više nije za vas. Morate, na primer, da budete oprezni i sa kalorijama. Jer, bademi su zdravi, ali jedna šaka badema ima 500 kalorija i šta ćete posle ceo dan? U steviju se, na primer, skoro redovno stavlja nešto što se zove glikozid koji je mnogo opasniji čak i od saharoze. Neverovatno je u čemu sve postoje šećeri.

Nakon dva dana sam potrošio sve depoe šećera i moj organizam je ušao u posebno stanje ketoze, popularno nazvano keto flu (grip), jer kriza ima slične simptome kao težak oblik gripa. Ali ukoliko ste živeli dosta na hidratima i volšebno konzumirali šećere, desiće vam se prava apstinentska kriza. Isto je kao i sa drogom — koliko ste je konzumirali, toliko je teško skidanje. Ja nisam mnogo jeo slatko, ali sam pio alkohol, a to je isto čist šećer. Na keto dijeti takođe nema alkohola. Ni kap.

Foto: privatna arhiva

Kada sam potrošio sve šećere, moj organizam još uvek nije počeo da upotrebljava ketone i dok se ta tranzicija ne postigne, ja nisam imao izvor energije. Prvo osećanje je opšta malaksalost koja je polako rasla. Teško sam hodao, teško sam govorio. Osećao sam kao da ću svakoga trenutka da padnem u nesvest. Jedan dan čak nisam mogao ni da govorim. Ležao sam u krevetu, čas sam se preznojavao, čas mi je bilo hladno. Konstantno osećanje mučnine me je pratilo danima, a povraćao sam nasumice dve nedelje, baš kao džanki u krizi. Moje telo je sanjalo i tražilo šećere, paste su mi bile u glavi, gibanica je izgledala kao raj. Mentalna i duševna borba sa samim sobom u toj krizi je najbitniji deo ove adaptacije i to je prepreka na kojoj padaju svi koji nisu dovoljno motivisani i istrajni.

Pošto su ketoni kiseline, celokupna kiselost tela se povećava i u zavisnosti koji ketoni su brojniji u organizmu, pa oni mogu da izazovu različite nus pojave, od svraba do neprijatnih mirisa i zadaha iz usta. Ako je aceto keton, onda vam iz usta "miriše" na aceton, ali ako je BHB, onda vam iz usta miriše na smrt. Crevna flora takođe može da se razjebe privremeno, jer mnoge bakterije u našem digestivnom traktu vole glukozu. Dok se organizam ne prebaci (kao i bakterije), na ketone, može da se javi svašta - od neprijatnih mirisa na koži i iz znoja, pa sve do konstipacije. Konstipacija je veliki faktor ketogene dijete, jer bez ugljnih hidrada nema šta da veže naš otpad koji se onda lepi po zidovima debelog creva i mučimo se u klonji.

Zato je bitno jesti puno povrća (postoji debata oko toga da li se broje hidrati iz povrća ili ne, ja to ne znam, pa se držim merica), posebno brokolija, karfiola, kelja, krastavca, tikvica i generalno povrća sa niskim glikemijskim indeksom, to jest povrće koje ima malo hidrata. Luk i paradajz, na primer imaju brdo hidrata u sebi.

U toj borbi sa samim sobom i ciklusi spavanja se poremete. Prvo ne možeš da spavaš, a potom ne možeš da se probudiš. Buđenje u sred noći, buđenje na svakih sat vremena, grčevi u nogama. Ovo su sve bile nuspojave skidanja sa šećera.

I onda se jednoga dana probudiš i sve je stalo. Nema više nikakvih tegoba. Organizam se prebacio na ketone, oni su pojurili kroz tvoje telo i doneli nešto novo. Najveća promena koju sam prvo primetio je energija i jasnoća. Misli su mi jasnije, usredsređenost mi je deset puta bolja, a kada dođe vreme za uobičajen energetski pad, on se jednostavno ne desi. Spavam bolje nego ikada. Budim se svako jutro u pet ujutru i budan sam ceo dan bez ikakvih problema. Treniram, radim i živim život zdraviji nego bilo ikada do sada. Nestala je masna jetra, sredili su mi se bubrezi, a šećer i krvna slika su kao u novorođenčeta. Promena je prosto neverovatna.

Kako je vreme odmicalo, sve više sam počeo da primećujem prednosti ovog stanja. Hranu sam počeo da posmatram na drugačiji način. Više ne osećam glad i hranu jedem zato što treba, a ne zato što moram. To mi je promenilo i navike. Počeo sam da uživam u spremanju hrane, kupovini hrane. Svaki zalogaj jedem lagano, pravim sebi savršen užitak. Nema više prežderavanja, halapljivog trpanja u usta, gutanja ogromnih komada i krvničkog zabijanja viljuške petog zalogaja u meso dok još uvek žvaćem prvi i borim se za dah. Ne jedem bezumno, kao zver.

Znam da nema goreg vernika od bivšeg narkomana, ali sva vulgarnost i razmetljivost nezdravog hranjenja se sada oslikava u novom svetlu, sa vremenskim i prostornim otklonom od dosadašnjih navika. Promenili su se moji maniri za stolom. Ketogena dijeta je, barem meni, donela veliku promenu. Gubljenje kilograma je samo posledica i to sasvim nebitna posledica ketogene dijete. Ako želite da izgubite kilograme, možete na bilo kojoj drugoj dijeti, jer što biste prolazili ove muke? Ketogena dijeta je više za one koji žele da unesu promenu u kvalitet svog života.

I naravno, sto ljudi, sto ćudi. Neke osobe su veoma adaptivne i ne prolaze uopšte kroz krize, dok se neki užasno muče. Moj trener je, na primer, kroz ovaj pakao prolazio osam nedelja. Kod mene je najteža kriza trajala tri dana, a ukupan proces krize tri nedelje. Još uvek nisam keto adaptiran, a u sredinom septembra će biti dva meseca otkako sam krenuo na ovo putovanje.

Ako ste želeli da znate nešto više o šećerima, hidratima, našem načinu života, ali i o alternativnom izvoru goriva za organizam, nadam se da sam vam pomogao. Ja sam za prva dva meseca izgubio više od 11 kila, ali mi se kvalitet života značajno poboljšao. O kilaži više i ne razmišljam, već na šta ću da potrošim sav ovaj višak energije.

Da ne pomislite da sam neki keto evanđelista, evo i liste stvari koje smatram najvećim manama ketogene dijete.

Mane ketogene dijete:

1. Zabluda o gubljenju kilograma.

Kada počnete da mršavite na keto dijeti, vrlo brzo izgubite puno kilograma. Usučete se i osušite. U mom slučaju je to bilo 4-5 kila u prvoj nedelji. Znam, neverovatno. Ali imajte u vidu da šećeri vezuju vodu, a kada ostanete bez šećera iz vas ode sva voda. To nisu pravi kilogrami, već prividni. Sekunde kada okusite hidrate ili šećere, ne samo da vas izbacuje iz ketoze, već vam se vraća sva voda, čak se i ugojite. Proces u kojem organizam sam troši svoje masti je proces za koji ćete, ipak, morati da se pomučite i sačekate neko duže vreme. Nema prečica.

2. Suplementacija

Sa vodom odlaze i soli, minerali, vitamini... Njih nemate kako drugačije da uzimate, već morate da se oslonite na suplemente. Multivitamin, B vitamin, vitamin C, cink, magnezijum, Omega 3... Posebno ako se bavite sportom. U suprotnom vas čekaju grčevi i ko zna šta sve.

3. Hidratacija.

Gubljenjem ogromne količine vode ste stalno u potencijalnom problemu. Unos vode mora značajno da se poveća. Više od 3-4 litra vode dnevno, minimum. A to nije lako.

4. Konstipacija, kamen u bubregu...

Ovo se u suštini svodi na povrće, ukoliko ne unosite dovoljno vlakana. Preti vam i veoma opasno stanje koje se zove acidoketoza (ovo nije ketoza, samo ima isto početno ime): kada prevelika količina proizvedenih ketona poveća kiselinu tela, povećavaju vam se šećeri, a nema insulina da ih reguliše. Ovo je više opasnost za osobe sa dijabetesom tip 2, a ukoliko ste zdravi onda nemate nikakav problem.

5. Nepostojanje dugoročnih rezultata.

Ketogena dijeta je relativno nova. Još uvek nema opsežnih istraživanja na ovu temu koja uključuje različite grupe ljudi na nivou celog života. Ne znamo šta je posledica višegodišnje upotrebe masti.

6. Restriktivnost u ishrani

Nema tolerancije. Ili ste na keto ili niste. Jednostavno je. Tek kada se dođe u stanje keto adaptacije može da se uleti u neki cheat meal, posebno kada govorimo o skidanju kilograma. Jer kada ste keto adaptirani, vi ne prestajete da proizvodite ketone, već se njihova proizvodnja samo usporava. U roku od 48 sati ste već nazad u ketozi. Ukoliko ste u ketozi i pojedete nešto što ne treba, ispadate iz celog ciklusa i sve ide iz početka. Restriktivnost je dosadna i vrlo često ograničavajuća, a na kraju krajeva — ljudi smo.

7. Plato

Ako izbacite šećere i hidrate i dođete do platoa kilaže koja više neće dole, nalazite se u problemu kako da skinete nove kilograme, jer nemate odakle da izbacujete hidrate i šećere. A ako oduzmete ostalo, ulazite u kataboličko stanje (razgradnje mišićnog tkiva), a to baš ne želite. Postoje neke tehnike za skidanje platoa, ali ja se sa njima još uvek nisam upoznao, jer nisam stigao do platoa.

8. Eksplozivna snaga.

Na ovo zaboravite na ketogenoj dijeti. Za eksplozivnu snagu i brzinu vam je potreban šećer. Na ketogenoj dijeti toga više nema. Ako trenirate, na primer, borilačke veštine onda postoji kombinacija ketogene dijete i hidrata (isključivo pred treninge, ali nisam siguran kako to funkcioniše), a to se zove ciklična keto dijeta. I nije jedina. Možete da pogledate ovde.

Još na VICE.com

Koliko košta savršena ishrana

Kombuha vas ne čini zdravijima

Jeo sam nedelju dana kao Novak Đoković