Foto ilustracije Ben Giles

Društvene mreže nam kvare pamćenje

Dokumentovanje naših života na Snepčetu i Instagramu može da smanji sposobnost da se ti trenuci sačuvaju u pamćenju.

pisao Eda Yu
|
29 Mart 2019, 9:04am

Foto ilustracije Ben Giles

Nekako, kad god se zateknem kako besciljno skrolujem po svom Instagram fidu, uvek završim blizu kraja, zalepljena za prve fotke koje sam okačila, juna 2016. Ne znam da li je to bila muzika – Rijana, Čens, Drejk ili Kanje su svi tada objavili albume koji menjaju život - ili sloboda koja dolazi sa tromesečnim lutanjem kroz Evropu, ali to leto je poslednje koje mi je zaista jasno u sećanjima.

Okačila sam u ove tri godine od tada desetine bolje izmontiranih fotki većeg kvaliteta, ali od ovih starih fotki uvek zastanem, ukopana u talasima nostalgije. Za moje pratioce, to leto je uredno spakovano u šest jednostavnih redova od tri savršeno izdeljena kvadrata. Ali kada bliže pogledam te postove, shvatam da su trenuci kojih se najživlje sećam noćni izlasci i tajne plaže koje mi nije ni palo na pamet da zabeležim na društvenim mrežama – jer sam bila previše zauzeta upijajući sve to.

To isto leto je donelo prekretnicu na društvenim mrežama. Priče o ruskim rovarenjima i skandali oko čuvanja privatnosti podataka su još bili ispod radara, Fejsbuk je dominirao kao platforma od kritičnog značaja za prikupljanje informacija u mesecima pred predsedničke izbore u SAD 2016. Neurotična dinamičnost s kojom se Tviter fid osvežava, minut po minut, savršeno su se poklopili sa munjevito brzim ciklusom vesti kakav imamo danas, dok su ljudi vodili debate o slobodi govora i njegovom značenju za savremenu politiku. A Snapchat, zvezda u usponu među društvenim mrežama, navodno je odbio ponudu od 30 milijardi dolara od Gugla i pripremao se da izađe na berzu.

Na leto 2016. Imali smo mnogo manje očiglednih razloga da budemo sumnjičavi prema društvenim mrežema i ne dočekujemo ih raširenih ruku. Ali uticaj a koji će nam one uticati na pamćenje, taj osnovni kognitivni proces, biće mnogo veći nego što je bilo ko mogao da predvidi.

Stvaranje pamćenja počinje percepcijom: tvoj mozak registruje vizuelni, auditivne, olfaktorne i taktilne doživljaje – kao što je slatka oštrina sladoleda od nane ili vlažni miris magnolije u toploj letnjoj noći – i šalje ih hipokampusu da bi on odredio da li će biti pohranjeni kao dugoročno pamćenje. Faktori kao što je poznatost, ponavljanje i emotivno uzbuđenje (stanje povišene fiziolopke aktivnosti) pomažu da se odredi koje će iskustvo probiti barijeru između kratkoročnog i dugoročnog pamćenja. Kao što je neurolog Džejms L. Mekgo primetio u svom radu iz 2013: “ Making Lasting Memories: Remembering the Significant,” (Stvaranje trajnih sećanja: pamćenje važnog) veće emotivno uzbuđenje tokom iskustva stimuliše amigdalu (deo mozga koji je odgovoran za emocije, instinkte preživljavanja i pamćenje) da oslobodi hormone stresa – hemikalije koje se luče kao reakcija na stresne ili uzbudljive situacije – što čini verovatnijim da će iskustvo biti pohranjeno u dugoročnom pamćenju.

Mekgoovo istraživanje je objavljeno 2013, ali danas deluje mnogo relevantnije: nezaustavljivi upliv digitalne tehnologije na naše živote je učinio emotivnu povezanost sa doživljajem težim nego ikad. Kada pogledam unazad, leto 2016 je bilo presudna tačka u vremenu kada su mnoge tehnološke kompanije uvidele mogućnost da pojačaju uticaj društvenih mreža na našu svakodnevicu. Platforme kojima je nedostajao taj uvid, kao što su Vine ili Tumblr, izbledele su i postale pozadinski igrači na prezasićenom tržištu, dok su oni koji su predvideli taj trenutak izdominirali. Instagram, platforma za fotogrfije koju je 2012. kupio Fejsbuk, jednostavan je dokaz za to.

Dok je Snepčet ostvario provbitni uspeh na osnovu toga što poruke u njemu nestaju, njegov “Stories” format – koji omogućava korisnicima da slikaju fotke i videe koji traju 24 sata na fidu pre nego što nestanu – promenio je u potpunosti pravila igre kada se pojavio 2013. Tri godine kasnije, Instagram je praktično ukrao tu opciju za svoju platformu. Iako su mnogi – uključujući tu i mene – isprva bili skeptični, Instagram storiji su brzo preuzeli primat. Pošto su se storiji pojavil, broj mesečnih aktivnih korisnika platforme je skočio sa 500 miliona na 700 milliona do sledećeg aprila, čime se godišnji rast broja korisnika udvostručio u svega osam meseci.

Storiji su prevazišli statične, pažljivo birane fotke tipične za Instagram objave, zahvaljujući svojoj efemernim, 24-časovnim narativnim sekvencama punim pogleda u svakodnevicu u “realnom vremenu”, koje su učinile da aplikacija dobije jednu opušteniju atmosferu. Brendovi i potrošači su uvideli prednosti toga i koriste storije i danas. Loša strana toga je očigledna: sada postoji pritisak da se postuje češće i tokom najuzbudljivijih doživljaja – prekidajući taj trenutak da okačiš stori koji će videti tvoji pratioci.

Prvi put kada sam uhvatila sebe da ovo radim je bila Nova godina 2016. Bila sam sa prijateljima na žurci u nekom skladišu u Los Anđelesu kada je počelo odbrojavanje; uživali smo u društvu i srećni što smo stigli negde pre ponoći. Taman sam htela da izvadim telefon da snepujem odbrojavanje, ali sam se u poslednjem trenutku predomislila i vratila ga, ne želeći da napustim taj trenutak. Ali kada sam se okrenula ka svom dečku, on je držao svoj telefon i vikao “Tri, dva, je’an!” u ekran. Poljubio me je dok su svi okolo nazdravljali, ali sećam se da sam se osetila čudno udaljenom od njega. U stvari sam se pitala da li je uživao u tom trenutku koliko i ja.

Džulija Soares i Bendžamin Storm su istraživači na Univerzitetu Santa Kruz u Kaliforniji koji su godinama proučavali uticaj digitalne tehnologije na pamećenje. Istraživanje koje su objavili prošlog marta sugeriše da se ljudi izdvajaju iz trenutka kada ga fotografišu telefonom kako bi zabeležili doživljaj, i tako pohranjuju sećanje manje duboko nego što bi inače bio slučaj. Njihov rad Forget in a Flash: A Further Investigation of the Photo-Taking Impairment Effect je bio prvi na ovu temu i u njemu su upoređivana pamćenja učesnika u tri scenarija: posle čiste opservacije, dokumentovanja kamerom na mobilnom i dokumentovanja u situaciji kada fotografije neće biti sačuvane, kao na Snepčetu. Prethodna istraživanja su već ustanovili da pouzdani izvor pamćenja kao što je kamera čini ljudsko pamćenje gorim – fenomen nazvan “efekat slabljenja izazvanog fotografisanjem”. Međutim, istraživači su taj efekat umnogome pripisali “kognitivnom transferu” (kada ljudi čuvaju sećanja na eksternoj memoriji umesto da ih lično pohrane), ali Soares i njen tim su otišli korak dalje tako što su testirali da li je kognitivni transfer jedini uzrok slabljenja pamćenja kada fotografišemo. Iznenađujuće, nije.

“Naša studija je pokazala da postoje dokazi da efekat slabljenje pamćenja izazvanog fotografisanjem naizgled ne zavisi od toga da li je fotografije pohranjena ili od toga da li neko može da kaže kameri ‘čuvaj mi ove informacije, koristiću ih kasnije’”, objašnjava mi Soares preko telefona. “Inače bi efekat nestao kada bismo znali da kamera nije pouzdan partner”.

1551921942109-Viceidea2

Predložila je novu hipotezu “namernog odvajanja” u kojoj se tvrdi da korišćenje kamere izbacuje ljude iz trenutka u dovoljnoj meri da ograniči stvaranje sećanja čak i pošto se kamera odloži iz ruke. Zanimljivo je i to što, kada su koristi Snepčet, učesnici su imali još veće oslabljenje pamćenja nego kada su prosto fotografisali, potencijalno zbog togaš to su imali više stvari koje odvlače pažnju kao što su filteri, efekti ili dodavanje teksta putem interfejsa aplikacije. Sa ovim novim uvidima i MekGoovim prethodnim otkrićima o vezi izeđu emocionalne pobuđenosti i pamćenja, odjednom je postalo jasno koliko duboko storiji na Instagramu mogu da utiču na sposobnost čitave generacije da bude prisutna i aktivna – pa tako utiče i na lično pamćenje. (Kada sam kontaktirala Instagram i Snepčet za komentare o sutdiji, Snepčet je odbio, nudeći mi da pričam o osnovnim vrednostima proizvoda za zastupnikom za javnost. Citirali su kako mnogi aspekti aplikacije – npr. to što nema javnih lajkova ni komentara – osmišljeni tako da pomognu korisnicima da se osete prijatnije kada iskreno izražavaju sebe i žive u trenutku. Instagram nije odgovorio na zahtev do trenutka zaključenja teksta).

“Udaljavaš se iz sadašnjeg trenutka i to izaziva taj osećaj. Bukvalno stavljaš ekran između sebe i događaja koji snimaš. I deluje kao bi moglo da treba malo više vremena da se oporaviš od tog udaljavanja pažnje, da se vratiš u stav ‘OK, živim u sadašnjem doživljaju, pristan sam’”, objašnjava Soares.

“Bivanje prisutnim” sve više postaje deo razgovora o “brizi za sebe”, biti zaista bez društenih mreža kao da postaje sve teže sa svakom godinom. Rapidan tempo digitalnog univerzuma ne popušta, niti popušta pritisak da ideš u korak s njime. I dok taj problem osećamo veoma snažno na nivou dobrovoljnog korisnika i potrošača, pojačava ga to što osećamo kao da moramo da postujemo, i protiv svoje volje. Zatičem sebe kako stalno osvežavam Tviter radi novih vesti i kako ubeđujem ljude da sam živa i zdrava putem Instagram storija ako prođe predugo između dve okačene slike. Pritisak da stalno stvaram sadržaj koji bi podelila s drugima često umanjuj vrednost vremena koje imam za sebe – odvlači mi pažnju dovoljno da ne mogu da u potpunosti emotivno cenim svaki trenutak.

Urednik Paper magazina zadužen za društvene mreže, Pejton Diks, deli taj utisak sa mnom. Čim završi posao, ona se trudi da ugasi sve mreže, ali priroda društvenog “šerovanja” to čini teškim “Uključim airplane mode, uzmem knjigu u ruke. Kažem sebi ne gledaj u taj jebeni telefon”, priča mi. “Ali isto tako, da budem iskrena, kao urednik za društvene mreže, shvatam da to nije moguće. Ako se nešto dogodi, ti si na prvoj liniji fronta. Tako da se staramo da odmah reagujemo an bilo kakve potencijalne kritike ili negativne komentare”.

“Bivanje prisutnim” sve više postaje deo razgovora o “brizi za sebe”, biti zaista bez društenih mreža kao da postaje sve teže sa svakom godinom. Rapidan tempo digitalnog univerzuma ne popušta, niti popušta pritisak da ideš u korak s njime. I dok taj problem osećamo veoma snažno na nivou dobrovoljnog korisnika i potrošača, pojačava ga to što osećamo kao da moramo da postujemo, i protiv svoje volje

Diks voli svoj posao, ali dobro poznaje negativne apskete društvenih mreža i njihove posledice po psihu i samopoštovanje. Na njenom prvom Njujnorškom Fashion Weeku, imala je velikih problema da pomiri svoje lične obaveze – među kojima je bila i briga o cimerki koja je doživela nesreću – sa svojim profesionalnim obavezama da uživo tvituje sa revije i da koordiniše nastup na društvenim mrežama koji je non-stop prekidao sve što je pokušala da postigne u datom trenutku.

“Sećam se kako sedim u bolnici i čekam cimerku, plačem za kompjuterom dok pričam telefonu i osećam se kao da bih mogla da umrem. Ovo je previše za mene, mislila”, prepričava mi Diks. “Ako sam nešto naučila iz mog iskustva, to je da sam bila emotivno involvirana i isceđena. To se neće ponovo dogoditi”.

Prekidanje trenutka je u srži efekta slabljenja pamćenja koji prati korišćenje društvenih mreža. Ali naša namera, to zbog čega prekidamo neki trenutak da bismo snimali zapravo može da utiče na to da li je sećanje pohranjeno u našem mozgu. Prethodna istraživanja su pokazala da volja – sposobnost primene sopstvene volje, kao što je namerno i pažljivo fotografisati nešto da bismo to zapamtili – zapravo pomaže očuvanju sećanja. Istraživanje je još uvek u preliminarnoj fazi, ali Soares mi je nagovestila da “postoje indicije da treba očekivati da što više namere stoji iza fotografisanja, manja je šansa za efekat slabljenja pamćenja. Tako da, kada neko fotografiše samo da bi postovao na Fejsbuk, istraživanja pokazuju da će se manje pozitivno sećati događaja nego kada fotografiše sa jasnom namerom”.

Profesionalni fotograf Aron Rikets je ponosan na svoju sposobnost da u prvi plan u svome radu stavi baš tu nameru. On cilja na to da uhvati dinamiku pokreta i trenutke koji će zapasti za oko – kao što je njegova slavna fotka Ofseta kako prosi Kardi Bi iz oktobra 2017. Kao neko čija fotografija čini razliku između uspeha i propasti novinarskog zadatka, Rikets naglašava da je, u trenutku kada fotografiše, hiper-svestan situacije i najmanjih detalja u odnosu na običnog posmatrača, često ulazeći u stanje uzbuđenih emocija koje čini da još lakše zapamti te trenutke.

"Kada fotografišem, ne radim to samo zbog fotografija. Uglavnom tu ima i planiranja, nekih stvari koje moraju da legnu na mesto pre nego što fotografišem”, kaže mi Rikets. “Mogu samo da govorim o sopstvenom iskustvu, ali mislim da fotograf mora da bude prisutan. To umnogome utiče na način na koji se sećamo situacije, sa ili bez fotografija”.

Izbirljivost i pažljivost u vezi s time kako se i šta fotografiše je osobina koja se dokazala korisnom za Riketsa kada je reč o korišćenju socijalnih mreža. Iako živi od toga što dokumentuje iskustva, Rikets ne oseća potrebu da stalno bude ažuran na mrežama. Umesto toga, našao je ravnotežu između toga da svetu pokaže “šta ima” i čuvanja nekih trenutaka samo za sebe.

U ovom snažno digitalnom dobu, možda je Rikets baš taj koji je već otkrio tajnu uspeha: fotografisanju, ma koliko bilo važno i neophodno, bi trebalo pristupiti sa umerenošću i jasnom namerom. Sledeći put kada izvučemo telefon da snepujemoscenu za stori, trebalo bi da se podsetimo da digitalno dokumentovanje može da odmogne, a ne da pomogne našem pamćenju tih magičnih trenutaka. A, mada retko kada možemo da izaberemo da u potpunosti izbegnemo društvene mreže, možemo da probiramo trenutke iz kojih biramo da se udaljimo – jer, nekada je vrednije prosto postojati, živeti u tretnuku, i imati priču koju ćeš kasnije pričati.

Članak je prvobitno objavljen na VICE US.