Iz Beograda u Prištinu i Tiranu: prvi put preko granica i "granica"

Četvrtak, 2. jun 2016. 6:15 ujutru, negde na autoputu Beograd-Niš.

„Sine, molim te pričaj tamo na engleskom. Nemoj stalno da zapitkuješ kao što imaš običaj. I javljaj nam se moli te majka."

Recimo da se mama više zabrinula da li ću da preživim dva dana u Prištini i dva u Tirani nego za celokupan borvak na studijama u Holandiji u domu sa 300 ljudi gde svaka druga osoba:

a) duva

b) uzima pečurke.

Da je mogla da mi zabrani da odem, verovatno bi to i uradila. Na Kosovo mislim.

Jedna od boljih stvari kad imaš 25 i zarađuješ je to što kod matoraca ona fora – dok te ja izdržavam ima da me slušaš – više ne pali. Jebiga.

Mada, nije majka jedina koja se brinula. Ljudi su generalno bili u fazonu da se baš pričuvam tamo. Naravno i da su usledila pitanja tipa - Šta ću ja tamo? Šta to ima da se vidi tamo? Da li ja znam kako će Albanci da se ponašaju prema meni kad čuju da sam Srpkinja? I kao da Priština nije dovoljna, ja sam sad smislila da idem u Tiranu. Pa šta to ima da se vidi u Tirani, da li se ja sećam drona bla bla bla. Ljudi su, u najmanju ruku, bili iznenađeni što idem.

Ali dok sam ih slušala i gledala te zabezeknute face, pitala sam se čega ja to treba da se plašim i pazim? Ko to živi tamo? Što da ćutim sve vreme? Ili da pričam isključivo na engleskom? Mislim se, neću da dozvolim da mi jebeni rat koji je vodio psihopata koga ste vi odabrali i mržnja koja je nastavila da se razbuktava i posle 1999. uništava i moj život. Išla sam i opet ću da idem i svi treba da idete, i oni treba da dođu, pa da se to seme mržnje koje su vam mediji i država usadili u glavu napokon zatre.

Šta imamo od toga da se mrzimo i pljujemo preko granice ili administrativne linije, kako vam drago. Nemamo baš ništa.

Ali da se vratimo na put.

Kosovo nikako nisam zamišljala, i jedva sam čekala da napokon vidim kako sve to, zapravo, izgleda.

Posle lomatanja po Srbiji i nekih 5 sati vožnje, mršavi koščati policajac je ušao da skupi lične karte. A onda je ušao drugi policajac, Albanac, skupio karte koje nam je ovaj prethodno vratio, i po izlasku iz autobusa rekao na smotanom srpskom Doviđenja svima i srećan put.

U međuvremenu se bus – a cela ta tura je podsećala na Ko to tamo peva, samo što nismo išli Zaaaaa Beograd, nego u Prištinu – napunio mahom starijim ljudima, izbeglicama sa Kosova.

Tu i tamo čujem neku priču, opet se setim onog psihopate koji je sve to napravio.

Je l' se sećaš Jovičine snaje? Ne znam kako se beše zove. Živeli su tu blizu nas. E pa ona je sa decom u Beogradu, kaže Jovica slabo dolazi ovamo. Ima troje dece.

Ali ulazak na Kosovo mi potpuno zaokupira misli.

Po prelasku granice, ja sam imala isti onaj osećaj kao kada ulazim u bilo koju drugu stranu zemlju. Iskreno. E sad, možda to ima veze s tim sto ja sa Kosovom nemam ama baš nikakve veze - moji preci Nikolići, hrabri Đetići, pretekli su od Turaka u Valjevo u 17.veku. A Kosovo nisam ni u svojim hardcore nacionalističkim danima smatrala srcem Srbije. Uvek sam ga smatrala davno izgubljenim.

Batalila sam knjigu i buljila u natpise na drugom jeziku pokušavajući da provalim šta je šta i da li išta razumem, gledala sam u ljude i u kuće načičkane jednu pored druge. Bukvalno sam se osećala kao da ulazim u Rumuniju. Ili Mađarsku.

Mada, nigde ali nigde nisam videla više vulkanizerskih radnji nego ovde. Da ne veruješ.

Kasnije sam, ćaskajući na mix srpskom i engleskom sa jednim Albancem saznala da su im automobili krš i da je to glavni razlog zašto auto larje biznis cveta.

Osim vulkanizerskih radnji, pored puta je bila i gomila novih, fensi kuća, i uopšte mi nije bilo jasno zašto bi neko gradio kuću na nekom randomly putu ka Prištini. Onda sam se setila da takvih kuća ima i kod nas, recimo tik uz Smederevski put u Kaluđerici.

Balkanski sindrom kićenja kapija je itekako živ i na Kosovu. Samo što se ovde ne stavljaju lavovi ili konji kao kod nas, nego orlovi.

Ali, da, to je taj sveprisutni balkanski seljacizam gde god da krenete.

Posle gomile orlova i auto larje, usledio je sledeći šok – ulazak u Prištinu: kružni tok sa milijardu automobila i ljudima koji voze kao ludi. Ako mislite da samo kod nas ima manijaka na ulicama, onda niste bili u Prištini. Nekoliko dana kasnije shvatiću da je Tirana, u stvari, još gora po tom pitanju.

Kako da odem do autobuske stanice, pitala sam vozača dok mi je davao kofer.

Evo je, dole, samo se spusti ovuda i tu si. Vidiš?

Aha, super, hvala.

Je l'ti treba možda taksi? kaže mi stariji čovek na srpskom ali sa jakim akcentom.

Ne treba, hvala, čekaće me drugarica na stanici.

Važi.

Taj taksista nije bio jedini koji nije imao problem sa tim da priča na srpskom.Tih nekoliko dana sam videla da ko god zna srpski, taj će sa vama na srpskom i da priča. A uverila sam se i da ama baš ništa neće da ti fali ako ideš ulicom Majke Tereze, prištinskom Knez Mihailovom, i pričaš na srpskom. I ne bi bio jedini koji priča na srpskom.

Onda mi se opet povraćalo od medija i svih onih koji nam šalju pogrešne i iskvarene slike i od svih onih koji u to, zapravo, i veruju.

Prvih nekoliko sati u Prištini bila sam pod uticajem zgrada i kuća koje su bukvalno nalepljene jedna na drugu, gradilišta kojih ima svuda, količine automobila na ulicama, hotela koji su maltene na svakom ćošku, polu-završene crkve u centru grada koju je gradio Slobodan, ogromne katedrale preko puta nje koja se još uvek gradi, bulevara Bila Klintona, statue Bila Klintona, oronulog komunistički-građenog sportskog centra koji se nekada zvao Bora i Ramiz.

Ali posle tog prvobitnog šoka, Priština je ozbiljno počela da mi se sviđa.

Sledećeg jutra, već sam bila navikla na ta gradilišta i na to da moraš da paziš gde ideš jer vozači uvek i svuda imaju prednost. Više mi nije bila ružna i čudna. Sa vrelim junskim suncem, ljudima na ulicama i pevanjem iz džamije, počela je da izgleda kao jedan sasvim običan grad. Ona je groteskna, živa, puna uskih, malih ulica sa barovima, kafićima i restoranima sa jeftinom hranom.

Ne znam kakva je bila pre rata i tokom devedesetih, ali ova Priština koju sam ja videla ima neki šmek.

Ali pravo da vam kažem, najveći šmek ima nesrećna Albanija.

Tu je tek usledilo nekoliko većih šokova, uglavnom Enver Hodža-related.

Ali da krenemo ispočetka.

Tirana: Žabari i lipe

Stojimo na kosovsko-albanskoj granici i čekamo da prođe Edi Rama sa svitom – razlog zbog kojeg na svakih 200m stoji po jedan policajac da mu čuva stražu.

Pita vas da li da vam lupa pečat u pasošu ili ne, možda ćete da imate probleme, kaže nam Ervin, koji nas vozi. Neka lupi, nećemo da imamo probleme. Idemo istim putem nazad.

E ovo je u stvari jedan od većih zajeba. Da sam sada htela da idem iz Tirane za Beograd avionom i da na pasoškoj kontroli Srbi vide granični prelaz Morina, ja ne bih mogla da uđem u Srbiju jer sam je ilegalno napustila, na graničnom prelazu koji oni tj. mi ne priznajemo.

Mnogi su se tako zajebali.

Pičimo kroz Albaniju i gledamo planinčuge oko nas. Ja buljim, nadam se da ću da ugledam neki Enverov bunker ali ga nema.

Sad će tunel. Posle njega se sve menja, videćete, kaže nam Ervin.

Sto mu gromova!!!

One planinčuge i netaknutu prirodu ostavili smo iza tunela i sada nailazi Enverova Albanija at its best. Sivo, rupčage na putevima, neki most ispod kojeg su uski potok i neki silni pesak, napuštene fabrike i pored njih naselja koja deluju kao da u njima nema žive duše.

Opet policajci.

Onda neki čudni kružni tok sa gomilom saobraćajaca koji nam kao pokazuju kuda da idemo. Onda pored puta najednom iskaču neke ovce. Ovaj sever Albanije je kao neki balkanski čardak ni na nebu ni na zemlji.

Posle nekoliko sati truckanja ulazimo u Tiranu. Dočekuju nas palme.

Sećate se kad sam pricala o vozačima u Prištini? Pa ovi u Tirani su ih zajebali. Ljudi voze ko kako hoće a pešaci pretrčavaju ulicu ko gde stigne.

A Tirana?

Tirana je eklektičan miks otomanske, italijanske i komunističke arhitekture koji oduzima dah. Jer se ovde sve to savršeno uklapa - koliko god vam to neverovatno zvučalo.

Na centralnom trgu je Skenderbeg, a oko njega su džamija, pravoslavna crkva, ministarstva smestena u žabarskim zgradama, niske komunističke zgrade koje je Rama bojio da bi bile makar malo lepše za oko i veliko parkiralište za bicikle (Tirana je jedan vrlo bicycle-friendly city).

Ja takvu Tiranu baš i nisam očekivala-mislila sam da je slična ostatku Balkana. Ali nije. Jedino sto je vezuje za Beograd (osim naravno te arhimržnje) jeste miris lipa! Lokalci kažu da ih je Edi zasadio dok je bio gradonačelnik. Smart guy.

A od Envera je po Tirani ostalo nekoliko bunkera, njegova prazna napuštena vila i piramida koju je njegova ćerka projektovala da bude muzej. Deo grada u kome je Hodžina vila zove se Bllok i tokom komunjarstva tu je živela samo i isključivo vrhuška partije dok je običnim ljudima pristup bio zabranjen. Posle pada komunizma, Bllok se otvara običnim smrtnicima te eto tu i nas, sedimo i pijemo koktele.

Osim što svuda mirišu lipe i imaš osećaj kao da je more iza ćoška (a u stvari je na sat vremena vožnje), Tirana je lepa, puna ljudi, srdačna, obična, siromašna, zanimljiva, bez Mek Donaldsa, sa dugačkim ulicama punim bednih prodavnica i frizerskih salona, menjačnica i kafića i konstantno te tera da joj se vratiš.

Nedelja, 5. jun . Autobuska stanica Priština. Dva sata do busa Zaaaa Beograd.

Devojke, šta biste da jedete?- kaže nam lik na engleskom dok mi buljimo u meso.

Nemamo pojma.

A da vi lepo sednete, a mi ćemo da spremimo nešto i da vam donesemo?

Može!

Dvadeset minuta kasnije ispred nas su dva poslužavnika sa mešanim mesom. Sudžuk im je do jaja.

Moram opet da dođem u Prištinu.

Ponedeljak, 6. jun 2016. 5:13 ujutru, Voždovac.

"Stigla sam. Bilo je super. Sledeći put idemo zajedno. Ako ništa drugo, pa mama Bekim Fehmiu je sa Kosova!"

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu