Zašto Vil Smit ne prestaje da snima tužne filmove

Ako ovog vikenda želite da odete u bioskop, a novi Ratovi zvezda vam nisu u planu, možda ćete poželeti da odgledate Kolateralnu štetu – to jest, ako niste čitali kritike. "Deluje kao satira", to je kritičar Ignatij Višnjevecki napisao o Vilu Smitu u ulozi ožalošćenog advertajzera koga muče apstraktni koncepti "smrti" i "vremena". U zabavno zajedljivoj kritici u Vilidž Vojsu, Alan Šerstul sugerišeda će ljudi koji makar i čuju da ovaj film postoji izraziti zapanjenost time da je u pitanju „pravi film koji se zaista prikazuje u američkim bioskopima"; Džastin Čeng iz Los Anđeles Tajmsa obećavada je Kolateralna lepota „taman toliko loša da ćete zapravo poželeti da je malo gora."

Ostaje da se vidi da li će ostati najgore ocenjeni film koji se pojavio u sezoni praznika – rane kritike svemirske romanse Putnici, sa Krisom Pratom i Dženifer Lorens, ukazuju na to da će doći do mrtve trke između njih. S druge strane, Kolateralna lepota ne deluje kao zabavan film. U ovom slučaju, koncept „zabave" je posebno bitan, zato što je „zabavno" nekada definisalo karijeru Vila Smita: od Loših momaka iz 1995, do Ljubavnog terapeuta iz 2005, bio je nepobediv kao unosni, harizmatični zabavljač. Čak i uprkos kratkom razdoblju kada je bilo očigledno da juri Oskara – jednom relativno uspešno ( Ali iz 2001.) i jednom ne baš toliko ( Legenda o Bageru Vensu iz prethodne godine) – njegov ugled supernove multipleksa masovnog tržišta ostao je neukaljan.

Međutim, tokom poslednje decenije, Vil Smit se uglavnom zakopao u depresivnoj žabokrečini, kada su u pitanju poslovi koje prihvata – emotivno manipulativne uloge kojima namerava da se poveže sa publikom koja želi dobro da se isplače, čak i po cenu da se otuđi od nje. 2008. godine, igrao je u Sedam života, savremenoj priči o saosećanju koja sadrži jednu od najbizarnijih scena samoubistva u poslednje vreme. U Kontuziji iz prošle godine je igrao dr Beneta Omalu, koji je otkrio raširenost hronične traumatske encefalopatije kod američkih fudbalera. Čak i u mnogim običnim, akcionim filmovima na koje je Vil Smit navikao publiku – Ja sam legenda, Henkok, Posle Zemlje, i ovogodišnjeg Odreda otpisanih, koga je kritika izmasakrirala – preovlađuju teške teme, u rasponu od alkoholizma i depresije, do čistog zla i katastrofalnih pošasti koje bukvalno dovode do kraja sveta.

Kako je momak koji je smišljao neke od najpopularnije duhovitosti devedesetih skrenuo na tako neveselu desetogodišnju stranputicu? Može se reći da je ovo čudno – ali po pojavljivanju Kolaterne lepote i dalje veoma otvoreno – poglavlje u karijeri Vila Smita počelo pre tačno deset godina, kada se pojavio film Potraga za srećom. To je takođe bio i filmski debi njegovog sina, Džejdena, i film prati istinitu priču Kristofera Gardnera, trgovačkog putnika kome je sreća okrenula leđa i koji se, zajedno sa svojim sinom, muči kao beskućnik dok mu se brak raspada i dok pokušava da ostvari američki san kao mešatar na berzi.

Melanholična priča o poteškoćama koja teži optimizmu, Potraga za srećom nije baš toliko tmurna kao neke druge pojave u podžanru Tužni Vili. Ako ništa, uloga Gardnera dala je Smitu priliku da iskoristi svoj beskonačni dar za karizmu, dok radi sa materijalom koji je često prilično tanak. Ovaj film, koji je punio bioskope, pojavio se tri godine pre popularnog rijalitija ABC-a, Akvarijum s ajkulama. Oba ova ostvarenja nalaze inspiraciju u panici i rasulu koji su usledili nakon finansijske krize u SAD dvehiljaditih. Ona cinično prebacuju odgovornost sa onih koji su ovu zemlju doveli u haos, i onima koji su njime pogođeni postavljaju pitanje, „Ako su stvari toliko loše, šta činite da popravite svoju situaciju?"

Sasvim primereno, Potraga za srećom  je postao poštapalica za desničare. 2009. godine – svega par nedelja nakon što je predsednik Barak Obama položio zakletvu, Nacionalna revijaga je smestila na sedmo mesto na listi najboljih konzervativnih filmova, dok ga je predsedavajuća Centra za jednaka prava, Linda Čavez, odvratno kovala u zvezde: „Gardner i njegov sin su crni, ali ne postoje rasne konotacije ili potkontekst… ovaj film je protivotrov za Vol Strit i ostale holivudske klevete, po kojima u svetu finansija ne postoji ništa osim pohlepe". Ako to zvuči malo pomereno od realnosti, takođe nije toliko daleko od onoga što je i sam Smit imao da kaže o Potrazi za srećom.

U novembru 2006, promotivna turneja filma je uključivala i zaustavljanje u Detroitu, odmah nakon što je država Mičigen glasala protiv pozitivne akcije. Iako je Smit tokom promocije rekao da „Kao crni Amerikanac, sto posto sam za pozitivnu akciju", takođe je one koji su glasali protiv nje okarakterisao kao „dobre ljude sa dobrim namerama", i o temi filma govorio na način koji je u skladu sa onim što govore ti glasači koji navodno imaju dobre namere: „Tomas Džeferson… nije rekao da zaslužujemo sreću, ili da naša vlada može da nam je pruži. Potraga je ono što je važno, mogućnost da se krene u tu potragu. Zbog toga je Amerika jedinstvena."

Politiku na stranu, jasno je da je Smit na Potragu sa srećom gledao kao na pokušaj da se poveže, obrati i možda čak i menja živote onih koji žive u „stvarnoj Americi" – u isti mah altruistički i kvazi-mesijski pristup koji je mogao da se uoči u intervjuu za Kolajder povodom Sedam života. „Imao sam veliko prosvetljenje o tome koliko više toga bih mogao da budem, koliko toga još želim da učinim, i koliko želim da služim čovečanstvu, umesto da zarađujem na svojim filmovima… više bih želeo da me pamte kao čoveka kome je bilo stalo do ljudi i koji je posvetio svoj život tome da svet bude bolje mesto."

Ranije ovog meseca, kod Elen, Smit je rekao da ga je smrt sopstvenog oca inspirisala da prihvati ulogu u Kolateralnoj lepoti – ali nije teško zamisliti i da je zadatak koji je sam sebi postavio i o kome je pričao u doba Sedam života tu takođe odigrao određenu ulogu. Iako nam ti razlozi pomažu da zaključimo zašto je želeo da snimi taj film, nije nerazumno očekivati drugačiji tok pitanja koji će se pojaviti kada posetioci bioskopa ovog vikenda odgledaju Kolateralnu lepotu: kako je moguće da je ovo snimljeno?

Koliko god da je jasno da Vila Smita privlače projekti koji tobože nameravaju da se bave temama koje su u isto vreme i uzvišene i besmislene, kao što je to „ljudsko stanje", izgleda da do realizacije tih projekata dolazi isključivo zbog toga što je on umešan u njih. Zamislite Kolateralnu lepotu sa Krisom Hemsvortom u glavnoj ulozi – ili Majklom B. Džordanom, ili Majklom Šenonom, ili bilo kojim uspešnim glumcem koji ipak ima manje od 250 miliona dolara. To se ne bi dogodilo.

A to je zato što Vil Smit pripada vrsti zabavljača koja izumire, koji na osnovu svog imena mogu da učine da se bilo šta snimi – i to je začkoljica koja možda pothranjuje njegovu iluziju da ovakvi filmovi pomažu bilo kome osim njemu. „Nije mi potrebno da ovaj film rasturi filmske blagajne", rekao je prošle nedelje tokom intervjua uživo na Fejsbuku, i u komercijalnom duhovnom preispitivanju koje je definisalo ovaj period njegove karijere, tom izjavom se možda najviše približio univerzalnoj istini.

Još na VICE.com

Vodič za praznike uz grip, serije i filmove

"Dolazak" je možda najbolji film ove godine, a ovo je pisac koji ga je smislio

Da li je bioskopski i stripovski doktor Strejndž osnivač hipi pokreta

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu