Poslednji srpski EURO

Foto: Marko Metlaš Nekako nevoljno gledam evropska prvenstva u fudbalu. Uopšte, u poslednje vreme, nekako nevoljno gledam fudbal kao takav, a evropska prvenstva su mi, rekao bih, specifično dosadna. Niti ima onog kolorita i atmosfere kojim pleni Mundijal, niti su tu razne bizarnosti i pikanterije kakvima obiluju, recimo, Kup Azije ili Kup afričkih nacija. Euro mi tu nekako dođe kao najdosadnija rabota, ali dobro, svakako ja to uvek pogledam i arhiviram. Veliki turniri su ipak veliki turniri.

Međutim, kad malo bolje razmislim, sigurno udela ima i činjenica da naše fudbalere na Euru dosta retko viđamo u poslednje vreme. Nekada smo bili sasvim solidan učesnik evropskih prvenstava. Zaboga, čak dva puta smo uspeli da budemo drugi, mada ono, tada su takve turnire igrale pet-šest zemalja plafon. Jednom smo bili i četvrti, jednom smo ispali odmah, a jednom smo se kvalifikovali pa su nas vratili zbog sankcija. Tog događaja se i danas nerado sećam.

Ipak, nije mi Euro uvek bio zadnja rupa na svirali. U postdejtonskim godinama nekako se sve stabilizovalo i oživelo, a pre svega sportski tokovi u koje se SR Jugoslavija ponovo priključila. Zvezda i Partizan su zaigrali u evropskim kupovima, košarkaši, odbojkaši i rukometaši su osvajali medalje, a fudbaleri… Sve vreme sankcija smo proveli kukajući kako ćemo svima da pokažemo samo kad nam skinu sankcije. I znate šta, nije to bilo ni toliko suludo govoriti tada. Ipak je Zvezda bila šampion Evrope, i ta generacija bi, da je ostala na okupu i da nije bilo ratova, sigurno još barem jednom stigla da digne „ušatog". Kada smo se 1996. godine i zvanično vratili na svetsku fudbalsku scenu kvalifikacijama za SP u Francuskoj, svi smo se nadali nečemu velikom.

Osećao sam se tada kao da smo spremni da svima vratimo milo za drago. Dobro, ako ne ovako uopšteno, onda makar fudbalski. Imali smo sasvim solidnu grupu igrača koja je ovako na papiru delovala kao da je spremna za velika dela – što su, uostalom, na klupskom nivou svi i stigli da pokažu. Peđa Mijatović je doneo Realu prvi Kup Šampiona još od šezdesetih. Vladimir Jugović je bio heroj Juventusa, a zatim je sa velikim uspehom igrao i za Lacio, Atletiko iz Madrida i druge. Siniša Mihajlović je terorisao golmane diljem Serie A, Darko Kovačević i Savo Milošević bili su strah i trepet Primere. Dragan Stojković Piksi je još uvek bio umetnik lopte, mada je bolji deo devedesetih proveo u Japanu. Na golu je stajao jako perspektivni Ivica Kralj, koji je svojim partijama tokom kvalifikacionog ciklusa skrenuo pažnju cele fudbalske Evrope. Još je poznata ona anegdota o tome kako je komentator Eurosporta, čitajući njegovu biografiju, primetio kako je Kralj u Partizan stigao iz Arsenala, pa se naglas tokom prenosa čudio kako je takav talenat promakao Arsenu Vengeru i ekipi. Ono što je mom kolegi promaklo je da je posredi bio Arsenal iz Tivta, ali opraštamo mu, ipak je to sve bilo u pre-Gugl eri.

Konačno smo, 1998, posle osam godina nastupili na svetskom prvenstvu u fudbalu i uspeli da ostavimo relativno solidan utisak, čak i pored najbolje namere selektora Santrača da nas omete svojom legendarnom taktikom koju je moj prijatelj krstio „ko pređe pola umrla mu majka". Posle zbrda-zdola grupe, dve teško izvojevane pobede nad Iranom i Amerima („kaubojima", kako je to Piksi frazirao na konferenciji za štampu) i nesretnim bodom protiv Nemaca (ko se seća zna i zašto je nesretan), naleteli smo na prilično solidnu Holandiju u prvom krugu eliminacija. Posle inicijalne bunkerice i primljenog gola, malo smo se otvorili i izjednačili, a onda nam je stigao i poklon-penal koji je Mijat poterao put prečke. Jasno, na kraju smo primili gol u zaustavnom i pokunjeno krenuli kući, ali nema veze! Opet smo tu, i nismo bili toliko loši, i ima tu potencijala! Čuvaj se svete plave čete!

___________________________________________________________________________Pogledajte VICE Srbija film Jedini romski fudbalski klub

___________________________________________________________________________

Te jeseni počele su i kvalifikacije za Euro 2000 koji je trebalo da se odigra u Belgiji i Holandiji. Jasno se sećam i prvog meča, Jugoslavija – Irska na Marakani, ja sam na severu ali naravno ne smem nešto previše da navijam jer ću dobiti po nosu ako uopšte izustim i omrznutu reč na „J". Nešto nam ne ide prvih 45 minuta, onda, dozvolite, jedan Milan Živadinović, valjda prvi put u istoriji SRJ fudbala ubacuje i trećeg špica, krećemo da ih lomimo i Mijat zabija jedini gol, ura, jeee, idemo… U međuvremenu počinje NATO bombardovanje na milu nam državu, fudbaleri i košarkaši sprovode neke ad hoc pripreme, u Beogradu protiv Hrvatske nestaje struje, Živa napušta brod koji naizgled tone, već solidno dementni Vujadin Boškov preuzima selekciju, uspeva da je revitalizuje. U Hrvatskoj protiv, eh, Hrvatske, izvlačimo bod, Batica Mirković proverava je li Jarni još uvek u stanju da dobija potomstvo, Makedonci nekim čudom daju gol Ircima u 97. minutu i prolazimo direktno na Euro.

Dobro, ovo sve gore se možda nije desilo tako kako sam ja sročio, to jest tim redom, ali se svakako sve desilo. Ukratko rečeno, taj period između Davidsovog torpeda koji nas je poslao kući iz Francuske i prvog zvižduka na stadionu „Kralj Boduen" u Briselu obeležili su razni suludi usponi i padovi. A da dodam još, ja sam stigao i da završim gimnaziju i upišem fakultet. Na kojem se nisam baš zadržao, ali okej, to je neka druga priča.

Vratimo se na Euro, i na naše prisustvo na njemu. Kakvu je to ekipu poslala domovina među najbolje? Pa prilično sličnu kao i onu sa SP 1998, uz neke sitne dodatke. Glavni dodatak bio je, doduše, da je Mijat sada već i zvanično raspadnuta kopija Mijata v98 (zvuk lopte koja pogađa prečku još uvek mu verovatno zvoni u ušima), a bez njega nismo mogli na bog zna šta da računamo u napadu. Ljubinko Drulović se konačno, posle jedva deset godina taljiganja po Iberijskom poluostrvu, ustalio u reprezentaciji sa "jedva" 31. godinicom i pokazao kao vitalan element po levom boku.

Za svega trinaest minuta, koliko je prošlo od Sinišinog crvendaća do Savinog drugog gola, prošli smo put od „idemo kući odmah!" do „idemo u finale!". Mladalački entuzijazam u najboljem svetlu.

Ostatak Jugogerijatrije bio je još uvek itekako na okupu. Deja Savićevića smo se nekako spasili, ali su zato u selekciji još ordinirali Piksi Stojković, Slaviša Jokanović, Miroslav Đukić, Siniša Mihajlović i Niša Saveljić, što je itekako uticalo da sa 28.4 godina u proseku budemo druga najmatorija selekcija na turniru. Najstariji su, naravno, bili poslovično dekadentni Nemci sa 28.5. Jedini „mladi lavovi" u timu bili su Zvezdin desni bek Ivan Dudić, Partizanov špic Mateja Kežman i tada fudbaler Lacija Dejan Stanković. Kad pogledam sa ove distance, bio je to tim verovatno osuđen na propast. Ali tada, u mom dvadesetogodišnjem mozgu, bili smo solidan kandidat za najviša evropska odličja.

Žreb nam je za turnir dodelio Sloveniju, Norvešku i Španiju, i prvi meč na programu bio je upravo onaj protiv bivše bratske republike. U tom momentu, Slovenci su debitanti na svetskoj sceni, i ovo im je prvi veliki turnir. U baražu su eliminisali Ukrajinu tako što im je Zvezdin igrač Mile Aćimović uterao gol sa pola terena, pa su Ševčenko i Rebrov ostali bez odlaska na Euro. Svejedno, ovakva Slovenija, u kojoj je jedini prepoznatljivi igrač recimo bio prgavi eks-Grobar Zlatko Zahovič, kao i bivši saigrači Darko Milanič i Džoni Novak, nije smela da bude prevelik zalogaj za naše prekaljenje asove. Utakmicu sam gledao u društvu prijatelja koji se sveže vratio iz Bugarske i doneo neko njihovoprilično užasno pivo u velikim konzervama od pola litre. Tog trinaestog juna u Šarlroi, veselje je zvanično i počelo za sve nas jugo-fudbalske entuzijaste.

I ne da je počelo veselo, nego je sve prštalo. Naš tim, koji je atipično startovao, sa Kovačevićem i Mijatovićem u špicu, te Jugovićem i Jokanovićem u sredini, nije znao gde udara. Dotle su Slovenci pleli sitan vez okolo naših fudbalskih veterana – Amir Karič i Novak su harali po bokovima, Zahovič je u stilu „stare" desetke nalazio pravi pas i često stigao i da zapreti, a dotad anonimni Aleš Čeh i Miran Pavlin apsolutno su kontrolisali tempo u veznom redu. Nije, stoga, uopšte bilo čudno kada je Karič u 27. minutu uputio dubinski centaršut u naš šesnaesterac, a Zahovič glavom neometano tukao sa desetak metara u donji desni ugao Kraljeve mreže. 1-0.

Video je Vujke vrlo brzo da je vrag odneo šalu, pa je već posle pola sata poslao Stankelu na klupu i ubacio Pikseta, jer što je sigurno, sigurno je. Nakon pedeset minuta igre, jalovi Kovačević prepustio je mesto na terenu Savi Miloševiću, ali jedina promena koja je usledila bila je i drugi gol za Slovence u 52. minutu. Sada je Zahovič bio asistent, a njegov precizni centaršut glavom je u mrežu sproveo Miran Pavlin. Jedva par minuta kasnije, Siniša Mihajlović dobrodušno poklanja loptu Zahoviču na 20 metara od gola, a on se zahvaljuje tako što treći put tera našeg golmana da vadi loptu iz mreže. 0-3, protiv mrtve Slovenije, na prvom danu Eura? Gledajući onog kovrdžavog alpskog Srbina iz Maribora kako se krevelji slaveći treći gol, jedino što sam se pitao je bilo, Isuse, može li ovo još gore?

I naravno, kao da me je dotični čuo, pa je inspirisao Mihajlovića da potpuno nepotrebno gurne Saša Udoviča na zemlju i zaradi drugi žuti, samim tim, i crveni karton. Time je Mihajlović krunisao svoju ionako nikakvu partiju na ovom meču, a nas, naizgled, osudio na još gore muke. Par godina kasnije, upoznao sam jednog slovenačkog fudbalera koji je bio član te reprezentacije sa kojom smo igrali. On mi je i odao tajnu zašto je Siniša reagovao tako kako je reagovao – navodno mu je Udovič dobacio „spusti kragnu, seljačino".

Šta se dalje zbilo niko nije mogao ni da nasluti, a ponajmanje Slovenci. Trgnuti ovim naletom Mihinog ludila, naši su se prenuli i krenuli da napadaju. Sedam minuta po tom crvenom kartonu Piksi je izveo jedan korner sa leve strane, lopta je nekako stigla do Đukića na desnoj stativi, ovaj je nekim smotanim šutem spasao da ne ode u gol-aut, a pred golom se neometan našao Savo i to je bilo 3-1. Tri minuta kasnije, Mijat prolazi po levom krilu, nalazi Drulovića negde na penalu a ovaj ispaljuje „spoljnjaka" za drugi gol. Nisu se Slovenci ni osvestili od ova dva uboda, a već je stigao i treći. Sada je Drulović bio asistent, maestralno je izbacio svog čuvara na desnoj strani i niskim centaršutem uposlio Miloševića, koji se zatekao malo ispred pasa ali je svejedno uspeo da i po drugi put matira Dabanoviča. Bugarski alkohol je sada već dominirao mojim organizmom, i urlali smo i drug i ja koliko nas je grlo služilo. Za svega trinaest minuta, koliko je prošlo od Sinišinog crvendaća do Savinog drugog gola, prošli smo put od „idemo kući odmah!" do „idemo u finale!". Mladalački entuzijazam u najboljem svetlu.

Drugi meč bio je onaj protiv Norveške. Norvežani su na Euro stigli sa gotovo šampionskim ambicijama. Ova zemlja se na minulom SP pokazala u najboljem svetlu, pobedili su Brazil (doduše u abitnoj utakmici) i imali solidan broj dobrih igrača u jakim ligama. Rozenborg je bio redovan učesnik Lige Šampiona, igrali su u izrazito napadačkoj formaciji sa tri špica (uglavnom Iversen, Tore Andre Flo i Solšjaer), i na poslednjoj utakmici pred turnir savladali su veliku Italiju. Bio je to, barem na papiru, protivnik za respekt.

Ali! Šta znaju naši momci šta je vikinški fudbal. Grande Vujke je shvatio da ta dečurlija ipak ništa ne zna, pa smo pred Norvežane izašli sa isključivo iskusnim fudbalerima. Tako je Sloba Komljenović zamenio Dudića na desnom beku, Pikse Stankelu, a Savo Darka. Mihajović je odrađivao kartone pa smo se tu snašli sa Saveljićem, drugim rečima. Brojkama gledano, Milošević je tu bio najmlađi čovek sa nepunih 27, Ivica Kralj imao je punih 27, Đorović 28, Komljenović 29. Ostala sedmorica mladih bili su na kontra strani leta tridesetog, i baš nas je bilo briga. Uostalom, to je nekako bilo i normalno za Jugoslaviju tih godina. Još naš je Ivica Osim navikao na to da igrač nije igrač dok ne napuni barem 28-29 godina, jer kako drugačije je mogao da opravda Sušića, Vujoviće, Hadžibegića, Baždarevića i ostale dok su Prosinečki, Dejo, Pančev i ostali sedeli na klupi. I rahmetli Santrač, naš prvi posleratni selektor, je voleo da se glupira sa raznim Brnovićima i sličnim invalidima, pa što bi onda i Boškov bio izuzetak. Mladi treba da sazru, govorili su tada…

Iskustvo je pokazalo zube već posle osam minuta. Drulović je centrirao posle prekida sa desnog krila, njegov nizak centaršut je petom na putu ka mreži zakačio Milošević i tako prevario golmana Tomasa Mirea. Bio je to, ispostaviće se, i jedini gol na meči. Trudili su se Norvežani, ali put do gola im se nije otvarao.

Deda Pikse, koji je sa svojih punih trideset i pet godina i dalje bio doktor fudbalskih nauka za većinu aktivnih igrača na turniru, držao je sve konce u vezi, a odbrana je zatvarala svaki pokušaj da se dođe do Ivice Kralja. Naravno, nije sve moglo da prođe mirno, a za veselje se ovaj put pobrinuo Mateja Kežman. On je ušao u fudbalsku istoriju u samom finišu meča, kada je posle jedva pola minuta na terenu pokušao da odvoji Erika Miklanda od života mesarskim startom sa dve noge. Sudija Hju Dalas je mladom fudbaleru bez premišljanja pokazao crveni karton, a mi smo uspeli da meč privedemo kraju i osiguramo tri boda.

Sledilo je sada ono najteže – Španija. Jedan bod odveo bi nas u četvrtfinale, ali trebalo je uzeti taj bod. Španija uopšte nije bila naivna, mada, kad je Španija ikad bila naivna? Realov as Raul tresao je mreže kako je hteo i kad je hteo, a današnji trofejni trener Pep Gvardiola i plejmejker Valensije Gaiska Mendijeta bili su igrači svetskog kalibra. Svejedno, opet je počelo kako smo mi želeli. Ponovo smo reagovali iz kontre, ponovo je Drulović odradio veći deo posla, centrirao, a Savo je opet podmetnuo glavu tamo gde treba. Radost nije trajala predugo, jer je napadač Betisa Alfonso stigao da izjednači samo osam minuta kasnije. Sa tim rezultatom otišlo se i na poluvreme.

Drugih četrdeset i pet minuta bila su čista ezoterija. Dejan Govedarica, koji je na poluvremenu zamenio Jugovića, je precizno plasiranom loptom sa ivice šesnaesterca našima doneo vođstvo, koja je nepun minut kasnije anulirao Pedro Munitis, novo pojačanje madridskog Reala. U šezdesetom minutu ostali smo bez Jokanovića, ali se ni tad nismo predali. Na petnaest minuta do kraja (tako smo barem mislili), Slobodan Komljenović, taj mitski golgeter SRJ, najbolje se snašao posle opšte gužve u kaznenom prostoru Španaca i smestio loptu iza Kanjizaresa. Gde ste sad, Španci!

Pa, odgovor je glasio - na našoj polovini. Usledila je, jasno, velika ofanziva, ali je inspirisani Kralj skidao šansu za šansom. Francuskog sudiju Žila Vesijea doduše nije mogao da sačuva. Kada je dotični video da Špancima izmiče plasman, prvo je dosudio izrazito mek penal u 94. minutu, pa je onda produžio još malo meč, tek toliko da Alfonso postigne i četvrti gol i tako donese sav plen svojoj selekciji. Sećam se da je tada uleteo i neki naš navijač i hteo da odrobija sudiju, i ne mogu da ga krivim – i ja sam bio spreman na slično, a zamislite da sam bio tamo. Alfonsu je ovo, inače, bio verovatno poslednji veliki meč karijere. Prešao je baš tog leta iz Betisa u Barselonu, postigao tipa dva gola u dve godine, onda se ispovređivao i završio karijeru. Baš mi ga je žao.

Iako smo svi tada očekivali kraj, on je samo bio odložen, budući da Norvežani nisu uspeli da trijumfuju protiv Slovenaca i tako overe plasman u četvrtfinale. Put iduće faze pošli smo mi, a šta se tamo desilo, ne moram da vam prepričavam. Ophrvani kartonima i drugim bolestima, znam samo da smo bili primorani na taktičku diverziju u kojoj Niša Saveljić igra desnog beka, metuzalem Đukić i hitri Miha centarhalfove, a ostalo nije bilo ni bitno.

Holanđani, do te tačke prilično neuverljivi na turniru, pocepali su naskao svinja masan džak, i samo je utešni pogodak Miloševića (koga drugoga) u zaustavnom vremenu sprečio kompletan debakl. Jedva par meseci posle tog događaja bio sam turistički na Amsterdam Areni – kada nas je vođa ture pitao sve odakle smo, meni je došlo da lažem od muke. Nisam slagao, i istrpeo sam kikotanje prisutnih Holanđana.

Mi to tada nismo znali, ali bio je to poslednji put da je naša divna reprezentacija prošla grupnu fazu na velikom turniru. Cela je nacija bila reprezentacija 2006 i 2010, ali smo u Nemačkoj popili još jednu šesticu, kao i još jedan poraz od Holandije, a 2010. godine nismo umeli da se izborimo sa velikanima iz Gane i Australije, i eto, to bi to.

Ono što tada takođe nismo znali je da je to bio naš poslednji Euro. Na putu ka Portugalu 2004. isprečio se legendarni Gurban Gurbanov, dok je selektor Savićević isprobavao taktičke varijante sa Bogavcima i sličnima. Do Austrije i Švajcarske 2008. nismo uspeli da stignemo zahvaljujući lošim rezultatima protiv nekakvih Jermenija i Gruzija. Nije pomogao ni prvi strani selektor u istoriji našeg fudbala, Havijer Klemente. Četiri godine kasnije, snovi o Euru krenuli su da tonu još u prvoj utakmici protiv Estonije, a potopio ih je do kraja Nemanja Vidić, kada je uzeo loptu da izvede penal, verovatno pritom rekavši: „Uh, bre, ljudi, ko će još da igra baraž za ovaj Euro" i šutirao a la Hadžibegić protiv Argentine. Šta se sve zbilo u minule dve godine – Toletov Dik, albanski dronovi, magistar fudbala Ćurčić i ostale zezancije – dobro znate i sami.

U petak ponovo počinje taj neki Euro, domaćin je Francuska, a igraju po prvi put 24 ekipe. Gledaću onako, reda radi, ali Euro će za mene i dalje biti turnir drugog reda. Barem dok ne objavimo naš trijumfalni povratak na veliku scenu. A onda, drž'te gaće miševi.

Ko je rekao da pamet stiže s godinama?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu