Reklame
Društvo

​Kako je odrastati uz smrtno bolesnog roditelja

Teško je da ti nedostaje život kakav nikada nisi živela. Ali još je teže da ti nedostaje porodica koju u startu nikada stvarno nisi ni imala.

pisao Koty Neelis
05 Novembar 2016, 7:30am

Sve fotografije: autorka

Ne znam da li je postojao određeni trenutak kada sam shvatila da moj tata umire. Kratkog života s njim se sećam samo u dva dela: kada je bio zdrav, i kada nije.

Prvi put kada je kolabirao, pomislili smo da je možda iscrpljen. Radio je u polju 12 sati dnevno, spremao njive za najveću žetvu koju je naša porodica ikada imala, i bio je uzbuđen zbog mogućnosti da zaradimo više, i zbog toga šta bi taj novac mogao da znači našoj porodici. Ako sve prođe po planu, to bi mogla da bude prva godina da nam neće biti potrebne tačkice za hranu da bismo preživeli zimu.

Kada je drugi put kolabirao, znali smo da je u pitanju nešto više. Možda je moglo da bude i ranijih naznaka, ali moj otac je mrzeo lekare i bolnice, i potpuno ih je izbegavao. Kada je obavio ispitivanja, sve je bilo kao u magnoveniju, i sećam se samo fragmenata prizora, emocija, bujica reči i razgovora. Četvrti stepen. Ne-Hodžkinsov limfom. Hemoterapija. Zračenje. Koliko vremena mu je preostalo? Koje su nam druge opcije?

Čim je moja porodica saznala za očevu dijagnozu, sve se u našim životima promenilo. Fudbalski treninzi su trajno otkazani. Kućni ljubimci su dati na usvajanje. U toj fazi bolesti, limfom se proširio na koštanu srž, i smesta smo odbacili sve za šta smo procenili da bi nam oduzimalo vreme i resurse.

Ono čega se najviše sećam iz tog vremena je zaglušujuća tišina. Sve vreme sam bila sama, ili u bolničkim čekaonicama, ili u kući na farmi svojih roditelja, na pola sata vožnje od bilo kakve civilizacije. Niko mi nije objasnio šta se to događa s mojim ocem, pa sam pustila mašti na volju. Ali umesto da se brinem za njega, počela sam da se brinem za sebe.

Svaki put kada bih ga posetila na onkološkom odeljenju, prolazila bih pored ljudi s limfomom – uglavnom pored druge dece. Dece mog uzrasta, dece koja su bila mlađa, ćelave dece sa maskama na licu, u prostorijama sa staklenim zidovima, koja su mi mahala kada sam prolazila pored njihovih soba. Postala sam opsednuta smrću i progonila me je ideja da i ja umirem. Kada se ta anksioznost pretvorila u svakodnevne noćne more, plašila sam se da kažem mami. Nije joj bila potrebna još jedna stvar o kojoj će da se brine, pa sam sama morala da potražim utehu na neki drugi način. Imala sam samo deset godina, ali sam imala osećaj kao da je detinjstvo bilo nešto što me je već napustilo.

U to doba sam naučila kako da zauzimam manje prostora, kako da budem tiša nego što sam bila ranije, da budem mirna i gotovo neprimetna. Shvatala sam da je moje prisustvo teret za moju majku, obaveza. Neka deca u školi su počela da me zovu „duh", ne samo zbog moje blede kože, već i zbog toga što sam u društvu drugih bila ne više od opsene. Moja cimerka mi je pre par nedelja ovo rekla: „Ti se po kući krećeš toliko tiho, da ponekad zaboravim da si tu". Pretpostavljam da ti neke stvari uđu u naviku.

Bolest i smrt menjaju ljude i porodice. Oni nas nateraju da se otkrivamo u slojevima, razgolićuju šavove koji nas drže zajedno, dok u isto vreme otkrivamo načine na koje se polako raspetljavamo ispod povrišine. To se dogodilo u narednih nekoliko godina: moja porodica se rasturila. Moja majka je na jedno kraće vreme zaboravila da govori i piše. Moji stariji brat i sestra su još dublje uronili u svoje zavisnosti. Otac je stalno odlazio u bolnicu i vraćao se, zbog raznih ispitivanja i lečenja. A ja sam se obrela usred svega toga.

Dok su moje drugarice bile fokusirane na momke i bile u toku sa školskim tračevima, ja sam se naporno trudila da održim korak sa svakodnevnim ritmom tinejdžerskog života. Ali kako je vreme prolazilo i moj otac bivao sve bolesniji, počela sam da se osećam prijatnije u društvu odraslih koji su me ignorisali, nego u društvu svojih vršnjaka. Tako je bilo manje naporno.

Ali nije sve bilo sranje.

Dopadalo mi se kada me iz sažaljenja odvedu u tržni centar ili TGI Fridays, kada je moj otac prolazio kroz transplantaciju koštane srži. Trošenje para je uvek dobra distrakcija, naročito kada čekaš da neko umre. Kada sam imala 14 godina, moja starija sestra je počela da me odvodi u svoj omiljeni bajkerski bar, kada nije želela da me ostavi samu kod kuće. Ako ništa drugo, u gomili lokalaca koji cepaju viski i loču pivo sam naučila nešto više o životu izvan onkološkog odeljenja i srednje škole – na oba ta mesta sam se osećala nevidljivom. U društvu fizikalaca, bajkera, odmetnika i gradskih pijanaca je svako imao svoju priču. U njihovom prisustvu, nisam bila dete koje treba sažaljevati. Bila sam neko ko je i sam imao svoje ožiljke, ko je zaslužio mesto za stolom pored njih.

Sada, kada imam 31 godinu, provela sam pola svog života bez oca. Kada moji prijatelji s ljubavlju pričaju o svom detinjstvu, porodičnim odmorima i vannastavnim aktivnostima u kojima su učestvovali, meni je teško da se saosećam s njima. Ja ne znam kako izgleda tipično detinjstvo. Ne znam kako je imati prosečnog tatu i porodicu kada si mali. Nemam pojma kako je to kada možeš kao odrastao čovek da pozoveš svog tatu i pitaš ga za savet, kao što mnogi moji prijatelji mogu. Svo to sranje je bez veze, naravno, ali ja ne sažaljevam samu sebe, jer život je takav, sranja se događaju.

Teško je da ti nedostaje život kakav nikada nisi živela. Ali još je teže da ti nedostaje porodica koju u startu nikada stvarno nisi ni imala.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
rak
Vice Blog
fenomeni
smrt
Koty Neelis
bolest
Porodica
Odrastanje
Hemoterapija
Otac