Reklame
Svaštara

Kako mačji parazit utiče na ponašanje, mentalno zdravlje i želju za seksom

Iako je toksoplazma parazit koji pretežno napada glodare, ljudska bića nisu imuna. Zbog naše kohabitacije s mačkama imamo mnogo prilika da budemo u kontaktu sa toksoplazmozom preko mačjeg izmeta.

pisao Roc Morin
01 April 2016, 8:35am

Dr Jaroslav Flegr, češki istraživač koji proučava parazite i njihov uticaj na ljude. Fotografija: autor

Kontrola uma od strane parazita je česta pojava u životinjskom carstvu. Virus besnila izaziva bezumni bes kod svog umirućeg domaćina, čime navodi životinju da ugrizom zarazi nove žrtve. Gordijev crv manipuliše mozgom cvrčka i tera ga na samoubistvo skokom u vodu, gde crv može da se razmnožava. Kada protozoa toksoplazma gondi uđe u glodara, kod životinje nestaje urođeni strah od mačjeg urina. Glodara počne da privlači miris njenog predatora, i kada bude pojeden, parazit može da se širi u mačkoj utrobi.

Iako je toksoplazma parazit koji pretežno napada glodare, ljudska bića nisu imuna. Zbog naše kohabitacije s mačkama imamo mnogo prilika da budemo u kontaktu sa toksoplazmozom preko mačjeg izmeta. Od kada je 1900. godine otkrivena, ova protozoa se naširoko smatra relativno benignim saputnikom u ljudima. Može da ugrozi samo pacijente sa oslabljenim imunitetom (kao što su ljudi zaraženi sidom), kao i trudnice, čije fetuse ovaj patogen često deformiše, ili izaziva spontani pobačaj. Veruje se da zdrav ljudski domaćin može beskonačno da kontroliše ovaj parazit. Ali novi dokazi ukazuju na suprotno. Pipavom obradom neurotransmitera u mozgu, on zapravo kontroliše nas.

Dr Jaroslav Flegr je bio prvi koji je 2002. godine izneo ove tvrdnje. Analizirajući saobraćajne statistike, ovaj češki parazitolog je otkrio da vozači inficirani toksoplazmozom 2,6 puta češće stradaju u saobraćajnim udesima. Flegr vidi paralelu između rizičnog ponašanja zaraženih glodara i rizičnog ponašanja zaraženih učesnika u saobraćaju. Ovo je obrazac koji je naučnik prvo uočio kod sebe.

Dok je pohađao Karlov univerzitet u Pragu, obično savesni Flegr je shvatio da je iznenada postao smeliji. Ovaj student bi sve češće zatekao sebe kako prelazi ulicu bez gledanja, nesvestan sirena koje zavijaju oko njega. Takođe je počeo da kritikuje komunističku vladu, u doba kada je to bio zločin. Tek kada je otkriveno da je pozitivan na toksoplazmozu, prilikom nekog nevezanog projekta, Flegr je shvatio zašto je nesmotren. Ako parazit može da utiče na ponašanje glodara, pomislio je on, zašto ne bi mogao da utiče i na ljudska bića?

Preporučujemo: "Kako da znate da li je li vaš ljubimac perverznjak?"

Flegr je ispitao svoju teoriju tako što je radio ispitivanja ličnosti ljudi u dve grupe, od kojih su prvoj pripadali oni zaraženi, a drugoj oni nezaraženi toksoplazmom. Izvodeći test za testom, uvideo je da su rezultati nepromenljivi. Zaraženi muškarci su bili „skloniji tome da zanemaruju pravila", i bili su „sumnjičaviji, ljubomorniji i dogmatični". Odlike žena su bile sasvim suprotne. Bile su „toplije", „dinamičnije" i „moralnije". Tokom deset godina daljih istraživanja, otkrio je vezu sa raznim stanjima, od poremećaja hiperaktivnosti i deficita pažnje, preko opsesivno-komplusivnog poremećaja, do šizofrenije i sklonosti samoubistvu.

Nedavno sam posetio dr Flegra u njegovoj kancelariji u Pragu, da porazgovaramo o tome kako sićušni parazit koji živi u barem 10 posto Amerikanca i 30 do 50 posto svetske populacije može na tako temeljan način da nam promeni ličnost.

VICE: Zašto su reakcije muškaraca i žena na infekciju toliko različite?

Dr Jaroslav Flegr: Poznato je da muškarci i žene potpuno suprotno reaguju na stres. Tako da je moguće da toksoplazma izaziva hronični stres, i da muškarci i žene reaguju na suprotan način, iako je uzročnik isti.

Zanimljivo je da se karakteristike zaraženih žena generalno smatraju za pozitivne.

- Kada je žena pod stresom, počinje da se ponaša prijateljski. Traži društvo. Iz tog razloga pretpostavljamo da je lepo biti zaražen. (Smeje se) Ali to nije istina. To je samo odbrambena reakcija.

Čitao sam da neke žene žele namerno da se zaraze.

- Da, ali ja im to ne bih preporučio.

Da li su tražile od vas da ih zarazite?

- Ponekad dobijem mejl takve sadržine, ali pišu mi uglavnom muškarci koji bi da zaraze svoje devojke.

Zbog toga što to ženu čini promiskuitetnijom?

- To zapravo nije istina. To novinari zloupotrebljavaju moja otkrića. Moja nedavna istraživanja pokazuju da zapravo umanjuje seksualnu želju kod žena.

Šta čini sa seksualnom željom muškaraca?

- Izgleda da ne čini ništa. To je čudno, jer je efekat na žene zaista jak, a na muškarce nikakav. Pretpostavljam da tu postoje dva procesa koji jedan drugog poništavaju. Jedan je da su bolesni, pa im želja za seksom opada; drugi je taj da je poznato da toksoplazma uvećava koncentraciju testosterona kod muškaraca. Zbog toga bismo pomislili da povećava želju za seksom.

Jesmo li mi samo kolateralna šteta u životnom ciklusu parazita, ili mu promene kroz koje prolazimo na neki način pogoduju?

- Pre par hiljada godina smo bili deo životnog ciklusa toksoplazme. Čak i danas mnogi ljudi u drugim delovima sveta stradaju od lavova i tigrova. Zapravo je moguće da je parazitovo manipulisanje u osnovni usmereno na primate, a ne na glodare.

Mislite li da efekti toksoplazmoze čine verovatnijim da čoveka pojede lav ili tigar?

- Da. Nekolicina posledica toksoplazmoze uvećavaju taj rizik. U našem upitniku, zaraženi ljudi kažu da se manje plaše od ljudi koji nisu zaraženi. Pitali smo ih koliko bi se plašili da borave u mračnoj šumi, na primer, i oni su odgovarali da se ne bi mnogo plašili. Takođe se i teže prepadaju. Kada zaraženi čovek prelazi ulicu i čuje sirenu automobila, on ne skoči. (Smeje se) To nije dobra strategija kada si suočen sa tigrom ili lavom.

Ako je toksoplazmoza u uzajamnoj vezi sa šizofrenijom, opsesivno kompulsivnim poremećajima i sklonosti samoubistvu – sve to su stvari koje mogu da izoluju pojedinca iz bezbednosti društvene grupe i učine ga ranjivijim za napad velike mačke.

- To bi mogao da bude razlog.

Da li i ljude privuče miris mačjeg urina, kao glodare?

- Da, proučavali smo ovaj fenomen fatalne privlačnosti kod ljudi. Zaraženi muškarci su miris veoma razrađenog mačjeg urina ocenili kao prijatan. To je bila studija naslepo. Ljudi nisu znali da li su zaraženi ili ne, i nisu znali šta mirišu. Ocenjivali su prijatnost mirisa između uzoraka urina 12 različitih životinja. Kada smo izanalizirali rezultate, obrazac je bio sasvim jasan.

Razgovarao sam sa jednim maturantom, Čarlijem Nikolsom, i on se pita da li volimo da držimo mačke zato što nas privlači miris njihovog urina.

- Moguće. Ako ništa drugo, kada neko ne voli miris mačaka, onda ih verovatno neće ni držati. Miris igra veliku ulogu u našim životima. Mi to ne shvatamo, zbog toga što na njega uglavnom reagujemo podsvesno, ali ljubav je pitanje mirisa. Kada se zaljubimo u nekoga – veoma često je miris razlog za to.

Mislite li da toksoplazmoza igra bilo kakvu ulogu u ljubavi?

- Toksoplazma menja naš osećaj mirisa i kvantitativno i kvalitativno. Nema dovoljno podataka o ovome, ali ima nekih posrednih dokaza za to. Poznato je da se osećaj mirisa kod šizofreničara promeni. Miris koji im je bio prijatan postaje neprijatan. Mnogi podaci pokazuju da je veliki procenat slučajeva šizofrenije posledica toksoplazmoze.

Koji su dokazi za to?

- Postoje rezultati jedne dugoročne studije koji pokazuju da su se antitela za toksoplazmozu pojavila u krvi subjekata šest meseci do tri godine pre nastupanja šizofrenije. Toksoplazma u mnogim slučajevima okida i prozurokuje šizofreniju. Naravno, to je retkost. Učestalost toksoplazmoze je oko 30 procenata, a šizofrenije oko jednog. Tako da velika većina ljudi zaraženih toksoplazmozom ne oboli od šizofrenije.

I vi sami imate toksoplazmozu, je li tako?

- Da.

Znate li kako ste se zarazili?

- Ima nekoliko mogućih uzroka. Proveo sam više od godinu dana u Japanu, i jeo sam dosta sirovog mesa, pa sam se možda tamo zarazio.

Kako ste se osećali kada ste to otkrili?

- Nisam bio previše srećan. Ali i mnogo drugih ljudi na mom odeljenju se zarazilo – oko 30 posto njih. Sada je 10 posto naših studenata zaraženo toksoplazmozom.

Je tako zato što su higijenski uslovi bolji?

- Moguće. Možda je u pitanju bolja regulacija javnih kadica sa peskom. Pesak mora veoma često da se menja. Ima i drugih mogućnosti. Na primer, jedan naš noviji rad koji je nedavno odobren za štampu pokazuje da je veoma verovatno da se toksoplazma prenosi seksualnim putem. Nezaštićeni seks nije toliko popularan, zbog epidemije side, i verovatno je zbog toga toksplazmoza manje raširena.

Jeste li našli toksoplazmu u semenoj i vaginalnoj tečnosti?

- Kod nekih životinja smo otkrili parazite u semenoj tečnosti. Kod dve trećine zaraženih ljudskih fetusa, nismo bili u stanju da otkrijemo nijedan faktor rizika. Majka nije jela sirovo meso, prala je povrće, ponašala se veoma odgovorno. Nije bilo nikakvog rizika, a ipak se zarazila. Tako da je veoma moguće da se zarazila tokom nezaštićenog seksa sa svojim mužem.

Otkrili ste da je muž zaražen?

- Nemamo takve podatke, ali to treba ispitati.

Mogu li žene da zaraze muškarce?

- Mislim da se zaraza prenosi samo sa muškaraca na žene – ili je uglavnom tako.

Da li mislite da se nivo testosterona kod zaraženih muškaraca uvećava zato što toksoplazma pokušava da pojača želju za seksom da bi se lakše širila?

- Moguće je. U delu "Sebični gen", Ričard Dokins pominje mogućnost povećane želje za seksom kod pacijenata obolelih od sifilisa.

Čitao sam izveštaje da i HIV takođe uvećava želju za seksom.

- Mislim da i klamidija to čini.

Koliko shvatam, procenat zaraženih toksoplazmozom veoma varira od zemlje do zemlje. U južnoameričkim zemljama je najviši, a u Južnoj Koreji najmanji, mislim. Mislite li da bi toksoplazmoza mogla da utiče na ponašanje na nacionalnom nivou?

- Verujem da može da ima taj uticaj. Jedan drugi parazitolog je već objasnio da nacionalne osobine delom mogu da budu objašnjenje učestalošću toksoplazmoze. Ove godine smo objavili jedan veoma važan rad koji pokazuje da se učestalost pojave velikog broja bolesti može objasniti različitim stepenom raširenosti toksoplazmoze. Naši podaci pokazuju jaku vezu između epilepsije i cerbrovaskularnih bolesti, uključujući infarkt. U Evropi to objašnjava oko 16 ili 17 posto slučajeva infarkta. Kada bismo mogli da nađemo lek za toksoplazmozu, ili napravimo vakcinu, mogli bismo da spasimo mnogo života.

Kako se intervju bližio kraju, pitao sam Flegra da li mogu da ga fotografišem za članak. Pristao je, šaleći se, „Šteta što nemam mačku da se slikam s njom".

Ali dok sam pregledao fotografije koje sam napravio, njegov osmeh je brzo iščezao. Naglo je promenio raspoloženje.

„Mislim da je sada dosta", brecnuo se. „Jedan prijatelj mi je rekao da ako te novinar slika koristeći takav objektiv, onda želi da ispadneš ružno na fotografiji. To je uobičajena novinarska metoda kada slikaju političare koje ne vole".

Naterao sam sebe da se ohrabrujuće osmehnem. „Nikako, doktore. Samo pokušavam da zabeležim vašu ličnost".

„Ali imaš kameru sa fiksiranim fokusom", uzvratio je. „Imamo podatke o tome da različiti objektivi na različite načine beleže privlačnost različitih ljudi".

Nervozno smo se rukovali i pozdravili se, ali mi je više delovalo da je pomislio, „Daleko ti lepa kuća". Išao sam praznim hodnicima Karlovog univerziteta i razmišljao o njegovom neočekivanom izlivu sumnjičavosti. Otkud to? Da li je to bio Flegr, ili toksoplazma. I da li je to više uopšte i bitno?

Pratite Rokov najnoviji projekat prikuplanja snova širom sveta, za Svetski atlas snova..

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu