Probali su da mi objasne kako treba da se obučem

Subota, devet sati ujutru, psujem samu sebe što sam ustala ovako rano dok poluovorenih očiju stavljam kafu. U svakom drugom slučaju bih pljuvala komšiju koji burgija u zoru ili komšinicu koja se sa mužem svađa ispred mog prozora. No dobro, posao zove. Pijem kafu i razmišljam: „Šta ćeš, Isidora, danas da obučeš?"

Štikle odbacujem kao mogućnost, previše je rano za razmišljanje o njima. Odlučujem se za proverenu kombinaciju: crni sako, košulja, farmerke i ravne čizme. Uzbuđena krećem na radionicu Modnog koučinga – putu kroz umeće odevanja, očekujući da ću nakon šest sati razgovora, od sledećeg ponedeljka svako jutro znati šta ću da obučem.

Za koučing sam saznala sasvim slučajno preko Fejsbuka. Nakon motivacionih šarenih fotografija na kojima piše „pametno kupujte, ne gomilajte nepotrebnu garderobu", „pomoći ćemo vam kako da svako jutro izaberete idealnu kombinaciju", pomislila sam da je ova radionica rešenje svih mojih modnih problema. Krenula sam bez ikakvih očekivanja, a izašla puna utisaka i pozitivne energije.

Ulazim u In Centar, upoznajem se sa Aleksandrom Velimirović Janakievski, direktorkom i osnivačem modnog brenda Belgrade Workshop i kreatorom discipline modnog koučinga. Divan Aleksandrin stajling, sjajna linija, kovrdžava kosa i ljubaznost odaju utisak da će mi ova radionica koristiti.

Taktički sedam u poslednji red učionice, nazovite to kako hoćete, ali na taj način imam utisak da sve držim pod kontrolom, kada su mi svi u vidokrugu. Modna blogerka (nije Zorannah), profesorka matematike, dizajnerka, medicinska sestra i dve informatičarke su zajedno sa mnom aktivno učestvovale u šestočasovnom čavrljanju.

Na samom početku, imala sam utisak kao da sam pala sa neba. Izrazi "trendi, fensi, nije suknja nego pensil skirt, nije džemper nego kardigan, buržoa kragna", ostavile su me u blagom šoku. Je l' okej da kažem samo suknja? I da mi se nešto sviđa iako nije možda trendi? Okej, odustajem od jezika blogerki, rešena da prostim jezikom objasnim koji problem imam sa odevanjem.

„Kad odevanje postane rutina, prestajemo da uživamo" rečenica je kojom je Aleksandra započela čas koučinga i sa kojom sam se odmah složila. Realno, mislite da su radnice po bankama srećne što svako jutro oblače jedno te isto? Dres-kod je ubio modu, zaključujem posle samo pola sata na radionici. Isidora je dobila jedno h u svom imenu (Isidorah).

Dok Aleksandra nastavlja sa ciljevima dobrog odevanja od kojih je prvi da je „odevanje, u stvari, vrsta neverbalne komunikacije", primećujem da dve gospođe, koje su se na početku predstavile kao profesorke informatike baš i nisu oduševljene konceptom.

Imala sam utisak da su došle da im Aleksandra kaže šta sutra da obuku, pa da krenu polako kući. E pa ne ide to tako lako.

- Ja bih na razgovor na posao otišla čak i u trenerci, bitno je moje znanje a ne izgled - izgovara jedna od njih na opšti šok prisutnih. Prekidam njeno izlaganje rečenicom da mi je od svih prilika, razgovor za posao jedina gde primat dajem tome kako u tom trenutku izgledam a ne kako se trenutno osećam u toj garderobi. Nažalost, ta površnost je svuda prisutna jer niko neće ceniti ono što imate da kažete dok prvo ne ostavite pozitivan vizuelni utisak.

- Muškarci često ne umeju da razlikuju flert od ljubaznosti, zato je moja odeća „stroga" - objašnjava nam Jelena koja ističe da se često suočavala sa takvom vrstom nesporazuma.

Tačno, ženama je u prirodi da budu lepe, ali onda dolazimo do predrasude „Ja sam pametna i sposobna žena, ne moram da nosim štikle i suknje da bi došla do nekog cilja", u čemu leži najveća zabluda, nastavlja Aleksandra.

Obucite se lepo zbog sebe, obujte te štikle jer volite kako vam noge izgledaju kada ste na potpeticama, jer je krajnji cilj ono što u nama izaziva pozitivno osećanje. Posle sat vremena, polako postajem lajf koučer.

Čitav koncept radionice je sličan emisiji na TLC programu pod nazivom What not to wear. Samo što nam u srpskoj verziji modni koučing pomaže da prevaziđemo i odbacimo obrasce koji nas ograničavaju i pomaže da započnemo praktičan rad na oblikovanju dobrog ličnog stila.

Jesam li saznala idealnu kombinaciju za svako jutro? Pa baš i ne, ali isto tako sam shvatila da treba da:

1. Pobacam sve farmerke, suknje u koje ću ući kad smršam – to se nikada neće desiti (neću ih nositi, smršaću jednog dana) a gužva u ormaru će biti sve veća.

2. Kupim crnu suknju, sako i pantalone – uz to uvek mogu da izgledam dobro, za snobovske prilike, čak i skupo.

3. Kupim što više ešarpi i nakita. Nije cilj da zveckam kao trbušna plesačica, poenta je obratiti pažnju na detalje.

Oduvek sam volela da nosim haljine, ali sam isto tako smatrala da za mene idealna ne postoji, ispovedam se prisutnima. Sa druge strane, one maksi me nikada nisu privlačile. Znam da zvučim kao reklama za kontur jastuk, ali dobro.

Farmerke – uvek mi je bila noćna mora naći idealne. Obrni okreni, crne pantalone su keva, ali isto tako i jako dosadne. Da mi je neko dao po dinar za svaki klik na tekstove tipa "idealne farmerke za vašu građu", do sad bih bila milionerka.

- Nosi pantalone i haljine ravnog kroja - jednom rečenicom mi je Aleksandra rešila problem kupovine, jer ovo i jeste jedan od ciljeva radionica – pametna kupovina.

Moju "dramu" sa garderobom prekida Marija, direktorka jedne firme koja je sa nama podelila skandaloznu kombinaciju u kojoj je otišla na posao.

- Ne znam šta mi je bilo tog dana i kome sam i zašto terala inat, izvukla sam iz ormara usku i jako kratku haljinu i tako otišla na posao. Da se razumemo, ta haljina prvo nikako nije laskala mojoj građi, a da zanemarim činjenicu kako su me zaposleni gledali. Ali ja sam rešila da je obučem, ne sećam se da sam nešto bila besna, samo sam je navukla i rekla "danas ideš ovako obučena " - kroz smeh nam prepričava Marija.

Na njenu priču se nadovezuje Jelena, mlada majka koja je prošlog leta dobila kritike zbog šorca koji je nosila.

- Krenula sam do prodavnice u šorcu, bilo je baš toplo. Tata me je zaustavio i rekao: "Gde si pošla, ne priliči jednoj majci da ide tako obučena?" Inače, taj šorc je bio pristojne dužine. A i ja sam niska i više dečačke građe, ništa tu nije bilo izazovno, ali tati je zasmetalo - prepričava nam Jelena svoje "konfliktno iskustvo" sa garderobom.

Pažljivo ih slušam i pokušavam da se setim da li sam bila u sličnoj situaciji. Ako jedno dobacivanje radnika sa građevine može da se svede pod konflikt, onda jesam.

Sve je to super, priča o šopingu, pravilima ali realno, kako ti prosečnoj ženi sa još prosečnijom platom možeš da kažeš „žensko si, trebalo bi da izgledaš dobro" i da ostaneš živ? Ona plaća mlađem detetu vrtić, starijem udžbenike za školu, kod kuće je umesto punog garderobera sačekaju računi?

Kako, postavljam jednostavno pitanje? Jer kroz celu radionicu gošće govore o novcu. Nisu ženama najveći problem kilogrami ili to što ne umeju da pronađu stil. Na kraju sve dolazimo do istog zaključka, odakle nam bre pare?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu