Quantcast
Pogled na Trg Republike 1943. Foto: iz kolekcije Dušana Napijala

Saobraćaj u Beogradu je bio u haosu i tokom radova u Drugom svetskom ratu

Bane Gajić

Obnavljana je Slavija, tramvajska mreža, vodovod, ulice. Posebno su isticane fraze koje su, na neki zastrašujući način, život nastavile i danas: „Ne zaostaje se nijednog trenutka", „neprekidno se radi", „ispituju se linije".

Pogled na Trg Republike 1943. Foto: iz kolekcije Dušana Napijala

U drami jednog od svakodnevnih saobraćajnih kolapsa koji dave Beograd poslednjih nedelja kao fatalni tromb u krvotoku zagušenom holesterolom i venskim naslagama, beznadežno zakucan u nepomičnoj koloni koja je pokrila ulicu Kneza Miloša sa oba kraja, prisetim se omanjeg novinskog pasusa koji sam pročitao tog jutra:

„I u septembru je nastavlјeno sa rekonstrukcijom beogradskih ulica. Saobraćaj u jednoj od najlepših prestoničkih ulica, Aleksandrovoj, na prostoru nekadašnje kafane Lion, obavlјao se veoma teško, čak toliko da se gušio. Beogradski putari su smanjili travnatu površinu na ovom delu ulice, izmestili tramvajske šine i proširili kolovoz, čime je ovaj problem rešen", pisalo je u tekstu.

Naizgled obična servisna vest, člančić u beogradskoj rubrici bilo kojih dnevnih novina, ipak je u sebi krila i malu perverziju: iako je zvučala potpuno savremeno - Bulevar Kralja Aleksandra, gušenje saobraćaja, beogradski putari, rekonstrukcija ulica - vest je bila iz septembra 1943. godine. To jest - iz Drugog svetskog rata.

Objavljena u tadašnjoj kvislinškoj štampi, listu „Novo vreme", kao podsetnik na to da vozači moraju da imaju strpljenja i da gradska uprava radi na rešavanju problema, a usred nacističke okupacije i u vreme ogorčenih borbi na svim frontovima za uništenje monstruma zvanog Treći rajh, vest je nosila u sebi neverovatnu sličnost sa aktuelnom situacijom. Sve je bilo tu, zvučala je isto kao da ovog jutra neki gradski službenik raportira o stanju radova, gužvi i saobraćaja.

Naježio sam se kada sam shvatio da u novinama objavljivanim tokom okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu postoje vesti koje zvuče gotovo podudarno sa današnjim. Ipak, nisam odoleo a da ne saznam šta bi još od tadašnjih novinskih objava moglo da izgleda kao da je pisano danas, da uporedim tu perverznu podudarnost. Odnosno, koje su gradske komunalne teme pripadale jednoj davnoj eri i iščezlim vremenima, a šta ostaje kao „večna tema", ono što ne menja Drugi svetski rat, okupacija, srećno posleratno doba ili digitalna epoha početka 21. veka.

Istoričar Rade Ristanović jedan je od koautora izdanja „Kolaboracionistička štampa u Srbiji 1941 – 1944" čiji se drugi tom upravo ovih dana očekuje u knjižarama. U knjizi je prikazano pisanje tadašnje, kvislinške štampe od početka okupacije, aprila 1941, pa sve do poslednjih dana pronacističkog režima, oktobra 1944. godine. Jedan od važnijih segmenata ovog obimnog istoričarskog rada (urednik izdanja je istoričar Aleksandar Stojanović, a drugi autori pored Ristanovića su istoričari Aleksej Timofejev, Ljubinka Škodrić, Mirjana Mraović, Slobodan Bjelica i Dušan Bojković) posvećen je upravo „komunalnim" temama: kako se upravljalo gradom tokom tri ratne godine, kako su izgledali problemi građana van surove ratne tematike i na koji način se odvijao „običan" gradski život dok je čelična oluja odnosila desetine miliona ljudskih života širom planete. Neobično jasan i živopisan trag te nepoznate strane naše svakodnevne istorije ostao je upravo u sačuvanim primercima tadašnje štampe.

Isečak iz dnevnih novina, privatna arhiva: akcija uklanjanja bespravnih objekata 1942

Ristanović, magistar istorijskih nauka, za VICE kaže da je „okupator je od prvog dana nastojao da sa što manje svojih vojnih i policijskih kapaciteta privredno eksploatiše i kontroliše okupiranu teritoriju Srbije". Zbog toga je bilo izuzetno važno da se normalizuje život u Beogradu, a "najvažniji preduslov bio je obnova gradske domaće vlasti", objašnjava Ristanović.

- Jedna od prvih naredbi nemačkog okupatora u Beogradu bila je da državne i opštinske vlasti, policija i škola nastave da rade jer će time služiti sopstvenom stanovništvu. Ukazom nemačkog feldkomandanta Fon Kajzenberga od 21. aprila 1941. postavljen je Dragomir Dragi Jovanović za Izvanrednog komesara Beograda. Prema delokrugu i nadležnosti poverenog mu položaja, Jovanović je objedinio do tada dve funkcije: predsednika opštine i upravnika grada Beograda što bi danas odgovaralo funkcijama gradonačelnika i načelnika uprave Grada Beograda", kaže u Ristanović.

Foto: Branislav Jovičić. Iskopavanje ruševina posle bombardovanja Beograda 6. aprila 1941

Kako je u teškom bombarderskom napadu Trećeg rajha na Beograd 6. aprila 1941. grad bio ozbiljno razoren, te je teško stradala i kanalizaciona i vodovodna mreža, nova gradska vlast je među prvim merama naredila Beograđanima da se u roku od 24 sata u dvorištima, baštama i podrumima iskopaju nužničke jame koje bi se posle trodnevne upotrebe zakopavale i dezinfikovale. Najstrože je bila zabranjena upotreba „klozeta, koji su u vezi sa vodovodom... jer je vodovod oštećen i izmet će se razlivati po ulicama, i time naneti ogromnu opasnost od infekcije za građanstvo".

Na opasnost od pojave infektivnih bolesti ukazivali su i novinari „Opštinskih novina" koji su savetovali da Beograđani u cilјu prevencije redovno peru ruke, te izbegavaju lјublјenje i rukovanje. Pojedini delovi grada i dalјe su bili bez vode, apelovano je na štednju i sakuplјanje kišnice koja bi se koristila za umivanje i kupanje.

Ristanović posebno ukazuje na prve velike komunalne radove po uspostavljanju okupacione civilne vlasti koji su se odnosili na popravke trotoara i ulica gde je angažovano 220 inženjera i geometara tehničke direkcije Opštine beogradske. Raščišćavanjem su „ulice drugog, šestog, trinaestog i četrnaestog rejona već skoro sasvim osposoblјene za kolski saobraćaj", a neprohodni su ostali samo oni delovi ulica „gde je neophodno izvršiti miniranje zgrada sklonih padu". Odsek za održavanje kaldrme OGB postavlјao je „privremenu kaldrmu svuda gde je ona usled bombardovanja razrivena".

- Ni službenici Direkcije tramvaja i osvetlјenja nisu mirovali. Kako izveštava njihov šef Nikola Besarabić, i tramvajskom saobraćaju se poklanjala ne mala pažnja i žuri se da se i on što pre uredi. Raščišćavane su i doterivane pruge, a Besarabić je procenio da će prvo proraditi tramvaj broj 6 na liniji Terazije-Cvetkova mehana - kaže Ristanović.

„Oni koji su navikli da se voze u prvoj klasi trenutno su uskraćeni za ovaj užitak, s obzirom da tramvaji saobraćaju bez prikolica. Jevrejima je najstrožije zabranjena vožnja, a prednja platforma rezervisana je za nemačke vojnike". - Dnevne novine, maj 1941.

Iz količine građevinskih komunalnih radova, na osposobljavanju ulica, javnog saobraćaja, vodovoda, snabdevanja strujom, vidi se da je bilo važno što pre stvoriti utisak normalnog života i otkloniti vidljive posledice agresije koja je ostavila grad u teškim ranama s obzirom da je u avionskim bombardovanjima koja su trajala četiri dana od 6. aprila bilo ubijeno više od dve hiljade građana, a razrušeno više od 700 zgrada - oko osam odsto stambenog fonda grada. Nacisti su širom centra, po Terazijama i Knez Mihajlovoj, prostirali propagandne parole koje su govorile o „Novoj Evropi" i blagodetima života u takvoj „zajedinici" koju su predvodili nemački nacisti. Svakako im nije odgovaralo da buntovni srpski narod i Beograđani svaki dan gledaju podsećanje na ono šta su ti isti nacisti bili olako spremni da urade kada bi su im se suprotstavili, iz čega bi se, rezonovali su, olako probudio otpor.

Fotografija Rista Marjanovic, iz kolekcije Zorane Vojnović. Knez Mihajlova, 1942

Glumeći tu normalnost, domaće novine iz maja 1941. skreću pažnju Beograđanima na neke loše navike, pa tako može da se pročita i sledeće: „Oni koji su navikli da se voze u prvoj klasi trenutno su uskraćeni za ovaj užitak, s obzirom da tramvaji saobraćaju bez prikolica. Jevrejima je najstrožije zabranjena vožnja, a prednja platforma rezervisana je za nemačke vojnike". Takođe, najavljivano je masovno obnavlјanje električnih instalacija i da je „pušteno osvetlјenje za Topčidersko brdo, Senjak, Gospodarsku Mehanu, Ortopedski zavod, Rumunsku ulicu" i druge ulice u kojima su se nalazili objekti od značaja. Posebno su isticane fraze koje su, na neki zastrašujući način, život nastavile i posle rata, u novoj državi, i koje se čuju sve do danas prilikom sličnih događaja: „Ne zaostaje se nijednog trenutka", „neprekidno se radi", „ispituju se linije", „dolazi struja".

Snabdevanje vodom je, čini se, bilo izuzetno organizovano prvih dana okupacije. Na primer, "rejon prvog kvarta snadbeva se vodovodskom vodom iz motornih kola broj 5103, koja ceo kraj obilaze tri puta dnevno. Stanice na kojima se voda toči nalaze se na uglovima ulica Mišarska i Frankopanova, Zagrebačka i Karađorđeva, Lomina i Balkanska", pisale su tadašnje novine.

- Ceo taj proces pratio je po jedan opštinski činovnik koji se starao o pravilnoj raspodeli vode, a građani su savetovani da treba da budu strplјivi i da u redovima onih koji čekaju na vodu ne treba se prepirati, da je lepo ustupiti prva mesta ženama i deci i upozoravani su da će svaka zloupotreba biti kažnjena - kaže Ristanović.

Jedini delovi grada u kojima je vodosnabdevanje bilo stabilno bili su Dedinje, Banovo Brdo i Topčidersko brdo "jer su u ovim krajevima bila manja oštećenja i zato je bilo moguće da se brže popravi", ukazuje Ristanović.

I u prvoj polovini maja u kolaboracionističkoj štampi izveštavano je o popravci infrastrukture u glavnom gradu. Broj od 7. maja 1941. izveštava Beograđane da je vodovodna i kanalizaciona mreža popravlјena na 22 glavna dovoda i da su na 48 mesta izvršeni „potrebni radovi na ošteće-
nim uličnim cevima". Vozači motornih vozila, fijakeristi, talјigaši i ostali učesnici u saobraćaju u Beogradu od 7. maja mogli su da saobraćaju u još 37 ulica, u koje su beogradski putari
ugradili „160 kvadratnih metara obične kaldrme na kolovozu, 650 metra moderne kaldrme i 270 metara kolovoznog ivičnjaka."

U ovom mesecu došlo je i do smene na mestu predsednika opštine: odgovorna funkcija poverena je čoveku koji je uživao apsolutno poverenje okupatora, ozloglašenom Dragomiru Dragom Jovanoviću. U prvom obraćanju potčinjenima u gradskoj upravi je naglasio: „Ishrana, staranje o socijalnom i zdravstvenom pomaganju, uklanjanje tragova patnji beogradskog stanovništva, rad i samo rad, pošteni, nesebični, to je ona služba kojom ćete najbolјe poslužiti našoj zajedničkoj kući, našem Beogradu."

Isečak iz štampe, Opštinske novine 1944. Popravka vodovoda uništenog u savezničkom bombardovanju, Bulevar Vojvode Mišića, april 1944

Štampa je ubrzo počela da objavlјuje članke u kojima su građani izveštavani da se radovi na popravci infrastrukture privode kraju. Pored servisne, očigledna je bila i propagandna uloga, jer je okupator naglašavan kao inicijator svih ovih aktivnosti, da bi se popravila slika nemačke oružane sile u očima Beograđana.

Izveštavano je da je obnovlјen saobraćaj na skoro svim tramvajskim linijama i da Beogradom saobraćaju „33 motorna kola i 21 prikolica". Obnova tramvajskog prevoza na većini linija stvorila je uslove za izmene cena karata. Beograđani su morali da izdvoje od jednog do dva dinara za vožnju, a povlašćeni su bili ratni invalidi i đaci.

Ubrzo je obnovlјena i naplata takse i naknade za utrošenu vodu i druge usluge učinjene od Uprave vodovoda. Gradske vlasti su apelovale i na sve potrošače električne energije da se stari računi moraju „u najkraćem vremenu isplatiti", a novi u roku od 10 dana.

Fotografija: Muzej Grada Beograda. Tramvaj se probija kroz zavejane ulice, 1943

Ristanović ukazuje na još jedan momenat na koji je naišao u istraživanjima, a koji se i danas provlači kroz usmena predanja o vremenu Drugog svetskog rata u Beogradu kao urbani mit.

- Obnavlјanjem ulica i trotoara profunkcionisao je saobraćaj u većini beogradskih ulica. Sa navedenim ponovo su isplivale i negativne navike građana koji su se kretali peške, a kojima su se, kako su prenosile „Opštinske novine", čudile nemačke vlasti. Osnovni problem bio je nepropisno prelaženje ulice, što je nateralo gradske vlasti da na najvažnijim raskrsnicama postave saobraćajce koji su prekršioce kažnjavali kaznama od 10 dinara - prepričava on.

Potreba za „uvođenjem reda" se vidi i kroz pisma čitalaca.

"U tramvajima mlađi sede a stariji stoje, muškarci ulaze u kola pre žena i dece. Trebalo bi uvesti pravilo da mlađi ustupaju mesto starijima a da žene i deca imaju prvenstvo. I samim kondukterima treba dati šira ovlašćenja da sprovode ove mere. Policijski organi trebalo bi da ih u ovome pomažu. Prema neučtivim putnicima, pijanicama treba oštro postupati, uz pomoć policijskih organa otstraniti ih iz kola" - pismo čitaoca iz 1943.

O anarhičnosti Beograđana i njihovoj nespremnosti da žive u novouspostavljenom „redu i poretku" govori i reportaža u kojoj neimenovani autor uz prigodnu fotografiju ukazuje da „mnogi šetači kidaju cele bokore cveća po parkovima". Kako su pojedini Beograđani „brstili drvorede" i šta je ostajalo na ulicama posle ove njihove aktivnosti saznajemo iz sledećih redova: „Odkad su lipe u cvetu, od jutra do mraka penju se na njihova mlada stabla deca i odrasli i beru cvet ili bolјe reći čupaju zajedno sa lišćem, lome grane da bi bolјe cvet obrali ili se mlade grane lome pod težinom njihovih tela. Žalosno je pogledati gomile počupanog lišća ispod svakog stabla i polomlјene grane koje vise niz stablo ili leže pod njim".

Kako bi se ove situacije sprečile u budućnosti autor je apelovao da se „briga oko parkova i travnjaka" ne prepušta „pojedinim čuvarima parkova", te da policijski organi preduzmu mere protiv počinilaca.

O problemima u javnom prevozu i rešenjima koja bi pomogla da efikasnije funkcioniše pisalo je „Novo vreme" 29. juna. Autor koji se krio iza inicijala P. C. ukazivao je da javni prevoz ni u međuratnom periodu nije bio „uređen" i zahtevao je od putnika da (opet) budu disciplinovani i da se trude „da se ne stvara gužva i da se što pre silazi i ulazi u kola". Savetovao je da se pripreme ranije za izlaženje iz vozila, da na prednjoj platformi tramvaja naprave mesta „da publika može da siđe bez zadržavanja", da se prilikom ulaska ne zadržavaju na vratima kako bi se pozdravili sa „poznanicima", da pripreme „sitan novac" jer tramvaj nije„nikakva menjačnica novca", da se držeći se za ručicu okrenu ka prozoru kako bi napravili „slobodan prolaz u kolima".

U to vreme opštinske vlasti počinju izgradnju tramvajskog depoa na uglu Kapetan Mišine i Visokog Stevana. Troškovi gradnje su bili ondašnjih četiri miliona dinara, a predviđeno je da ovaj objekat ima 12 koloseka, četiri ulaza i 87 metara upotreblјive pruge.

Polovinom avgusta u štampi je predstavlјen projekat uređenja Pozorišnog trga (današnjeg Trga republike). Prema novom projektu bilo je predviđeno da sam trg bude širok 105 metara, a da se ne pomera spomenik Knezu Mihajlu. Nedugo nakon najave krenuli su i prvi pripremni radovi, uklonjene su tramvajske šine i sklonjene trafike. Deo plana izazvao je negodovanje kod dela stručne javnosti i polemiku u novinama. Tema uređenja Pozorišnog trga eksploatisana je u propagandne svrhe, a sve sa cilјem da se dokaže nesposobnost bivših opštinskih uprava i umešnost aktuelne.

Fotografija iz kolekcije Dušana Napijala

Pod rubrikom „Urbanistički problemi Beograda" neimenovani autor je u „Obnovi" ukazivao na potrebu proširenja Trga Slavija. U uvodnom delu ovog članka istaknuto je da „jednu moderno
uređenu varoš, pored luksuznih palata, karakterišu široki bulevari, trgovi, parkovi", a da „Beograd, koji je brzo građen, bez plana, nema ni dovolјno trgova, ni parkova, ni spomenika koji bi pretstavlјali monumentalna dela". Neophodno je ono malo trgova što postoji u centru, bezuslovno sačuvati i ne dozvoliti da se provizornim izgrađivanjem unakarade". Jedan od takvih trgova bio je Slavija: autor je predlagao rušenje „kafane Tri selјaka i bezbroj straćara oko nje koje se s jedne strane pružaju čak do Nemanjine ulice, a s druge strane nižu sve do ulice
Kralјa Milutina". Umesto domišljatosti domaćih urbanista, nemačka vojna komanda je ipak naložila da se na Slaviji napravi kružni tok, po uzoru na rešenja u nemačkim gradovima kako bi se ubrzao vojni transportni saobraćaj kroz centar grada, što je i učinjemno u jesen 1942.

Kolekcija Miloša Jurišića. Trg Slavija pred rekonstrukciju, proleće 1942

Da se neke stvari beskonačno ponavljaju kroz istroiju svedoči i promer prvog snega koji je pao 14. novembra 1941. i zatekao beogradske putare – nespremne. Pojedine saobraćajne veze bile su „potpuno obustavlјene, dok su neke svedene na minimum". Ova vremenska nepogoda „najviše je pogodila tramvajski saobraćaj" u Beogradu. Mnoge pruge bile su „zavejane, a na ostalim delovima ima raznog kvara". Linija jedan je saobraćala samo do Kolarčeve ulice, a bila je već na Čuburi tako puna da je stajala na svega dva mesta. Sa snežnom stihijom borile su se „celečistačke kolone", ali je saobraćaj bio „sasvim otežan, jer košava ne prestaje", a sneg neprestano pada.

Sa dolaskom nove 1942. godine nisu otišli problemi beogradskih putara, koji su umesto u svojim domovima novogodišnje praznike morali da provode na ledom i snegom okovanim beogradskim ulicama. Osnovni problem bio je „nedostatak dovolјnog broja prevoznih sredstava", nedovoјno „radne snage i smanjenog vremena". Navedeno je iziskivalo da se reorganizuje služba za održavanje čistoće u gradu, kako se navodi u „Novom vremenu" od 14. januara 1942.

"Iako je temperatura iznosila 16 stepeni ispod nule učenici viših razreda čistili su sneg s velikim oduševlјenjem. U njihovim rukama lopate su brzo radile kao i pera", pisali su novinari.

Ulice Beograda podelјene su na četiri rejona, u kojima je ulice čistilo 1.300 radnika, što je bilo 925 lјudi više od broja angažovanih pre ove reorganizacije. Prioritet su po novom planu imale glavne saobraćajnice, a zatim se „pristupa raščišćavanju poprečnih ulica koje te saobraćajnice vezuju". Usled nedostatka radne snage za čišćenje ulica od snega, Ministarstvo prosvete naredilo je direktorima gimnazija da pozovu đake da pomognu da „se Beograd što pre očisti od snežnih smetova". Učenici viših razreda Devete i Druge muške gimnazije rasčišćavali su sneg na Terazijama. „Iako je temperatura iznosila 16 stepeni ispod nule učenici viših razreda čistili su sneg s velikim oduševlјenjem. U njihovim rukama lopate su brzo radile kao i pera", pisali su novinari.

Novine su najavlјivale melioraciju i asanaciju Topčiderske reke i Makiša, regulaciju Terazija i uređenje Kalemegdana. Pored tehničkih podataka u reportažama, novinari nisu propuštali priliku da istaknu da se opštinska uprava uhvatila u koštac sa ovim višedecenijskim problemima Beograda i da o samim projektima pišu samo u superlativu, što svedoči o njihovoj propagandnoj upotrebi. Na Donjem gradu Kalemegdana zaista su tokom 1942. godine rašćišćene ruševine vojnih objekata uništenih u bombardovanju i tu je napravljen park koji postoji i danas. Takođe, na prilazu Košutnjaku prokopan je podvožnjak ispod železničke pruge, kako saobraćaj ne bi ometao za ratnu nemačku privredu strateški važne vozove. Nepotrebno je napomenuti da je reč o istom podvožnjaku kojim se i danas ulazi u košutnjački kompleks.

Fotografija arhiva autora. Terazije na početku okupacije sa propagandnim parolama, 1941

U ovom periodu izvođeni su i radovi koji su trebali da unaprede vodovodnu infrastrukturu u Beogradu. Uz pomoć „200 mladih lјudi" obveznika Nacionalne službe za obnovu Srbije građen je na Košutnjaku cevovod dug šest kilometara kako bi se povezala „instalacija na Belim vodama sa rezervoarom na Dedinju". Pored cevovoda građena su i „dva moderna rezervoara amortizatora". Radilo se i na rekonstrukciji važnih saobraćajnica. Na uglu Palmotićeve i Žorža Klemansoa uklonjena je jedna trošna kuća koja je „sužavala ulaz u Palmotićevu ulicu ka parlamentu". Slični radovi odvijali su se i u Ulici gospodara Vučića: u cilјu veće prohodnosti vozila rekonstruisan je prilaz u ovoj ulici i porušene su zgrade koje su ometale saobraćaj dok se odvijao u dva kolovoza.

Gradske vlasti su u ovom periodu, uz napore koje su ulagali kako bi se u Beogradu odvijao bezbedan saobraćaj, obezbedili i finansijska sredstva za unapređenje javnog gradskog prevoza. Kako je „Novo vreme" informisalo čitaoce 18. oktobra, obezbeđen je kredit od „50 miliona dinara" za popravku „motornih kola i prikolica koja nisu mogla da se upotrebe za prevoz putnika". Prva reparirana vozila i prikolice došli su početkom decembra u Beograd i
odmah su puštena u saobraćaj

„Nedostatak radne snage, pogonskog goriva, atmosferske prilike i drugog" bili su glavni faktori koji su početkom 1943. sprečili radnike gradske čistoće da na vreme odnose smeće. Ovakva situacija primorala je gradske vlasti da ponovo izvrše reorganizaciju „službe odelјenja za
čistoću Beograda". Tako reorganizovan ovaj deo opštinske uprave uspeće da u „najkraćem roku, najdalјe za deset do petnaest dana, iz svih domova u Beogradu" iznese nagomilano smeće, tvrdili su režimski mediji.

kolekcija Miloša Jurišića. Početak radova na Slaviji, inženjeri Grada Beograda nadgledaju radove, 1942

I u ovoj godini pravlјeni su planovi za rekonstrukciju više beogradskih ulica. Prvo na redu bilo je Čumićevo sokače. Osnovna ideja bila je da se produženjem ove ulice obezbedi dvorište za školu „Kralј Aleksandar Prvi", bez koga su učenici iste ostali rekonstrukcijom Dečanske ulice.
Pored navedenog uređenjem Čumićeve ulice dobiće se veza Pašićeve ulice s Kolarčevom i Dečanskom ulicom i veza Dečanske i Kolarčeve". Takođe, obimniji radovi bili su predviđeni u Ulici Džordža Vašingtona, koja je u jednom svom delu bila toliko uzana da je otežavala „vrlo mnogo kako kolski i pešački, tak isto i tramvajski" saobraćaj. Prema planu bilo je predviđeno rušenje objekata na ovom delu ulice i proširenje kolovoza za 30 metara.

Ristanović posebno ukazuje na jedan mučan motiv u naizgled idiličnoj slici funkcionisanja grada koju je kvislinška uprava želela da namtne kroz štampu.

- Dok su neke ulice trebalo da dobiju novi izgled, mnoge druge su u ovom periodu dobile novi naziv. Kolaboracionistički režim nije propustio da nazive ulica prilagodi svojim političkim i ideološkim načelima. U jednom članku građani su obavešteni promenama. Ne navodi se po kojim propozicijama su odabrane ulice kojima treba promeniti imena, ali ako ukažemo da je Avramova ulica preimenovana u Senjanin Tadije, Admirala Pikoa u Kosovski božuri, Jevrejska u Dorćolsku, kralјa Krešimira u Vuka Mandušića postaje jasno da su glavni parametri bili ideološko-političke prirode - ukazuje Ristanović.

Iz kolekcije autora. Bonovi za ogrev

Gradska slava Spasovdan bila je prava prilika za predsednika beogradske opštine Jovanovića da izvrši javnu rekapitulaciju rada nadleštva na čijem čelu se nalazio. Kao najveće uspehe Tehničke direkcije Jovanović je istakao osposoblјavanje beogradskog vodovoda, popravlјanje kanalizacione mreže, kaldrmisanje, opravku i uređenje brojnih beogradskih ulica, rad tramvajskog saobraćaja: „Uspostavlјena je jedinstvena cena karte, pri čemu je ostvaren prihod od 40.800.000 dinara. Tokom 1941. prevezeno je oko 16.900.000 putnika" pohvalio se kvislinški gradonačelnik i dodao: „Puštene su u rad dve transformatorske stanice, izgrađeno je 4,1 km nove vazdušne mreže niskog napona, 1,8 km nove tramvajske mreže i dato je 1.064 novih kućnih veza za osvetlјenje i motore, za ulično osvetlјenje postavlјeno je novih 208 svetlećih tela". Prema njegovim tvrdnjama, na dnevnoj bazi čišćeno je 914 ulica.

Gradske vlasti podsećale su Beograđane da unapred pripreme sitan novac za kartu u gradskom prevozu i bezuslovno se snabdeju istom, jer ko se nađe bez karte platiće, pored redovne, i kaznenu od 50 dinara na licu mesta. Ukinut je veliki broj stanica u cilјu „ubrzanja saobraćaja i povećanja tramvajskih tura". Mnogi Beograđani smatrali su da ne moraju više da stoje u redu prilikom ulaska u vozilo, što je stvorilo „gomile u neredu", a bilo je i onih kojima je pešačenje predstavlјalo problem, te su zauzimali mesto u tramvaju kako bi se vozili samo jednu ili dve stanice.

Kada su američki avioni po prvi put razorili Beograd 16. i 17. aprila 1944. godine, napor gradskih vlasti bio je usmeren ka obnavljanju funkcionisanja vitalnih sistema poput vodovoda, struje i saobrtaćaja, kako bi se time nastavio privid normalnog života i sprečila pojava anarhije, odnosno, slobodarskih osećanja građana koji su jasno uviđali da se bliži kraj nacističke okupacije ali i njihovh domaćih saradnika. „Najbolјi dokaz da posao na raskrčavanju ruševina i uspostavlјanju normalnog stanja napreduje, jeste taj što je za relativno vrlo kratko vreme na drugoj tramvajskoj liniji uspostavlјen redovan saobraćaj", pisale su novine „Novo vreme" u prvoj polovini maja 1944. godine.

U istom članku istaknuto je zalaganje Direkcije tramvaja i osvetlјenja koja je „odmah posle bombardovanja angažovala ceo svoj personal da se što pre osposobi ponovno uspostavlјanje normalnog tramvajskog saobraćaja". Kao rezultat ovoga rada Beograđani su mogli opet da se prevoze tramvajem na „najvažnijoj od svih tramvajskih linija, liniji broj 6", a nedugo zatim puštena je u saobraćaj i linija 10. Odmah po obnovi saobraćaja pojavili su se ponovo „neuviđavni putnici" koji su se vozili „samo jednu ili dve stanice" i na taj način zauzimali „mesto onima kojima su tramvaji mnogo potrebniji", te su novinari apelovali da se ukine „nekoliko usputnih stanica" kako bi se navedeno sprečilo. Ova sugestija je usvojena u avgustu i kako prenosi „Novo vreme" „saobraćaj je mnogo živlјi i brže se odvija".

Takođe, najpre zbog propagandnih razloga, pristupilo se popravci delimično oštećenih zgrada, najpre po centru, i u tu svrhu angažovane su građevinske firme, zanatlije i preduzimači. Ipak, nedostajalo je materijala, cementa, najpre, koji je u najvećoj meri konfiskovala vojska Vermanht za gradnju odbrambenih položaja i bunkera po gradu, ali i volje da se radi u danima kada su se već i bukvalno čuli sovjetski topovi iz centralne Srbije.

I sedamdeset godina kasnije, i pored toliko različitih vlasti, obnova grada, saobraćaj i urbani haos ostali su karakteristika Beograda. Upoređivanje Nakon teške bitke grad je oslobođen od nacista, a lokalnu vlast i organizaciju gradskog života preuzeli su organi komunističke vojske NOVJ.

Još na VICE.com

Seks sa neprijateljem: prostitucija tokom nacističke okupacije Srbije

Šta su sve izgradili nacisti u Beogradu

Zaboravljeni užasi Ravensbrika, nacističkog koncentracionog logora za žene