'Večiti studenti' savetuju brucoše u Srbiji

Znate onaj vic kada sin kaže ćaletu da će konačno zajebati medicinu i preći na mašinstvo, a ovaj mu odgovori "Kako hoćeš, deda i ja ostajemo"? Izgleda da je zasnovan na istinitoj priči. Jer, večni studenti su deo domaće svakodnevnice, samo još jedna na listi večitih muka koje ne prolaze.

Postoji taj strah kod svih ljudi koji upišu fakultet, zebnja da će se i oni pretvoriti u večne studente i uleteti u vrtlog zavaravanja samih sebe, odlaganja ispita i osude drugih ljudi. Ali i večiti studenti su ljudi, i svi oni imaju, manje ili više opravdane, razloge zbog kojih održavaju baš taj status. Oni su naše kolege koji su samo malo zaglibili. Uostalom, ne možete im oduzeti iskustvo.

Razgovarao sam sa nekoliko večitih studenata o savetima koje imaju za buduće generacije. Faktor koji određuje njihovu večnost jeste dužina trajanja ukupnog procesa studiranja. Osam godina je minimum.

VICE: Ćao Darko, šta studiraš i kada si upisao fakultet?

Darko: Geografiju, a upisao sam 2001. godine.

Zašto se to toliko razvuklo?

Tokom studija sam uporedo bio i profesionalni sportista. Dosta vremena mi je odvlačila odbojka, tako da kada dođem sa treninga, ne znam da li ću da perem veš (na ruke), učim ili idem u menzu da jedem. Kada se konačno skrasim, uzmem knjigu i posle pet minuta mi padne glava. Ali da ne tražim izgovore, nikada nisam imao naviku za učenje. Verovatno je nasledno, jer sam prvi u porodici koji je i studirao uopšte. Roditelji nisu imali pojma gde me šalju na studije i da nije bilo mog pokojnog dede i njegove penzije, ja studije ne bih ni video.

Na osnovu iskustva, šta bi savetovao današnjim brucošima?

Da ih ne grize savest ukoliko im se pruži prilika da prepisuju, jer je mnogo dobar osećaj. Kada god sam imao priliku da prepišem na ispitu ili nešto iščeprkam na mufte, to sam i uradio. Jednostavno, bilo je jače od mene. Nije bilo bubica na početku studija, pa sam morao da prepisujem, čak i na usmenom, na metar od profesora. Pedagogiju sam položio tako što je jedna štreberka došla čisto da vidi kakav je ispit. Posle deset minuta je htela da izađe i preda papir. Pitao sam je da li se potpisala i kada mi je odgovorila da nije, samo sam uzeo njen papir, potpisao se i dobio šesticu.

Takođe bih im savetovao da ne misle da će ih nakon pet obaranja, šestog puta profesor pustiti samo zato što ne može da ih gleda. Recimo, meni je ostao jedan ispit i nakon više pokušaja, rešio sam da sačekam da profesorka ode u penziju kako bih mogao da položim kod druga koji je upisao fakultet zajedno sa mnom, jer će je verovatno on naslediti.

I ne bi trebalo da se opterećuju ukoliko padnu ispit, jer ko zna zašto je to dobro.

Kad planiraš da okončaš tu agoniju?

Iskreno, nemam predstavu kada će tome doći kraj. U međuvremenu sam osnovao porodicu, još igram odbojku, radim u turizmu. Da sam završio za profesora geografije, bilo bi mi teže, jer sa diplomom ništa ne bih mogao da uradim, barem što se struke tiče, jer je zaposlenje u školi u domenu naučne fantastike. Mnogi kažu da treba da završim zbog sebe,da mi ne bude krivo pod stare dane.

Marija, koja je tvoja priča?

Zaglavila sam se na jednom jedinom ispitu na Mašinskom faksu, i to na četvrtoj godini. A bila sam odlična studentkinja sve vreme. U ono vreme sam govorila da je profesor protiv mene, da me mrzi i da je ženomrzac koji misli da žene ne mogu da budu inženjeri. Posle četiri padanja, desilo se da sam dobila odličan letnji posao za neku nemačku firmu i više se nikad nisam vratila na Mašinac. Pre par godina sam uzela diplomu neke Više škole, jer sam imala dovoljno položenih ispita.

Dobro, kada tako izračunaš, koliko si dugo studirala?

Nakon 12 godina sam se ispisala, to jest, uzela potvrde o položenim ispitima i otišla u tu Višu školu gde su mi dali diplomu. Ali nisam diplomirana inženjerka, već samo inženjerka.

I koji bi ti savet izdvojila brucošima?

Da dobro razmisle da li žele da isteruju pravdu i tako gube mesece i godine života, jer je mnogo jednostavnije skinuti bedu s vrata, nabubati napamet šta treba i gotovo.

Dragana, šta studiraš?

Prvo sam upisala biologiju na PMF, 84/5 i to bila među prvima, iako je konkurencija bila ogromna. Mislim da sam tu dala nekoliko kolokvijuma i dva puta ponavljala tu prvu godinu (valjda). Onda sam prešla na poljoprivredu, odsek stočarstvo . Opet razbila prijemni, obe godine studiranja prve godine sa eventualno položenim jednim ispitom sam provela u lokalnoj kafani sa kolegama, od kojih su mnogi ipak završili. Zatim sam zbog majčine penzije upisala mehaniku deformabilnih tela na PMF. Nisam ni znala šta ta nauka baš proučava, ali nije bilo prijemnog i tu sam dočekala 26. godinu i kraj prava na porodičnu penziju.

Razmišljala sam i shvatila da me prirodne nauke uopšte ne zanimaju, i, ajd, rekoh da upišem vajarstvo. Na prvom prijemnom na Primenjenoj sam pala, a sledeće godine upisala Likovnu kao prva na listi. Na Likovnoj sam se nekako dovukla do treće godine, a onda se udala, dobila neke pare od prodaje gajbe i rešila da uživam. Odlučila sam da se zauvek preselim u Grčku. U Studentskoj službi su me nagovarali da ostavim radove za slučaj da se ipak vratim, što sam ja, razočarana u akademiju, prezrela, sigurna da se više nikada neću vratiti. Međutim, mom tadašnjem mužu je umrla keva, pa smo morali da se vratimo nakon svega tri meseca.

Posle dvadeset godina, prijateljica me je konačno ubedila da nastavim. Primili su me na ime nekadašnjeg studiranja (bez prijemnog) i ja krenem na treću godinu. Ali, kad su mi obračunali ispite i uskladili sa Bolonjom, ispalo je da imam masu neispolaganih ispita sa druge, pa sam se tu i vratila.

Krajem četvrte sam se ozbiljno primila da idem na master. Prijavila sam se, predala sva dokumenta, iz studentske službe me zovu telefonom i kažu "Nemaš istoriju umetnosti II1 i II2, tehnologiju vajanja i psihologiju i možeš kurac na master".

Tako da sada posle završene četvrte godine pohađam i polažem istoriju iz druge.

Okej. A šta bi na osnovu, zaista bogatog iskustva, savetovala današnjim brucošima?

Brucošima bih savetovala da nikad ne odustaju od izlaska na ispit, u najmanju ruku da bi se oslobodili treme, a mogu i da čudom prođu. Ne treba da se libe da prepisuju, ali da zagrizu koliko mogu. Mnogo je bolje ako su redovniji u školi, tako možda i nešto nauče. I, ako ikako mogu, da ne budu kampanjci. I najvažnije, da apsolutno nikako ne odustaju.

Da li ćeš uskoro da završiš studije?

Sa jedne strane mi se smučilo, a sa druge sam se zainatila, te planiram da završim master školske 2019/20. Dakle, punih 36 godina od kad sam počela.

Šta studiraš?

Studirao sam šest godina kompoziciju sa orkestracijom, deset godina novinarstvo i evo dve godine studije konflikta.

Pa koje su prednosti takvog obrazovnog procesa? Šta brucoši mogu da nauče od tebe?

Pa možeš da pričaš o tome kao da je to nešto važno, a ne kurac od ovce koji nekog treba da ubedi da umeš da završiš stvari koje počneš. A možeš i da se praviš da se spremaš za svoju struku, povremenim izletima u učenje i kupovinom novih knjiga iz oblasti, dok se zapravo baviše onim što želiš u životu, ali ti je potrebno zavaravanje. Sa druge strane, produžuješ život roditeljima, koji te stalno podsećaju kako samo čekaju da završiš fakultet, pa mogu da umru. Još jedan od izgovora može da ti bude da ti je ovo doba permanentnog obrazovanja.

S godinam naučiš da ti u CV-u pored upisane diplome stoji "pending".

I koji ti je najveći savet studentima saborcima?

Ti to moraš da završiš, trebaće ti taj papir. Iako ne znaš sad za šta, iako trenutno ne donosi pare, ne želiš da te neki gazda jebe u glavu do kraja života. Završi to.

Pa kad ćeš završiti to? Kaži, pa da mogu da umrem.

Uskoro. Stvarno.

Koliko dugo studiraš prava?

Studirala sam. Položila sam poslednji ispit pre sat vremena. Trebalo mi je osam godina, ali sad je gotovo.

Pa, čestitam! Šta bi savetovala brucošima koji sada započinju studije?

Trebalo mi je dosta vremenea da shvatim da se Pravni fakultet, kao i drugi fakulteti, završava upornošću. Ukoliko dođe do toga da vam je fakultet glavna preokupacija, sasvim je izvesno da ćete ga završiti, samo je pitanje u kakvom psihičkom stanju i sa kakvim zdravstvenim problemima. Moj savet im je da uvek budu u toku sa odlukama koje donosi fakultet, jer se često menjaju preko noći. Ne treba da gube kontakt sa kolegama, jer tako imaju pristup svežim informacijama i ne treba se oslanjati na tuđa iskustva sa profesorima. Faktor sreće igra veliku ulogu, jer je sreća uglavnom proporcionalna količini znanja koje imate. I naravno, ne treba odustajati na ispitu.

Još na VICE.com:

Da li ima života posle nezavršenog faksa u Srbiji

Deset razgovora koje više nikada nećeš morati da vodiš kada završiš fakultet

30 najvećih luzera mlađih od 30 godina u Srbiji