Pokušala sam da preživim na pustom tropskom ostrvu na Filipinima

Pusto ostrvo je simbol globalne pop kulture. Poprište brodoloma, utočište nasukanih mornara, ponekad i skrovište pirata. Predmet fantazija nas koji radimo po 40 sati nedeljno u dosadnim klimatizovanim kancelarijama. Pravimo plejliste za pusta ostrva, gradimo skupa letovališta, organizujemo turističke posete po cenama od četiri zvezdice uz smeštaj od nula zvezdica.

Ali nije ta DoCastaway usluga jedini način da se iskusi boravak na pustom ostrvu. Sasvim je moguće privatno se organizovati za daleko manje novca, samo treba odabrati pravu lokaciju. A pravih lokacija ima na bukvalno svakom koraku. Samo u okolini Džakarte ima preko 100 pustih ostrva (Pulau Seribu), a drugde po Indoneziji i Filipinima ima ih na hiljade. Odlučila sam da na jednoj takvoj skrovitoj lokaciji oprobam svoju sposobnost za preživljavanje.

Ali prvo je trebalo razviti sposobnost za preživljavanje. Ja sam odrasla u tropskom indonežanskom arhipelagu, pa ipak se moj ostrvski život do nedavno svodio na gledanje Netfliksa od kuće i vožnju klimatizovanim kolima od jednog do drugog klimatizovanog tržnog centra. Realno, teže bi mi bilo da sam živela u SAD – Ber Grils bi mogao da snimi epizodu o Bostonu i njegovim brutalnim zimama.

Ipak, bila sam odlučna u nameri da probam da živim kako Tom Henks i njegov Vilson. Mislim, svakom može da se desi da mu brod potone, zar ne? Nije loše naučiti kako se preživljava u divljini, za svaki slučaj.

Imala sam brojna pitanja. Šta da radim kad je loše vreme? Kako da se odbranim od majmuna, meduza, i ostalih ajkula? Šta ima da se jede na tom ostrvu, šta da se pije? I najvažnije od svega, šta da ponesem sa sobom kako bih opstala?

„Ne moraš ništa da poneseš“, objašnjava mi Tom Mekelroj sa Discovery Channel. „Sve što ti treba možeš da nađeš u prirodi, to je naša filozofija.“

Ne, ne, ne može tako, insistirala sam. Moram da imam nešto.

„Dobro, ponesi nož“, popustio je. „Možeš i poneki konopac. Nije loše imati i vodootporni materijal za sklonište. I nešto čime bi mogla da zapališ vatru…“

OK, znači nije baš da mi ništa ne treba. Okrenula sam se pouzdanim izvorima informacija – filmovima Castaway i The Blue Lagoon. Oba sam odgledala intenzivno, sa beležnicom u ruci. Pod jedan: neka mi najbolji drug bude odbojkaška lopta; ako nemam loptu, može i kokosov orah. Pod dva: ako budem gola po ceo dan, moram da pustim raskošnu dugu kosu da mi čedno prekrije grudi.

Sad sam već bila samouverena. Kokosovi orasi su po svemu sudeći osnova ostrvskog preživljavanja, moram da naučim da se penjem na drvo kako bih mogla da ih oborim. Drug iz Singapura obećao je da će da i pokaže kako da se pentram u lovu na ukusne plodove kokosa. Iz nekoliko puta uspela sam da naučim da puzim uz stablo, iako sam odrala butine i užasno se umorila, ali bar sam imala orah u ruci.

E sad, kad bih još umela da ga otvorim. U Džakarti sam pitala prodavca kelapa muda kako uspeva da izvuče kokosovo mleko iz oraha. On mi je pokazao kako se raseca kokosov orah, a ja sam dodala mačetu na spisak neophodne opreme. Uz ovu upotrebnu vrednost, mačeta uvek može da mi posluži da se odbranim od čopora majmuna.

Sledeći korak bio je izbor ostrva. Pulau Seribu mi je delovalo previše lako, kakvo to pusto ostrvo može da se nađe unutar mog rodnog grada. Izabrala sam Palavan, malu provinciju na jugu Filipina, nedaleko od provincije Basilan – doma terorističke grupe Abu Sajaf koja otima ljude sa plaže. Savršeno.

Dok sam putovala za El Nido, prelepo turističko ostrvo u Palavanu, moje poslednje civilizovano utočište, iskusila sam uzbuđenje i strah. Svašta je moglo da krene naopako – danima me je radio adrenalin od pomisli na piratsko-terorističko kidnapovanje.

Evo šta sam ponela od opreme: nož sa kremenom, flašu vode, ležaljku, 40 metara konopca, plavu ceradu za slučaj kiše, nju ejdž knjižicu za slučaj dosade ( The Power of Now).

I tako je sve krenulo. Prve večeri, u Outpost Beach hostelu u El Nidu, osoblje me je povezalo sa ribarom spremnim da me preveze do najbližeg nenastanjenog ostrva. Rano u zoru, uzela sam opremu, obukla košulju i pantalone preko kupaćeg kostima, vezala maramu na glavu i pričvrstila je naočarima za gnjuranje (delom da se zaštitim od sunca, a delom da bih teroristima-kidnaperima delovala kao fina konzervativna gospođa). Udobne patike kompletirale su moj ansambl.

Izgledala sam kao jedno od onih maskiranih stvorenja što ukradu droide u Star Wars, ali šta me briga, ko me vidi na pustom ostrvu? Mislim, osim mog druga fotografa Denisa Vua, ali njemu je svejedno.

Bila je oseka, pa smo pogurali ribarski čamac kako bi krenuo. Nebo je bilo preteće sivo, sipila je kišica dok smo se kretali ka pučini. Volela bih da mogu da kažem da sam bila odvažna od starta, ali realno nisam. Ostavila sam udoban krevet, kul društvo, i neograničenu količinu piva kako bih provela 24 časa na pustom ostrvu. Odakle mi uopšte ta ideja?

Čamac je klizio po prozirnoj tirkiznoj vodi, da bi odjednom kapetan pokazao prstom ka horizontu: „Eno ga“, rekao je. „Ostrvo Kadlao.“

Bila je to gromada od krečnjaka, sva u liticama obraslim tamno zelenim rastinjem. Nisam mogla da verujem u šta gledam. Užasnuo me je taj prizor pustog ostrva, nije bio nimalo nalik na peščanu idilu kakvu sam zamišljala.

„A gde je tu plaža“, pitala sam. „Gde su palme?“

„Eno tamo.“ Pokazao mi je majušni potez belog peska.“Pasandingan.“

Laknulo mi je kad sam uočila plažu i par palmi. Odahnula sam i pitala kapetana da li ima životinja.

„O, kako da ne“, odgovorio je i bacio sidro. „Majmuni, komodo zmajevi, razne zmijurine…“

„Kakve zmijurine?!“

„Ogromne, debele kao stablo,“ rekao je sa osmehom, pokazavši mi od duvana požutele zube. „Nekad su tu ljudi kampovali, brali kokos za turiste. Ali sad tu ima udava koji pojedu psa u jednom zalogaju, mog rođaka je zmija napala dok je spavao. Zato tu više niko ne ide.“

Gledala sam ga zapanjeno. Kroz glavu su mi se rojila pitanja, da bi mi na kraju izletelo ono glavno. „Zašto ste me onda tu doveli?“

„Jes‘ rekla pusto ostrvo?“ Slegao je ramenima. „Nema pušćeg.“

„Pa kad ima zmija!“ glas mi je već bio dve oktave viši.

„Ne brini“, rekao je on. „Samo ne daj da ti se ugasi vatra preko noći, biće dobro.“ Uz te mudre reči, istovario je moj prtljag, vrati se u čamac, i otplovio. Ostavio me je na ostrvu džinovskih zmija.

Smiri se, rekla sam sebi, ne smeju živci da ti popuste već u prvih par minuta. Obišla sam celu plažu za petnaest minuta. Shvatila sam da će je plima celu poplaviti, pa bi trebalo da odem dublje ako ne želim da se kvasim.

Našla sam poveliko drvo na obodu šume i okačila ležaljku. Iznad nje sam razvukla ceradu da me štiti od sunca i kiše, a zatim se stropoštala od umora i odspavala. Mesecima unazad nisam toliko radila.

Probudila sam se gladna tok popodneva. Samouverena posle uspešne gradnje skloništa, bila sam spremna da oprobam svoje penjačke veštine pa sam veselo prišla obližnjim palmama… i shvatila da ni na jednoj nema kokosovih oraha.

Gledala sam ih užasnuto. Od dvadesetak drveća, bukvalno ni jedno nije imalo ni jedan jedini kokos. Kako je to moguće? Šta sad da radim? Ipak sam se popela na jednu, za svaki slučaj, ali džabe. Gola kao gola grana. Videla sam da se lišće niše i zaključila da su verovatno majmuni pokrali sav kokos.

Ako nisu oni, mora da je moj kapetan i njegovi rođaci, pobrali mi kokos i prodali ga žednim turistima u El Nidu. Lenji, razmaženi bekpekeri, mrštila sam se - udobne pantalone,krov nad glavom. Pre manje od 24 sata bila sam jedna od njih, a sad sam ih sve mrzela.

Sledeća prepreka bila je logorska vatra. Izvukla sam svoj ganc-novi nož sa kremenom i dala se na posao. Ubrzo sam shvatila koliko je nenormalno teško zapaliti grančice parčetom metala. Nisam uspevala da proizvedem iskru iako su me ruke već bolele a prsti počeli da otiču. Na kraju se nekako uhvatio plamen, ali odmah je počeo i da se gasi. Dodala sam malo kore drveta da ga održim, ali nije vredelo, sve je previše bilo previše vlažno.

Počelo je da mi se muti u glavi od gladi. Jeste da je prošao samo jedan dan, ali istroši se čovek penjući se na drvo i neuspešno paleći vatru. Našla sam neki prastari kokos u travi i počela da ga deljem svojim nožićem. Mačetu nisam kupila jer mislim da ne bih mogla da je unesem na avion.

Nož nije radio posao. Morala sam da uzmem kokos u obe ruke i počnem da udaram njime o kamenje po plaži. Najzad je napukao, pa sam ga žuljevitim prstima nekako oljuštila. Bila sam na ivici snage, pitala se da li ću potrošenu energiju uspeti da nadoknadim sadržajem tog jednog oraha.

Posle jedno sto godina, probila sam put do unutrašnje ljuske kroz koju sam nožem isekla dva mala proreza. Prinela sam kokos ustima, zabacila glavu, i počela da pijem. Odmah sam znala da nešto nije kako treba. Kokos je bio truo! Mleko je imalo ukus trule ribe, gnjecavo i odvratno. Bacila sam ga zgađeno, videla kako iz rupe izlaze crvi, i počela da povraćam.

Drhtala sam u šoku, isprala usta vodom, i vratila se u ležaljku. Prvi dan na pustom ostrvu bio mi je potpuna katastrofa, nisam htela više ništa da pokušavam kako ne bih dalje zajebala stvari. Bolje da se odmorim i resetujem, jutro je pametnije od večeri.

Sunce je zalazilo, moja vatrica šištala, a dim mi punio improvizovani šator. Kašljala sam i gušila se. Bruk Šilds nikad nije imala ovakvih problema u „Plavoj laguni“. Jebiga, nije život na pustom ostrvu samo kupanje i žrtvovanje – ima tu da se radi, da se ljušte truli orasi puni crva, da se pali vatra od vlažnog drveća. Za sada je sve sranje. Jedva sam čekala da zaspim i sve zaboravim.

Eh, da zaspim. Ostrvo je noću mnogo strašno. Svako malo bi se nešto čudno čulo iz mraka, samo sam čekala da me napadne gušter ili zmija. U jednom trenutku mi je nešto palo iz krošnje na ceradu – majmun? Zmija? Nisam smela da proverim, samo sam ležala i pravila se mrtva.

Stomak mi je krčao od gladi, trudila sam se da sporim disanjem to regulišem. Nekako sam, valjda iz čistog umora, uspela da zaspim pred zoru.

Probudila sam se još umornija i gladnija, uz vrtoglavicu. Ipak, imala sam dovoljno snage da nastavim da tragam za hranom. Tom Henks je u „Izgnaniku“ kopljem lovio ribu u plićaku. Naoštrila sam štap i krenula njegovim stopama. Oko obale bilo je šarenog korala i na milione brzih, neverovatno malih riba. Pokušala sam da otplivam malo dalje, ali su talasi bili previše preteći.

Na kraju sam posekla nogu nagazivši na oštro parče korala i vratila se na obalu. Ponovo sam otpuzala do ležaljke gladna, ovog puta i krvava. Jebem ti Toma Henksa i ribolov.

Odustala sam od svega. Na ostrvu nije bilo hrane, a glupača ponela knjigu umesto proteinske štangle. Ali morala sam nekako da se izborim. Uzdala sam se u dobro poznatu veštinu ignorisanja gladi. Žene to stalno rade kad žele da smršaju, zašto ne bih i ja na ostrvu?

Morala sam da čekam ribara kome sam rekla da me pokupi dan kasnije – verovatno jedina dobra odluka koju sam donela. Prelistala sam The Power of Now: „Ezoterično čekanje je ključ prosvetljenja.“ Čekanje, tvrdi se u knjizi, omogućava nam da se posvetimo Trenutku Sadašnjem i tako nam donosi nepojmljivu mudrost. Tako nešto. Moj Trenutak Sadašnji bio je posledica glupih odluka.

Zatvorila sam oči i prepustila se idili prirode. Povetarac mi je nežno njihao ležaljku. Zvuk talasa me je opuštao. Lebdela sam u polusnu, savršeno spokojna u rajskom okruženju.

Najzad, pred sumrak, pojavio se i čamac. Ukrcala sam se i otplovila sa pustog ostrva. Osetila sam olakšanje i nešto nalik prosvetljenju, ali možda je to ipak bila samo glad.

Dakle, da li umem da preživim na pustom ostrvu? Pa kao. Mada ne previše dugo.

Da li bih to ponovo probala? Ni pod razno. Eventualno u sklopu neke radikalne dijete.