Foto:ABAliga/Igokea/Nenad Vuruna

Pet stvari koje smo naučili posle ABA Superkupa

Crvena Zvezda je ponela prvi trofej jadranske košarkaške sezone, ali šta smo još opazili gledajući ovaj mali uvod u novu ABA ligu?

|
sep 24 2018, 12:43pm

Foto:ABAliga/Igokea/Nenad Vuruna

ABA košarka voli da prati svetske i evropske trendove, pa smo tako od prošle sezone bogatiji za "superkup" u španskom stilu - mali turnir osam najboljih ekipa koji služi kao kruna pripremnom perioda i uvod u novu takmičarsku sezonu.

Nakon inauguralnog izdanja koji je 2017. u Baru osvojila Cedevita, drugi Superkup, odigran u Laktašima, pripao je debitantu Crvenoj Zvezdi - debitantu jer, ako se sećate, lani su Beograđani preskočili ovo razigravanje zbog turnira na Kritu. Zvezda je izgledala dosta kvalitetno u sve tri odigrane utakmice i tako okončala pripreme bez zabeleženog poraza, a pogotovo je impresivna bila partija u finalu protiv Budućnosti gde su se crveno-beli "osvetili" Podgoričanima za poraz u prolećnom ABA finalu.

Sve ovo, ipak, jesu samo malo više od revijalnih mečeva, ali opet bila je ovo dobra prilika da se upoznamo sa novim vrlinama i manama starih znanaca koje već godinama gledamo na regionalnim parketima. Stoga, evo pet utisaka koje nosimo sa ovog turnira.

SAČEKAJTE SA OTPISIVANJEM PARTIZANA

Crno-beli su posle ozbiljnog lutanja prošle sezone, koja je protekla prvo u znaku histerične run-and-gun košarke sa Mutom Nikolićem, a zatim stabilizacije pod Nenadom Čankom, naizgled konačno našli svoj mir i oformili kakvu-takvu selekciju. Čanak je ostao, baš kao i kapiten i talisman Novica Veličković, doveden je davnašnja želja Rade Zagorac (ako je Partizan prošle sezone lutao, Zagorac je bio izgubljen u kosmosu), izabrani su solidni stranci i činilo se da je kičma ekipe oformljena.

Kažem "činilo se", jer je onda usledila pripremna turneja po Španiji koja je uglavnom protekla u surovmo šamaranju crno-belih od strane ACB ligaša. Partizan je gubio titanskim razlikama, pa su čak čaršijom počele i da kruže priče kako se Čanku drma stolica i kako uprava samo što ne da oglas da traži novog trenera (to što je još uvek reč o pripremama je svima izgleda izmaklo).

U svakom slučaju, takav Partizan, sa ne baš zavidnim borbenom moralom, se predstavio kao mnogo bolji tim nego što su neki to možda i očekivali. Crno-beli su stali u polufinalu, ali ne pre nego što su odveli aktuelnog ABA šampiona Budućnost u produžetak - pre toga, lagano su deklasirali Mornar u četvrtfinalnom okršaju, i prikazali solidnu, mada još uvek taktički ne dovoljno zrelu košarku.

Markus Pejdž je doneo svežinu na poziciji organizatora, Amar Gegić unosio hustle sa klupe, a dobre partije upisao je i Australijanac Džok Lendejl kome je ovo prvi profesionalni angažman. Ostaju znakovi pitanja, kao i obično, na Vanji Marinkoviću (čiji je govor tela negde između sledeći put ću se potruditi i ne, ipak možda neću), pa i na Zagorcu, koji je ako je lani bio izgubljen u kosmosu, sada barem deluje kao da je pogodio orbitu. Još uvek ne znamo ni šta Partizan može da očekuje od mladih talenata Marka Pecarskog i Uroša Trifunovića, mada ovaj prvi bi trebalo pre ili kasnije da počne da ispoljava neke karakteristike budućeg nosioca igre u reketu.

Kada na sve ovo dodamo rekonvalescenta Veličkovića, koji će sa njegovim stavom da se glavom u reklame za Partizan ide i sa 16, i sa 26 pa i sa 36 godina sigurno makar malo galvanizovati ove stidljivije, čini se da će Čanak imati dovoljno artiljerije da dobaci do plej-ofa. Sve više od toga bilo bi izuzetno smelo prognozirati, ali povratak među četiri najbolja u regionu bio bi dobar početak za ovaj new look Partizan Nikole Lončara.

CEDEVITA JE, IPAK, INSTANT NAPITAK

Komšije iz Zagreba, koje već godinama zapinju na "metar do cilja", su možda imali i najburnije leto. Cedevita je doživela totalnu rekonstrukciju - raspušten je dobar deo prošlogodišnje ekipe sa sve Juretom Zdovcem, a umesto njega došao je Španac Sito Alonso i gomila skupih plaćenika u čije ćemo se kvalitete zajedničkog funkcionisanja tek naknadno uveriti.

Kako god, Cedevita je ovim potezom ipak "otišla korenima", jer tim koji nosi ime najpopularnijeg instant napitka stare Jugoslavije zaslužuje i ekipu kojoj samo fali "voda" kako bi postala gotov proizvod. A da li će do te kohezije i doći, veliki je znak pitanja, jer ako se po jutru dan poznaje, čini se da novo osoblje zagrebačkog kluba nije baš potpuno svesno gde se obrelo i kako će se stvari odvijati.

Sa jedne strane, pritisak svakako postoji - Cedevitina kontinualna ulaganja u košarku su verovatno rekordna u regionu, a trofeji, mimo onih nacionalnih koje osvajaju i sa juniorima kad malo jače zapnu, i dalje izmiču (ne, ne računamo prošlogodišnji Superkup ovde). Sa druge strane, gotovo sve poveznice sa starim erama, izuzev recimo Filipa Krušlina i Andrije Stipanovića, su obrisane, a kako klub nema ni neku enormnu podršku navijača ne može se reći da će se taj pritisak i aplicirati u velikim količinama. U Beogradu i Podgorici je sasvim legitimno dobiti otkaz posle dva meseca i negodovanja publike, u Zagrebu se to može i razvući i sakriti po potrebi.

Cedevita nije izgledala spektakularno u polufinalu sa Crvenom Zvezdom, ali uzmimo u obzir da će se ova ekipa ubedljivo najduže uigravati od svih viđenih favorita. Ako im se kockice slože, "sokići" su u teoriji jedna prilično skorerski potentna ekipa. Još samo da dobri Sito nađe načina da svima doturi dovoljno lopti u ruke...

KRALJEVI IZOLACIJA

Budućnost je do svoje prve ABA titule došla igrajući prilično prostu košarku. U sva četiri meča finala, napadi su im uglavnom počinjali jasnom idejom da Nemanja Gordić ili Nikola Ivanović dobiju blok visoko u polju, a onda bi usledio neki nalet inspiracije i pregršt jedan na jedan rešenja. Aleksandar Džikić je ovaj koncept doveo gotovo do savršenstva, pa je stoga i njegov izbor pojačanja bio logičan - skorerski nadahnuti Amerikanci Erl i Koti Klark, te Francuz Edvin Džekson, kome je epizoda u Podgorici viđena kao rehabilitacijski korak u karijeri.

U polufinalu protiv Partizana, imali smo priliku da vidimo kako ovakva ekipa funkcioniše u kasnoj fazi priprema (čitaj bez jačih takmičarskih mečeva u nogama). "Klarkovi" su šutirali nakon kreacija u uglavnom ličnoj režiji, timska igra je bila polu-postojeća, a odlučujuće poene stvorili su upravo Gordić i Ivanović, koji su kada se lomilo uzimali odgovornost i probijali Partizanovu odbranu ulazima. Protiv dosta nadahnutije Zvezde ovo nije moglo da prođe, pa se finale završilo tako kako se i završilo - notirajmo samo da je Budućnost u polufinalu i finalu skupa imala 27 asistencija, dok su crveno-beli samo u finalu imali jednu više.

I šta vam ovo govori? Apsolutno ništa, jer druga će se pesma pevati kad Morača progovori, i kad se kondens svih onih ludaka koji urlaju na vas iz prvih redova pretvori u lepljivu masu po kojoj će, nekom misterijom, proklizavati samo gostujući igrači. Da li je Budućnost spremna za ozbiljniju rolu u Evroligi, to nisam siguran, ali visok ritam će ih naterati da podignu formu tačno onda kad bude trebalo, a Džikić je u prethodnom plej-ofu itekako pokazao kako on maestralno ume da tempira njegove topove da tuku najjače onda kad je najpotrebnije.

Podgoričani će, drugim rečima, i ove godine gledati dobru košarku. Da li dovoljno dobru da ponove prošlosezonski uspeh, to će se tek utvrditi.

ZVEZDA ĆE BITI MNOGO, MNOGO BOLJA

Uvek mi se sviđalo kako naš narod uvek ima spremnu izreku za svaku situaciju. Tako, eto, kod Cedevite imamo prvi se mačići u vodu bacaju, a u Zvezdi je pak po jutru se dan poznaje. Pisati o predsezoni je divna rabota, ali neko mora i to da uradi, i neko mora da se izleti sa prognozama i utiscima, pa zašto da to ne budem ja?

Crvena Zvezda deluje kao pacijent koji se budi posle kome indukovane prekomernom upotrebom LSD-ja - cela prošla sezona, sa sve trenerom pripravnikom, taktički najšloserskije odigranim finalom u istoriji kluba (a konkurencija je ovde dosta tesna) i gomilom drugih sitnica sada bukvalno nalikuje na jako, jako loš esid trip, koji su sećanja na eru Dejana Radonjića učinila samo intenzivnijim. Odjednom, ljubitelji crveno-bele košarke vide i glavu i rep svojoj ekipi, čak i ovoliko rano u sezoni - lopta kruži, u odbrani se mnogo bolje "pegla", a kako i ne bi kada je novi prvi trener čovek koji je ceo život proveo na mestu gde se izgubljeni derbi plaća stavljanjem muda na panj. Za razliku od Alonsa, Milan Tomić mi deluje kao sasvim korektno spreman debitant za ove naše zapadnobalkanske (ne)prilike.

Dobra selekcija je pola posla, pa je to slučaj i sa ovogodišnjom Zvezdom. Prošle godine, Džejms Feldin je uspeo da svakome ko ga gleda podigne pritisak u rekordnom roku - a ako ne uspe on, dokrajčio bi vas sigurno Matijas Lesor, čovek sa verovatno najnižim košarkaškim IQ-om ikad viđenim u crveno-belom dresu (opet, uz dosta tesnu konkurenciju). Ako izuzmemo ovde Džoa Reglenda, Majka Cirbesa i novog "studenta" Dušana Ristića, koji su nam koliko-toliko poznati, malo otkrovenje je i ono što je pokazao Mohamed Faje, Senegalac za kojeg je malo ko čuo dok nije parafirao ugovor na Malom Kalemegdanu.

Faje je stigao sa reputacijom pouzdanog "legionara", mada su upućeniji govorili da je reč o čoveku koji je itekako kapacitetan, samo nije imao priliku da "oseti" veću pozornicu nego što pružaju grčki timovi srednje i niže klase. Ovaj krilni centar se "delijama" predstavio kao neka zdravorazumskija verzija Kvinsija Milera, sa dovoljno dobrim šuterskim kapacitetima da kazni onoga ko ga ostavi otvorenim, ali i solidnim defanzivnim i atletskim performansama. Kada se uz njega uigraju i Bili Beron (još jedan novi stranac u ABA sa solidnom skorerskom reputacijom) i veteran Stratos Perperoglu, Zvezda može biti tim koji će u serijama lomiti i najtvrđe orahe.

Može, kažem, a opet, i ne mora. Mali Kalemegdan je ranije umeo da promoviše šampione, ali je umeo i da proguta iskusne stručnjake poput Zmaga Sagadina, Dušana Šakote i mnogih drugih. Zvezdin cilj je jasan - povratak u Evroligu, i start sezone biće dosta bitan jer strpljenja nema mnogo. Ipak, ja sam optimista, ali ja sam takođe i osvedočeni cigan, tako da...pitajte i nekog drugog za mišljenje.

OVO ĆE BITI DOBRA SEZONA PREDOSEĆAM

Videli ste kako izgledaju prva četiri favorita. Ali hej, tu su i ostali. Mornar svake godine ispod radara dovede par kvalitetnih pojačanja, a zadržavanje Uroša Lukovića vam dovoljno govori o tome koliko se kvalitetno radi u Baru kod Pavićevića. Olimpija se ponovo rekonstruisala, Cibona i Zadar traže povratak među elitu, Igoka je uvek neugodna, a ko zna šta nam je za ovu sezonu spremio srpski Derek Troter tj. Miško Ražnatović - koje li je talente iskopao tamo gde ih niko nije video, i koliko će draft pikova imati iduće leto?

Pa onda, tu je i ABA 2, gde će Borac iz Čačka pokušati da se oporavi od nedavnog kolapsa, a gledaćemo i novajlije u obliku Sarajevo Sparsa. Kraj je leta, drugovi i drugarica, nikad dužeg leta jer reprezentativne košarke nije bilo. Lopta ponovo skakuće po parketima od Vardara pa do Triglava, i vreme je da započne borba za novog kralja Jadrana.

Srećan početak ABA lige svima koji slave, pa i meni!

Više na VICE
Vice Channels