Zaboravljena ruska snajperistkinja koja je ubila 75 nacista

Snajperistkinja Crvene armije Ljudmila Pavljučenko brani Sevastopolj od nacista, 6. juna 1942. godine. Ukupno potvrđeni broj njenih smrtnih pogodaka tokom Drugog svetskog rata je 309, uključujući 36 neprijateljskih snajperista. Foto: SeM/UIG via Getty Image

"Rat za žene ima svoje boje, svoje mirise, svoje svetlo i čitav svoj dijapazon osećanja", piše Svetlana Aleksijevič pri početku maestralne dokumentarne knjige Neženstveno lice rata: Usmena istorija žena u Drugom svetskom ratu. "Nema heroja i neverovatnih podviga, samo ljudi koji su zauzeti radeći nehumano humane stvari. I ne pate samo oni (ljudi!), već i zemlja, ptice, drveće… Oni pate bez reči, što je još strašnije."

Knjiga Svetlane Aleksejevič, koja se u engleskom prevodu pojavila 25. jula, moćan je i duboko potresan dokument te patnje, dajući glas onima koji su hrabro služili svojoj zemlji rame uz rame sa muškim kolegama samo da bi posle rata, u seksističkom društvenom i birokratskom sistemu, postale nevidljive. Sakupljena tokom više od 500 sastanaka sa sovjetskim veterankama, Neženstveno lice rata bila je debitantska knjiga ove bivše ukrajinske novinarke, koja se prodala u više od dva miliona primeraka u prvobitnom izdanju na ruskom jeziku.

Gotovo isključivo ženski hor svedoka u ovoj knjizi dočarava košmarne slike sa fronta: reku kojom pluta bezbroj kapa mrtvih vojnika; železničku stanicu punu beznogih veterana, koji skakuću okolo pomažući se rukama; staricu u opkoljenom Lenjingradu, koja svakog dana s prozora izručuje kipuću vodu iz lonca da bi, kad za to dođe vreme, mogla precizno da je izlije pravo na glave nacističkih okupatora.

Sagovornice Svetlane Aleksejevič prepričavaju i svoje razne traume i tužne priče posle rata: "Tek su kasnije počeli da nam ukazuju počast, 30 godina kasnije", objašnjava Valentina Pavlovna Čudajeva, komandant protivvazdušne artiljerije. "Ali u ono vreme smo se krile, nismo čak ni nosile odlikovanja. Muškarci su ih nosili, ali ne i žene. Muškarci su bili pobednici, heroji, udvarači, rat je bio njihov, ali na nas se gledalo potpuno drugim očima… Reći ću vam otvoreno, preoteli su nam pobedu. U tišini su je zamenili srećom obične žene." A opet, u okviru bolnih dijaloga kao što je Čudajevin, na površinu izbija neka vrsta nade, ili makar isceljenja, kroz lekovitu moć književnosti, ispovesti. "Strašno je setiti se", kaže ona. "Ali još je strašnije ne setiti se."

U ovom odlomku iz njene knjige, Aleksejevič (koja je 2015. godine osvojila Nobelovu nagradu za književnost " za svoje polifono pisanje") nalazi se lična ispovest odlikovane snajperistkinje koja je zabeležila 75 potvrđenih smrtnih pogodaka pre nego što se vratila kući, kao promenjena žena puna ratnih ožiljaka.

— Džejms Jeh, urednik za kulturu

Foto: Margarita Kabakova/posredstvom Rendom Hausa

Klaudija Grigorijevna Krokina Zastavnik, snajperistkinja

Prvi put je bilo strašno… Veoma strašno…

Bili smo u zasedi, a ja sam bila osmatrač. A onda sam primetila jednog Nemca kako malo izviruje iz rova. Povukla sam obarač i on je pao. A onda sam, znate, sva počela da se tresem, čula sam kako mi cvokoću zubi. Zaplakala sam. Kad sam pucala u mete, ništa se nije desilo, ali sada: ja sam ga — ubila! Ubila sam nepoznatog čoveka. Nisam znala ništa o njemu, ali sam ga ubila.

A onda me je prošlo. A evo kako… Ovako je to bilo… Već smo se bili probijali. Prošli smo pored jednog malog naselja. Mislim da je to bilo u Ukrajini. I tu smo pored puta zatekli kasarnu ili kuću, teško je bilo reći, sva je bila spaljena, ništa nije ostalo sem garavog kamena. Samo temelj… Mnoge od devojaka mu nisu ni prišle, ali mene kao da je nešto privuklo… U pepelu je bilo ljudskih kostiju, sa čađavim zvezdicama; bili su to naši ranjenici ili zarobljenici koji su bili spaljeni. Posle toga, koliko god njih da sam ubila, nisam ih žalila. Samo su mi pred očima igrale te čađave zvezdice…

…Iz rata sam se vratila seda. Imala sam dvadeset jednu godinu, ali kosa mi je potpuno pobelela. Bila sam teško ranjena, imala sam potres mozga, loše sam čula na jedno uvo. Mama me je dočekala rečima: "Verovala sam da ćeš se vratiti. Molila sam se za tebe i danju i noću." Moj brat je pao na frontu.

Mama je lamentirala: "Sad je sve to isto — roditi dečaka ili devojčicu. Ali on je ipak bio muško, morao je da brani Otadžbinu, a ti si žensko. Tražila sam samo jedno od Boga, ako ostaneš unakažena, bolje da te ubiju. Stalno sam išla na železničku stanicu. Dočekivala sam vozove. Jednom sam tamo videla ženskog vojnika sa spaljenim licem… Stresla sam se — pomislila sam da si ti! Posle sam se molila i za nju."

U Čeljabinskoj oblasti, gde sam rođena, radili su neke rudarske poslove nedaleko od naše kuće. Čim bi počele detonacije — iz nekog razlog uvek se to radilo noću — smesta bih iskočila iz kreveta i zgrabila kaput — i potom bih trčala, morala sam brzo negde da se sklonim. Mama bi me ščepala, privila me uz sebe i govorila mi: "Probudi se, probudi se. Rat se završio. Kod kuće si." Na njene reči bih se dozvala svesti: "Ja sam tvoja mama. Mama…" Govorila je tiho. Sasvim tiho. Glasan govor bi me plašio…

U prostoriji je toplo, ali Klaudija Grigorijevna se ogrće teškim kariranim ćebetom — hladno joj je. Ona nastavlja:

Brzo smo se pretvorile u vojnike… Znate, nije bilo vremena za razmišljanje. Nije bilo vremena da mislimo o svojim osećanjima…

Naši izviđači zarobili su jednog nemačkog oficira i on je bio krajnje iznenađen da je toliko vojnika ubijeno na njegovom položaju i da su svi stradali od metka u glavu. Gotovo uvek pogođeni u istu tačku. Običan strelac, insistirao je on, ne bi mogao toliko puta da pogodi vojnike u glavu. Bio je siguran u to. "Pokažite mi", rekao je, "strelca koji je ubio toliko mojih vojnika. Dobio sam veliko pojačanje, ali svaki dan bi palo novih deset mojih vojnika." Komandant puka mu je na to rekao: "Nažalost, ne mogu da ti ga pokažem. Bila je to snajperistkinja, ali ona je poginula." Bila je to naša Saša Šlijakova. Ona je stradala u snajperskom dvoboju. Otkrio ju je njen crveni šal. Strašno je volela taj šal. Ali crveni šal je upadljiv na pozadini od belog snega. Kad je nemački oficir čuo da se radilo o devojci, bio je zapanjen, nije znao kako da reaguje. Dugo je ćutao. Tokom poslednjeg ispitivanja pre nego što je poslat u Moskvu (ispostavilo se da je krupna zverka), priznao je: "Nikad se nisam borio sa ženama. Sve ste prelepe… A naša propaganda nam govori da se u Crvenoj armiji borimo se hermafroditima, a ne sa ženama…" Ništa mu nije bilo jasno. Ne… Ne mogu to da zaboravim…

Uvek smo išle u paru. Veoma je teško da čekate sami od svitanja do sumraka; oči vam se umore, zasuze, izgubite osećaj u rukama, čitavo telo vam utrne od tenzije. Posebno je teško na proleće. Pod vama se topi sneg; čitav dan provodite u vodi. Plivate u njoj; ponekad se zamrznete za zemlju. Počinjale smo u zoru, a vraćale se sa fronta kad padne mrak. Dvanaest ili više sati ležale bismo u snegu ili se penjale na vrh drveta, na krov šupe ili uništene kuće, i tamo se kamuflirale, da neprijatelj ne bi video odakle ga posmatramo. Pokušavale smo da pronađemo položaj što je bliže moguće: sedamsto ili šesto metara, ponekad na samo četiristo metara od rovova u kojima su sedeli Nemci. Rano ujutro mogli smo da čujemo kako pričaju. Kako se smeju.

Ne znam zašto se nismo plašile… Sad to ne razumem. Probijale smo se, napredovale smo veoma brzo… A onda smo izgubile zamajac, zalihe su nam kasnile: ostale smo bez municije, bez hrane, a kuhinju je raznela granata. Tri dana smo jele samo suvu koru od hleba; jezici su nam bili toliko izgrebani da nismo mogli da ih pomeramo. Moja partnerka je stradala i išla sam na front sa "novom" devojkom. I odjednom smo na ničijoj zemlji ugledale ždrebe. Vrlo lepo ždrebe, sa bujnim repom… Šetkalo se spokojno, kao da oko njega nema rata. I čula sam kako su se Nemci uskomešali nakon što su ga spazili. I naši vojnici su počeli da se domunđavaju.

"Pobeći će. Mogla bi od njega da se napravi lepa čorba…"

"Ne možeš da opališ po njemu iz mitraljeza s ove razdaljine…" Onda su nas ugledali.

"Dolaze snajperistkinje. One će ga odmah pogoditi… Ajde, devojke, brzo!"

Nisam imala vremena da razmislim; naciljala sam iz navike i opalila. Noge ždrebeta su poklekle pod njim; prevalio se na stranu. Izgledalo mi je — možda sam halucinirala —kao da je ispustio iz sebe tanušan, visoki rzaj.

Tek mi je tad sinulo: zašto sam to uopšte uradila? Bio je tako lep, a ja sam ga ubila, za nekakvu čorbu! Čula sam kako je neko zajecao iza mene. Okrenula sam se; bila je to "nova" devojka.

"Šta je bilo?", pitala sam je.

"Žao mi je ždrebeta…" — oči su joj se ispunile suzama.

"Oh, oh, al' smo nešto osetljivi! A gladujemo poslednja tri dana. Žao ti je jer još nisi nikoga sahranila. Probaj da marširaš trideset kilometara dnevno pod punom ratnom opremom, pa još gladna. Prvo da oteramo Švabe, pa ćemo onda da se pekmezimo. Moći ćemo da žalimo kasnije. Kasnije… Razumeš, kasnije…"

Snajperistkinje Crvene armije okupljene pred polazak na front 1943. godine. Foto: Krasutskiy/AFP Photo/Getty Images

Pogledala sam vojnike koji su me maločas podstrekivali, vikali na mene. Molili me. Koliko maločas… Pre svega nekoliko minuta… Sad niko nije smeo ni da me pogleda, kao da me ne primećuju; svi su samo spustili poglede i gledali svoja posla. Cigarete, rov.. Jedan je oštrio nešto… A mene ko šiša. Mogu da sednem i da plačem. Urlam! Kao da sam neki mesar kome ne pada teško tek tako da ubije. Ali ja sam volela sva živa bića još od detinjstva. Imali smo kravu — već sam išla u školu — koja se razbolela i morala je da se zakolje. Plakala sam za njom dva dana. Nisam mogla da se smirim. A ovde — bang! — ustrelila sam bespomoćno ždrebe. Šta da vam kažem… Bilo je to prvo ždrebe koje sam videla godinama unazad…

Naveče je servirana večera. Kuvari su mi rekli: "E, pa mlada, snajperistkinjo. Večeras zahvaljujući tebi imamo meso u loncu…" Ostavili su porcije i otišli. A moje devojke su sele i nisu ni pipnule večeru. Shvatila sam zašto, zaplakala i istrčala iz rova… Devojke su potrčale za mnom, krenule da me teše. Potom su brzo dohvatile svoje porcije i krenule da jedu…

Jeste, tako je to bilo… Da… Ne mogu da zaboravim…

Noću smo pričale, naravno. O čemu smo pričale? O kući, naravno, svaka je pričala o svojoj majci i ocu ili braći koji se bore. I o tome šta ćemo raditi posle rata. I kako ćemo se udati i da li će nas naši muževi voleti. Naš komandujući oficir se smejao.

"Eh, vi devojke! Dobre ste u svakom pogledu, ali posle rata muškarci će se plašiti da se ožene sa vama. Dobro ciljate; zafrljačićete mu tanjir u glavu i ubićete ga."

Upoznala sam muža tokom rata. Bili smo u istom puku. Bio je dvaput ranjavan, imao je potres mozga. Prošao je čitav rat, od početka do kraja, i proveo u vojsci čitav život posle toga. Da li je bilo potrebe objašnjavati mu kakav je rat? Odakle sam se vratila? Kako sam se osećala? Kad god bih digla glas, on ili ne bi obraćao pažnju ili bi ostao pribran. A i ja sam njemu praštala. I ja sam naučila. Odgojili smo dvoje dece; oboje su završili fakultet. Sin i ćerka.

Šta još mogu da vam kažem… I tako, kad sam bila demobilisana, stigla sam u Moskvu. A da bih stigla kući iz Moskve, morala sam da putujem vozom i posle pređem nekoliko kilometara peške. Sada tu postoji podzemna železnica, ali tada su bili stari voćnjaci trešnje i duboke gudure. Jedna gudura bila je veoma velika, a ja sam morala da je pređem. Već je pao mrak kad sam stigla do nje. Naravno, plašila sam se da pređem tu guduru. Stajala sam tako pred njom, ne znajući šta da radim: da se vratim i sačekam da svane ili da skupim hrabrost i rizikujem. Kad se sad setim, prilično mi je smešno. Prošla sam čitav rat, šta sve nisam videla, leševe i sve ostalo — a sad sam se plašila da pređem običnu guduru. Do dana današnjeg sećam se smrada leševa, pomešanog sa mirisom jeftinog duvana… Ali tad sam još bila mlada devojka. Putovala sam vozom… Vraćali smo se iz Nemačke… Miš je iskočio iz nečijeg ranca i naše devojke su sve poskočile; one na krevetima na sprat su se skotrljale dole, vrišteći. A sa nama je putovao jedan kapetan, bio je iznenađen: "Sve ste odlikovane, a bojite se miša."

Srećom po mene, naišao je neki kamion. Pomislila sam: Stopiraću.

Kamion se zaustavio.

"Moram da stignem do Dijakovskoja", viknula sam.

"I sam idem do Dijakovskoja." Mladić mi je otvorio vrata.

Ušla sam u kabinu, on je stavio moj kofer pozadi i krenuli smo. Video je moju uniformu sa ordenjem. Pitao me je: "Koliko Nemaca si ubila?"

Rekla sam: "Sedamdeset pet."

Rekao mi je pomalo podrugljivo: "Ma daj, sigurno nisi videla ni jednog."

Onda sam ga prepoznala: "Kolka Čižov? Jesi li to ti? Sećaš li se, pomagala sam ti da vežeš crvenu maramu?"

Pre rata sam jedno vreme radila kao pionirski instruktor u svojoj školi. [ Napomena urednika: Pionirska organizacija, za sovjetsku decu uzrasta od deset do petnaest godina, osnovana 1922. godine. Bila je slična izviđačkim organizacijama na Zapadu.]

"Maruška, je li to ti?" "Ja sam…"

"Stvarno?" Zaustavio je kamion.

"Vozi me kući! Što si stao nasred puta?" Nakupile su mi se suze u očima. I u njegovim, videla sam. Kakav susret!

Dovezli smo se do moje kuće, on je istrčao s mojim koferom do moje majke, zaplesao po dvorištu sa tim koferom.

"Dođite brzo, doveo sam vam ćerku!" Ne mogu da zaboravim… O, ne… Kako da zaboravim?

Snajperistkinja Crvene armije Ljuba Makarova na skupu Treće Šokove armije na Kalininskom frontu 1943. godine. Foto: Ozerksy/AFP/Getty Images

Vratila sam se i sve je ponovo moralo da krene ispočetka. Morala sam da naučim da nosim cipele; provela sam tri godine na frontu noseći čizme. Navikle smo se na kaiševe, uvek zategnute do kraja, a sada je sva odeća izgledala vrećasto na nama, bilo nam je neprijatno. S užasom sam gledala na suknje… haljine… Nismo nosile suknje na frontu, samo pantalone. Imale smo običaj da ih peremo uveče i spavamo na njima — to je prolazilo kao peglanje. Istina, ne bi se sasvim osušile i zamrznule bi se na mrazu. Kako naučiti da hodaš u suknji? Osećala sam se kao da su mi noge vezane. Izašla bih u civilnoj odeći i cipelama, srela oficira i nesvesno digla ruku da ga pozdravim. Navikle smo na vojne zalihe; sve smo dobijale od države, tako da bih otišla u pekaru, uzela onoliko hleba koliko mi treba i zaboravila da platim. Prodavačica me je poznavala, razumela je zašto to radim, bilo joj je neprijatno da me podseti, tako da nisam platila, uzela namirnice i otišla. Posle me je bilo sramota pred samom sobom; sledeći dan bih se izvinila, uzela nešto drugo i platila sve zajedno. Morala sam ispočetka da učim obične stvari. Da se prisetim običnog života. Normalnog! Kome sam se poveravala? Trčala bih kod komšinice… Kod mame…

I uvek pomislim na ovo… Slušajte… Koliko je dugo trajao rat? Četiri godine. Veoma dugo… Ne sećam se ni ptica niti cveća. Bilo ih je, naravno, samo ih se ne sećam. Da, da… Čudno, zar ne? Mogu li da snime film o ratu u boji? Sve je bilo crno. Samo je krv bila druge boje, krv je bila crvena…

Tek nedavno, pre nekih osam godina, pronašle smo našu Mašenku Alkimovu. Komandant artiljerijske divizije bio je ranjen; ona je otpuzala do njega da ga spase. Granata je eksplodirala pred njom… Komandant je stradao, ona nije ni stigla do njega, a obe nogu su joj bile tako unakažene da smo jedva uspele da je zavijemo. Pomučile smo se s njom… Odvele smo je do poljske ambulante, a ona nas je uporno molila: "Drage devojke, ubijte me… Ne želim da živim ovako…" Molila nas je i kumila… I tako! Poslaše je u bolnicu, a mi smo nastavile sa probojem. Kad smo posle krenule da je tražimo… već joj se izgubio svaki trag. Nismo znale gde je, šta se s njom desilo. I mnogo godina tako.. Pisale smo svuda i niko nije umeo da nam kaže. Pomogli su nam omladinci Moskovske škole broj 78. Ti momci, te devojke… Našli su je u bolnici za veterane, negde u Altajskoj planinskoj oblasti, trideset godina posle rata. Mnogo daleko. Sve te godine putovala je od jednog doma za invalide do drugog, bila podvrgavana desetinama operacija. Nije rekla čak ni majci da je živa… Sakrila se od svakog…

Dovele smo je na naše okupljanje. Kupale smo se u suzama. Potom smo je spojile sa njenom majkom… Srele su se 30 godina posle rata… Njena majka je skoro izgubila razum. "Jako sam srećna što mi pre ovoga srce nije prepuklo od tuge. Jako sam srećna!" A Mašenka je samo ponavljala: "Sada se ne plašim da izađem pred ljude. Već sam ostarila." Jeste… Ukratko… To vam je rat…

Sećam se kako sam ležala noću u rovu. Nisam spavala. Negde se čula artiljerijska vatra. Naši topovi su gruvali… Stvarno nisam želela da umrem… Položila sam zakletvu, vojnu zakletvu, da ću ako treba i život da dam, ali zaista nisam želela da umrem. Ali čak i ako dođete kući živi, boli vas duša. Sada mislim: bolje je biti ranjen u ruku ili nogu. Tad vas boli telo, a ne duša… Veoma boli. Bile smo tako mlade kad smo otišle na front. Mlade devojke. Čak sam i izrasla tokom rata. Majka me je izmerila… Porasla sam deset centimetara…

Opraštajući se od mene, nespretno pruža svoje vrele ruke i grli me:

Oprosti mi…

Iz knjige NEŽENSTVENO LICE RATA Svetlane Aleksijevič, u engleskom prevodu objavljena 25. jula 2017. godine, u izdanju Rendom Hausa. Copyright © 2017 by Svetlana Alexievich. All Rights Reserved.