Kakav je bio život mladih žena pod ISIS-om

Posle devet meseci borbi, ISIS je ove godine konačno isteran iz Mosula, ostavivši za sobom pustoš i razaranje – domovi su ostali u ruševinama a meštani nose fizičke i psihološke ožiljke rata.

Tinejdžeri su odrasli znajući samo za život u ratnim uslovima. Rođeni u vreme iračkog rata, dočekali su da im zemlju okupira koalicija predvođena Sjedinjenim Državama, pre nego što su odrasli u eri koju je obeležila surovost ISIS-a, sa Mosulom koji se tri godine nalazio pod kontrolom džihadističkih grupa. Mnogi su preživeli nezamislive traume i patnje – ali su rešeni da izgrade svoju zemlju iz ruševina.

Oksfam (gde, da se unapred ogradim, radim) upozorava na dugoročne posledice za generaciju Iračana koji su odrasli u ratu. Izveštaj ove međunarodne organizacije pod naslovom " Zaboravili smo šta je sreća" govori o traumi doživljenoj pod okupacijom ISIS-a.
Izgubljene su godine i godine obrazovanja, a žene su bile zatvorenice u sopstvenim domovima, odakle su mogle da izlaze samo uz pratnju muškaraca. Potom su došle borbe. Majka i sestra petnaestogodišnje Malak ubijene su kad joj je bombardovana kuća, Salihina desetogodišnja sestra je stradala u vazdušnim napadima. Sedamnaestogodišnja Zahra slomila je noge kad se njena kuća srušila na nju. Neverovatno, ali ove mlade žene su sada lučonoše svetlije budućnosti svoje zemlje.

Zahra želi da bude nastavnica, Salih želi da bude krojačica, a Malak želi da se vrati u školu. Ovde su ispričale svoje priče za VICE.

Imena su izmenjena da bi se zaštitili njihovi identiteti.

Odrasla sam ovde i poznajem svakoga. Bila sam srećna tu sve dok mi nisu oteli ujaka. Kad je stigao ISIS, želeli smo da pobegnemo, ali su oni želeli da pogube svakog ko pokušava da ode, tako da smo odučili da ostanemo.

Nisam se osećala bezbednom, tako da sam samo ostajala kod kuće. ISIS bi ubijao ljude pod bilo kojim izgovorom. Strašno sam se plašila. Kad god sam izlazila napolje, morala sam da pokrivam lice i ruke, i morala sam da imam muškarca uz sebe. To nije sloboda.
Otišli smo tri dana pre nego što je oslobođeno naše selo. Kuća iza naše je bombardovana, pa je bombardovana polovina naše kuće i noge su mi bile slomljene. Uspela sam da pobegnem sa majkom, bratom i sestrom. Moj otac je ostao, jer se plašio da će nam oteti kuću. Otišli smo u Makmur, a potom u Kirkuk na lečenje, jer su mi noge bile slomljene.

Osećam se bezbednom sada kada više nema ISIS-a. Vratila sam se u školu. Volela bih da studiram i kasnije radim, pošto završim školu. Veoma sam srećna što smo se vratili u naše selo i što su sve porodice ponovo zajedno. Želim da budem obrazovana i da postanem nastavnica. Želim da ostanem ovde zato što tu pripadam. Ne želim nikuda da idem. Želim da svi studiraju i postanu obrazovani, i da ponovo izgradimo Irak.

Foto: Tommy Trenchard / Oxfam

Kad je došao ISIS, naterali su nas da se pokrivamo i da ne izlazimo same napolje. Pokušali smo da pobegnemo, ali ISIS nam nije dao da odemo.
Najteža stvar u vezi sa životom pod ISIS-om bila je ta što nam nisu dozvoljavali da izlazimo same. Davali su objave sa džamije da ako devojka izađe sama ili se ne pokrije, uzeće joj brata i ubiti ga.

Želeli smo da odemo, ali bilo je jako strašno, jer kad ISIS vidi čitavu porodicu kako odlazi, pogubi je. Kad su borbe izbile kod kuće, bilo je vazdušnih napada i moja desetogodišnja sestra je stradala u njima, a moj otac je ranjen.

Moja porodica je pobegla i kad su borbe prestale, moja majka i otac su nas pitali da li želimo da se vratimo, a mi smo rekli da želimo. Rekli su nam: "Želite da se vratite kući čak i ako vam je kuća uništena?" Mi smo rekli da želimo.
Srećna sam sada zato što je ISIS otišao, ali sam nesrećna zato što nisam u svojoj kući i zato što mi je sestra poginula. Mnogo mislim na to. Želim da ponovo sagradimo kuću na istom mestu. Želim da ostanem u selu – sva moja porodica i rodbina su ovde – ali se bojim da će se ISIS ponovo vratiti.

Volela bih da se jednog dana probudim na to da smo ponovo sagradili kuću. Imala bih šivaću mašinu i šila bih odeću.

Mnogi ljudi su otišli tokom borbi, ali mi smo ostali sa vojskom. Ali onda je granata ISIS-a pogodila moju kuću i moja majka i sestra su poginule, a moj otac je ranjen.
Kosa i koža moje majke bile su svuda po zidu. Očistili smo ga od tada, ali kad god se vratimo ovde, setim se šta se desilo i pomislim na svoju porodicu. Tužna sam zato što mi nedostaju.
Otišli smo u kamp i morala sam da se brinem za mlađeg vrata, koji je i dalje hteo da sisa. Nisam želela da ostanem u kampu; želela sam da budem u našem selu. Vreme je bilo toliko toplo da je bilo teško ostajati u šatoru. Bilo mi je jako teško. Kuvala sam i mesila hleb, a niko nije mogao da mi pomogne – moj otac je bio nemoćan i ranjen.

Vratili smo se ovog leta, ali nam je kuća uništena; trenutno živimo u kući moga dede. Sada se osećam slobodnom: mogu da idem bilo kuda i krećem se zato što je bezbedno. Nisam srećna, međutim – sve je u redu, ali sam izgubila majku i sestru, i zbog toga sam veoma tužna.
Premlada sam da bih se udavala; prvo želim da dovršim školu pa tek onda da se udam. Volela bih da odem u Mosul; tamo mi se više sviđa zato što je sve tamo – to je jedan veliki grad.
Kad bih mogla da se probudim na to da mi se svi snovi ostvare, imali bismo novu kuću, bolje uslove, više novca i novi život u kom bi svuda bilo bezbedno.

JOŠ na VICE:

"Oko Mosula": Kako se irački bloger uhvatio u koštac sa ISIS-om

Šta se dogodi kada pobegneš i pridružiš se ISIS-u, a onda poželiš da se vratiš kući

"Bila sam okupana krvlju": Šta se desilo kada nam je ISIS upao u logor