Priče ljudi koji zbog kredita u ’švajcarcima’ štrajkuju glađu: 10 godina bez dinara i na lekovima

“Ja sam im rekla tamo u banci, ja godinama ne podižem dinar od svoje plate. Sve što legne oni dobiju”.

|
26 mars 2019, 9:32am

Među brojnim horor zapletima koje Srbija servira svojim građanima od kada se nominalno prešaltovala na tržišnu ekonomiju, od propalih privatizacija do prosperitetnih privatnih izvršitelja, priča o kreditima indeksiranim u švajcarskim francima naročito surovo ogoljava spregu bankarskih interesa i državnog aparata koja se na kraju obija o kičmu običnom čoveku.

Kad bi te obične ljude neko pitao "Odakle ste?“ rekli bi mu "Iz Srbije“, "Jel' to neka država ili region u Rusiji?“ upitao bi znatiželjni stranac, "To je država“, odgovorili bi naši savesni građani, i mislili bi da su u pravu, da su pokidali taj zamišljeni dijalog s nekim izmišljenim strancem na moru, negde preko, a realno u Grčkoj. I ko im može zameriti? Ko od nas ne bi tako odgovorio?

Samo što ti neki naši sugrađani, preko 100.000 njih, mogu jedino da sanjaju o letovanju, a stranca mogu da vide dok fotografiše ruševine Generalštaba - jer ih Srbija surovo demantuje u tom tako običnom uverenju da je ona nekakva država, i pravi se blesava dok se njenim ljudima bukvalno raspadaju životi, do te mere da krenu u štrajk glađu ispred sedišta Vrhovnog kasacionog suda u Nemanjinoj ulici.

"Ovde su ljudi od četvrtka i danju i noću. Mi smo najavili da će se protest omasoviti i radikalizovati. Za sada par njih štrajkuje građu, ali mi ćemo uskoro svi stupiti u štrajk glađu“, kaže mi Jelena Pavlović, advokat i predsednica Udruženja CHF Srbija, koje je organizovalo protestni skup.


Pogledaj i:


Svoje zahteve su fokusirali na jednu tačku, neuralgičnu jer od nje zavisi da li će brojne porodice nastaviti živote u stanovima i kućama koje su otplaćivali više od deceniju – samo da bi na kraju završili u dugu većem nego što su prvobitno ugovorili.

“Samo neki stav da zauzme (Vrhovni kasacioni) sud, da ne lutamo u mraku. Zato smo ovde“, kaže mi Ivana Živanović, 36, jedna iz grupe koja je zasela ispred kapije za vozila. Ivana je tu sa mužem, a za protest su čuli preko društvenih mreža, ali dobro zna šta je glavni zahtev. "Najveća muka je ako tokom spora sa bankom kasnite ratu, oni vam aktiviraju hipoteku, oni vam uzimaju stan bez obzira na to što ste u sporu sa bankom pred sudom u tom trenutku. Mi čak imamo zakone, ja nisam pravnik, ali mi imamo zakone koji to zabranjuju“, kaže mi.

1553567204831-IMG_2157
Ivana i Zlatko

Iako protest ulazi u šesti dan, ne može se reći da je odziv veliki. Ipak, oni koji su tu deluju odlučno da izdrže - tu je par šatora, nekoliko ležaljki i ćebića. Nezvanična himna je tema iz “Otpisanih”: drekne iz masivnih zvučnika bar tri puta dok sam razgovarao sa ljudima, smenjujući se sa tuljenjem sirene na kurblu.

Okupljeni blokiraju ulaze za stranke i za automobile, uz manje rasprave sa obezbeđenjem. Fokusiraju se na buku, ne na govore, nego na muziku, sirene i zvižduke kojima će staviti do znanja da postoje, da ih neće više ignorisati. Ljudi koji imaju neka posla u zgradi suda ipak to pokušavaju.

Za sada je ćutanje sa druge strane gromoglasno. Nema Vrhovnog kasacionog suda ni da bekne još od kada je objavio da će do 1. oktobra 2018. rešiti sve predmete i doneti privremene mere koje sprečavaju prodaju imovine korisnika kredita dok traje parnični postupak sa bankom.

Nema niti bilo koga drugog iz vlasti, sudske ili izvršne - podršku demonstrantima daje samo opozicija, mada ne vidim ni jednog poslanika ovde, samo par omladinaca sa bedževima 1 od 5 miliona – ali na licima okupljenih se vidi da su odlučni da traže neki oblik pravde. Jer oni su ti obični građani koji i dalje, uprkos svemu, veruju da postoje zakonski i pravni mehanizmi i institucije koje će im pravdu obezbediti, iako se dokazi za suprotno gomilaju godinama.

1553567665645-IMG_2160
Blokada ulaza u Vrhovni kasacioni sud

“Mi smo više puta pokušavali da zakažemo sastanak sa bankom, od 2011. ne bi li videli dokle smo i kako stigli, međutim banka nas ignoriše”, priča mi Marija Milošević, 39, koja je isto ovde prvi put i jedna je od svega par ljudi koji imaju nekakvu pravosnažnu presudu protiv banke. Ali stvari nikad nisu tako jednostavne.

“Čak smo i dobili taj spor za kamate, pre godinu dana, dobili smo ozbiljan novac, sud je presudio u našu korist. Mi smo tada, kada smo dobili pravosnažnu presudu, dugovali još dve rate, banka je dobila osam dana da nam isplati novac. Oni su u tih osam dana pustili menicu na radnju”, priča mi Marija, očigledno suzdržavajući suze. Te dve rate nisu bile ni blizu sumi koju je banka trebalo da isplati Mariji i njenom mužu kao obeštećenje za jednostrano menjanje kamatne stope.

1553567709737-IMG_2155
Marija sa drugima koji blokiraju ulaz za vozila

„Nisam pravnik ni ekonomista, ali znam da je vrag odneo šalu. Jer kada su ljudi počeli da tuže banke, tada je ukinuta kolektivna tužba“, nastavlja Marija. Govori o skandaloznoj odluci Ustavnog suda iz 2013. godine, kada je ukinuta institucija kolektivne tužbe, odmah pošto je prva takva tužba u Srbiji podnesena – protiv tri banke, zbog nedopuštenog ugovaranja valutne klauzule u švajcarskim francima i jednostranog menjanja kamata i kamatnih marži.

Jelena mi objašnjava da je, pošto je kolektivna tužba pokrenuta, Ustavni sud Srbije u roku od mesec dana odlučio da je neustavna odredba po kojoj se sudi i ukinuo te članove zakona o parničnom postupku. "Inače u Ustavnom sve stoji po dve, tri, pet godina. Ovo je rešeno u roku od mesec dana“, kaže mi Jelena sa intenzitetom gonjenim nevericom koliko i rezignacijom.

1553567852575-IMG_2164
Jelena Pavlović i demonstrant koji nije hteo da se predstavi ali je hteo da se slika

Ukidanje kolektivne tužbe bilo je veliki udarac na bilo kakav organizovani pokret korisnika kredita u švajcarcima. Kod nas su suđenja jako skupa, ne zbog advokata nego zbog sudskih troškova, tako da se time smanjuju troškovi, koncentrišu se dokazi. Banke uvek mogu da pokušaju da se individualno dogovore s korisnicima koje su prevarili. Većina ljudi bi rado prihvatila pogodbu, jer ko još voli da se vuklja po sudovima.

Ali banke ne žele pogodbu, ne zato što je zakon na njihovoj strani - mada bi cinici rekli da zakon de fakto jeste na njihovoj strani - nego zato što im tako prosto više odgovara.

"Imamo situaciju da svi kao poreski obveznici plaćamo ove kredite preko nacionalne korporacije za osiguranje kredita, što je strašno“, kaže mi Aleksandar Prica, član upravnog odbora udruženja građana “CHF Srbija”. Banke su pokrivene od gubitka i za to garantuje država. Takav aranžman smo dobili u amanet od Mlađana Dinkića, koji je ustanovio Nacionalnu korporaciju za osiguranje kredita i time osigurao da će država pokrivati bankarima gubitke. “Ovde se spinuje da mi hoćemo da nas država dotira ili građani da plate, što je totalna neistina. Mi tražimo da se ovi krediti proglase ništavim odnosno nezakonitim, jer su takvim proglašeni u 13 zemalja u Evropi, jedino u Srbiji nisu - a razlog je postojanje Nacionalne korporacije”, kaže mi Aleksandar.

1553568152643-IMG_2167
Aleksandar Prica

Dolazim do ležajeva i šatora koji su postavljeni pored ulaznog stepeništa. Kola hitne pomoći su pored i izgleda da su štrajkači glađu unutra, na infuziji. Prvi je u štrajk krenuo Ivica Stanojević, već drugi put. Ali čujem da mu se pridružila još jedna žena. Jelena i Aleksandar mi pomažu da dođem do nje. Usput razgovaramo o tome kako je došlo do toga da ljudi budu u ovoj situaciji.

“Nije postojao nikakav poseban razlog da dignem kredit u švajcarcima osim što smo hteli određenu svotu novca, a u banci su nam rekli da nismo kreditno sposobni za to osim ako ne uzmemo kredit u švajcarcima, jer tu su povoljniji uslovi”, objašnjava mi Aleksandar i dodaje da je u pitanju bila Pireus banka, današnja Direktna banka, gde se obratio kako bi podigao stambeni kredit za kupovinu stana za porodicu.

“U ugovoru piše da kamata zavisi od poslovne politike banke - pa su oni mesec dana pošto sam potpisao ugovor podigli kamatu na 4,9 a tri meseca kasnije na 6,9 procenata. A onda je krenuo i da skače kurs” priča mi Aleksandar.

Kada je 2008. započela svetska ekonomska kriza, nije se odmah prelila na evropsku valutu. To se desilo tek 2009. kada je posle pada dolara, započeo pad evra. Švajcarski franak je u odnosu na ove valute, a i na naš dinar, skočio i do 70%. Banke su na to reagovale tako što su - povećale kamatne stope, jer zaboga, postalo im je skuplje da se zadužuju kod švajcarskih banaka.

“Ja sam uzeo kredit na 6,7 miliona dinara indeksiranih u francima, i došao sam u situaciju da sam isplatio 5,8 miliona, a banka me duži za 12 miliona dinara. To je totalni apsurd”, ogorčen je Aleksandar.

Na njegovu priču se nadovezuje Slaven Biličar, advokat. “Trinaest zemalja je rešilo problem, sve zemlje u kojima su se pojavili krediti indeksirani u švajcarskim francima osim Srbije, koja nije to rešila, ni zakonodavno lex specialisom, niti odlukom vrhovnog suda, koji bi proglasio ništavim ugovore - jer su nepošteni po zakonu o potrošačima, obligacionom pravu i po evropskim direktivama” kaže mi Slaven.

1553568207655-IMG_2166
Slaven Biličar

Pitam ga kako teret takvog naizgled nerešivog kredita utiče na život i svakodnevicu. “Dižeš se sa nepravdom, zaspiš s nepravdom. Svi smo na lekovima”, odgovara mi. “Bilo je i nekoliko samoubistava”, tiše dodaje.

Tada do stolica i šatora dolazi oniža žena, sa tamnim naočarama i pogledom nekoga ko nema šta da izgubi. Gordana Velujić ima 58 godina, radi kao anesteziolog u Zrenjaninskoj bolnici i već godinama nije videla ni dinara od svoje doktorske plate.

“Podigla sam kredit, imam dvoje dece, da imaju gde da stanuju. To je bilo 2008. godine i kredit je bio tada prihvatljiv za mene, bila mi je rata oko 40 hiljada dinara, ja sam primala platu od preko sto hiljada u Zaječarskoj bolnici”, priča mi Gordana, sporo, dok seda na baštensku stolicu, kao neko ko odmerava energiju svake reči i svakog pokreta. “A onda je godinu kasnije švajcarac skočio, tako da je rata brzo došla na veličinu plate. Pa ju je i prešla, tako da je dug uvek blago rastao i počela sam da kasnim”, nastavlja ona.

1553568282432-IMG_2165
Gordana je započela štrajk glađu

Od svih sa kojima pričam čujem istu priču – Hypo Banka, EFG, Intesa, Komercijalna, sve banke se isto ponašaju prema dužnicima: zovu ih telefonom, skoro svakodnevno, na poslu, kod kuće, i maltretiraju ih, uporno, da plate, da plate.

“Ja sam im rekla tamo u banci, ja godinama ne podižem dinar od svoje plate, sve što legne oni dobiju”, kaže mi Gordana. “Teško preživljavam, u međuvremenu mi je i suprug ostao bez posla. Rešila sam da štrajkujem glađu. Ja nemam šta drugo, dobila sam od izvršitelja da hoće da uzme nekretninu, izvršili su procenu na 40 hiljada, više nego duplo manju vrednost nego što sam ja platila. Ja 10 godina života nemam ni dinara, a dužna sam više nego na početku kada sam uzela. Zato je moj zahtev zbog koga štrajkujem ovde da se usvoji privremena mera, da nam ne uzimaju stanove dok je sudski proces u toku”, zaključuje.

“Mi se ne razilazimo dok nam se ne donese stav. Ili Skupština da nam ekspresno donese zakon”, odlučan je i Slaven. “Oni daju vremena bankama da nam uzimaju svaki mesec samo po osnovu obrade kredita oko 70 miliona evra”, kaže mi on.

Jelena se slaže s njim: “Smatram da je Vrhovni kasacioni sud imao dovoljno vremena. Zar je nenormalno od nekoga tražiti da radi svoj posao? Ne mogu da shvatim da oni ne mogu da vide da je ovo postalo neizdrživo. Preko 50% korisnika ovih kredita se iselilo iz zemlje. A oni planiraju da ovo rade kao sve ostale predmete, znači sedam, deset godina. Oni kao da ne shvataju da to ne može tako u ovom slučaju, jer to nekome znači život”.

Više na VICE
VICE Kanali