Reklame
seks rad

Klijent koga se seksualne radnice plaše

U svojim novim memoarima, Andrea Verhun otkriva kako mušterije dospevaju na crnu listu.

pisao Andrea Werhun
05 Oktobar 2018, 9:14am

Photos by Nicole Bazuin

Ovo je odlomak iz knjige Moderna kurva , memoara u izdanju Virdžin Tvinsa u saradnji sa Impuls [b:] pablišingom, u knjižarama od 11. oktobra.

Imao je ustaljenu rutinu. Stigao bi u svoj apartman na Lejkšoru i ostavljao moje ime kod vratara. Jednom ili dvaput, upitana za ime, odgovorila bih: “Andrea”, pre nego što bi me oblila vrelina od sramote i brzo mi izletelo: “Mislim, Meri En!”, smešeći se da prikrijem gaf, nadajući se u dubini duše da će vratar da mi uzvrati osmehom u nekoj vrsti uzajamnog razumevanja — da , jeste, Volter Vek je aktivna mušterija prostitutki, a ja sam samo jedna od mnogih zaposlenih devojaka koja je tu da bi izgovorila ime, pravo ili lažno, na njegovom desku. I uglavnom bi vratar koji je sedeo za svojim stolom, umirući od dosade, pogleda zalepljenog za ekrane prismotre predvorja i parking garaže, zaista uzvratio osmehom. Mi samo radimo za platu, zar ne?

Popevši se liftom do petog sprata, pokucala bih na Volterova vrata, iako su već bila odškrinuta. Čula bih povišeni glas iz kupatila iz kog je dopiralo šuštanje vrelog tuša: “Uđi! Dolazim za minut”. Ušavši u sobu sa podom prekrivenim tepihom, kod stopala bi me dočekao najtužniji psić na svetu. Lenjo bi prišao neznancu koji je ušao u njegovo kraljevstvo — “Ćao, kuco!”, zacvilela bih — i isto tako lenjo, ne prišavši mi dovoljno blizu da ga pomazim, okrenuo se i polako otišao. Sleva bi mi bila samačka kuhinja, prljava i zapuštena, s odbačenom hranom za dostavu u sudoperi naslaganu deset ili dvanaest kutija u visinu. Zdesna bi mi bila spavaća soba Voltera Veka, odakle me je s malog zvučnika na podu dozivao CD atmosferične elektronske muzike — činilo se da uvek ulazim na pesmu broj 4. Ventilator od 20 dolara bio je postavljen na vuneni smeđi pokrivač, koji je bio uredno uvučen u ćoškove king sajz kreveta. Sama u slabo osvetljenoj prostoriji, s uključenom lampom i upaljenom svećom na noćnom stočiću, skinula bih se u negliže, nanela lubrikante i čekala, uvek pomalo predugo, u zavodljivoj pozi na krevetu.

Volter Vek bi nonšalantno izašao iz kupatila u belom jutarnjem mantilu s kutijom cigareta i čašom rum-kole u ruci. Tada bi, ničim ne pokazavši da me je primetio, spustio stvari na noćni stočić i legao na krevet, pripalivši cigaretu. “Poljubi me”, rekao bi. Volter Vek mi je bio prosečno zgodan. Bio je u dobroj fizičkoj formi, u srednjim tridesetim i, suprotno stereotipu nefer pripisanom Azijcima, kurac mu je bio ogroman — čvrst i napet poput zategnutog konopca. Na svoj stoički, odsutni i pomalo izvitoperen način, oslovljavao bi me izrazima koje je ponavljao tokom svake moje posete: njegova prelepa devojčica, njegova seksi fufica, njegova zgodna ribica. Baš kao i komplimenti i ritual ulaska, i seks je sledio unapred zacrtan scenario. Očekivano bismo se poljubili, popušila bih mu, on bi me pumpao i onda bi svršio. Bilo je neke čudne utehe u tom definisanom obrascu.

Jedna od omiljenih poza bila mu je kad sam ja na leđima, butina stisnutih skroz uz grudi, raščerečena i ranjiva poput kutije za jebanje. Kukovi su me uvek boleli posle naših sesija, ali sam pravila ustupke najredovnijem klijentu. Jedne večeri, na putu do naših mušterija u kolima, koleginica kurva po imenu Sara pomenula je Voltera Veka.

“Tako je grub prema meni”, nasmejala se.

“Jao, jeste”, rekla sam. “Skroz me sabije i od toga me baš bole kukovi.”

“Pa da”, rekla je ona ponovo uz smeh. “Radi mi fisting. I grub je.”

“U redu, meni definitivno nikad nije radio fisting...”

“I zove me prljavom, smrdljivom spermušom, jeftinom kurvom — šta god mu padne na pamet! Čudak lik.”

“Mene samo oslovljava lepim imenima”, rekla sam, jedva uspevajući da poverujem u ono što mi govori.

“E, pa izgleda da tebe voli. Prema meni je grozan, ali je i pravi psiho, totalno je munut u glavu. Dakle, šta god. I radi mi istu stvar svaki put!”

“Da! Kao da radi po scenariju!”, rekla sam, ne razmišljajući o tome da svaka devojka možda igra neku drugu ulogu.

Stidljivo sam je upitala: “Da li se osećaš kao da te zlostavlja?”

“Ma, jok”, rekla je. “To je samo Volter. Ali mislim da moram da napravim pauzu od njega.”

Zamislila sam se nad njenim rečima. Znala sam svoje granice: netraženi fisting u kombinaciji sa baražnom vatrom uvreda nije nešto što bih tolerisala. Neizbežno, uzela sam sliku gos'n Veka koju sam imala u glavi — nedokučiv i sumoran u belom mantilu s cigaretom koja mu visi sa punačkih usana — i ovaj put je sumnjičavo osmotrila sa strane. Više nisam imala poverenje u njegov ritual. Znala sam, takođe, da klijentova grubost rutinski funkcioniše samo u okvirima obostranog pristanka. Ali nikad nisam prisustvovala tome da Vilter Vek za nešto traži pristanak — ne bi se uklapalo u njegov scenario. Brinula sam se za prelepu, srdačnu i duhovitu Saru, da ju je povredio a da nijedno od njih toga nije bilo svesno.

Posle nekoliko meseci nakon što mi je postao najredovniji klijent, uradio je nešto što nije uradio nikad pre: zakazao me je dvaput za isto veče. Išla sam kod njega prvog i poslednjeg, sa tri tesno sabijena sastanka između. Pet mušterija za jedno veče. Bilo je to mnogo kurčeva, ali i mnogo više love: 800 dolara, plus minus poneka napojnica. Nisam želela da mi to pređe u naviku, ali, dođavola, taj novac mi je baš dobro došao. Stigla sam kod njega u dva noću na sat vremena, umorna i ne previše raspoložena za kontorcionizam od kog bole kukovi. Malo misionerske i kučeće poze bi mi mnogo više leglo.

Jebali smo se po scenariju, nikad ne odstupajući od njega; kao i uvek, bilo je bolno. I davala sam sve od sebe da “sarađujem”, da radim svoj posao onoliko dugo koliko mogu. Pomisao na odstupanje od scenarija činilo me je istovremeno nervoznom i usađivala mi osećaj krivice.

“Volter”, rekla sam, konačno izašavši iz uloge. “Ti si mi peta mušterija večeras. Malo me boli.”

Videla sam kako plamičci ližu i talasaju u njegovim očima. Izdaja, bes, gađenje. I dalje me pumpajući, glasom koji je bio istovremeno i grub i tih, Volter je rekao:

“Od toga samo želim da te jebem jače.”

I to je i uradio. Nemilosrdno i s neprikosnovenom žestinom, pumpao je moje bolno izvitopereno telo kao nikad pre. Zbog čega sam ostala, iz straha, krivice, sramote ili dužnosti, ne bih znala da kažem, ali sam ostala, uzvraćajući mu na sitne načine. Zarivala bih mu nokte u leđa, dopuštala da moje stenjanje polagano pređe u škrgutanje zubima i tišinu. Pogledala sam na sat — što nikad nisam radila iz principa, iz straha da ću uvrediti klijenta — kad nam je preostalo još deset minuta. Još deset minuta ovoga. Mogla sam da ustanem — ali nisam znala šta da kažem ili kako da odem. Oslovljavao me je svim onim imenima kojima je oslovljavao Saru, a najgore od svega bilo je što sam mogla da osetim mržnju u svakoj izgovorenoj reči. Nisam mogla da verujem. Volter se okrenuo protiv svoje slatke devojčice. Odjednom sam bila bezvredno govance i kurva koju niko nikad neće voleti.

Kad je psiho konačno svršio i sve je bilo gotovo, skočila sam na noge u suzama i potrčala u kupatilo. Plačući i tresući se, poslala sam poruku bivšem dečku, sa kojim sam i dalje održavala platonski odnos. Napisala sam: “Jesi li još budan? Nešto loše mi se desilo.” Brzo mi je odgovorio: “Umoran za priču. Hoću da spavam.”

Srce mi se slomilo, nesigurna u to šta je gore: to što me je silovao ludak ili što me je izdao neko za koga sam mislila da mi je prijatelj. Istuširala sam se, sprala sa sebe sve najbolje što sam mogla i istrčala iz stana Voltera Vika pravo u kola moje madam. Ona me je saslušala sa saosećanjem, dok joj se u glasu čuo bes. “Ne moraš više nikad da se vidiš s njim”, rekla je tešeći me. Zvanično je stavljen na crnu listu. Za mene, u svakom slučaju. Ne i za druge devojke.

Sve što znam o kulturi silovanja ukazivalo je na to da su prostitutke silovane zato što se stavljaju u seksualno ranjive situacije zbog novca. Silovatelji ne mogu da odole pred tako lakim plenom. Stavivši samu sebe u ranjiv položaj, dakle, bila je moja sopstvena krivica što me je Volter Vek silovao. Sama sam to sebi uradila, a još je gore što sam to uradila zbog novca. Ako me siluju za platu, u pitanje se dovodi moj zdrav razum — a ne zdrav razum silovatelja, koji, kad malo bolje razmislite, samo obavlja svoju dužnost koju mu odobrava društvo. Bebica Meri En to nije znala. Nije znala šta da radi, šta da kaže, kako da reaguje, kako da ode, i ja joj praštam zbog toga. Nisi ti kriva, mlada devojko, što te je neki psihopata iskoristio. Niko ne zaslužuje da bude silovan. Niko. Ni seksualna radnica, ni civil. Niko. Niko.

Mesecima kasnije čula sam da je Volter zvao da me traži ne svaki božji dan, već više puta dnevno. Kad je moja madam konačno stisla petlju i rekla mu: “Da li shvataš šta si joj uradio? Povredio si je, Voltere”, on je tvrdio da je mislio da je sve to samo gluma. Da sam samo “pristala na njegovu igru”. Još jedna tragična glumica koja je igrala svoju ulogu sve dok to više nije mogla da radi. Kurva koja se otela kontroli.

Godinu dana posle ovog događaja, dobila sam poruku o narudžbi. Adresa mesta sastanka u apartmanu na Lejkšoru delovala mi je poznato. Sve se u meni zamrzlo. Pozvala sam novu telefonsku operaterku koja mi je zakazala sastanak. “Da li je poziv došao od Voltera Veka?”, pitala sam, na šta je ona odgovorila potvrdno. Nisam odstupila od svog stava. Neću ići. Nalazio se na crnoj listi — sve dok nedavni pad servera agencije izgleda nije resetovao lične informacije svake pratilje, uključujući i njenu crnu listu.

“Znaš, to je baš čudno”, rekla je ona. “Radila sam za gomilu agencija po Torontu i ovaj lik je na crnoj listi svake od njih.”

“O, da”, rekla sam. “On je grabljivac. Potpuni jebeni bolesnik.”

“Tako mi kažu!”, nasmejala se.

Meni nije bilo smešno.

Pratite Andreu na Tviteru.