Reklame
Filozofija

Dakle, šta je zapravo taj komunizam?

Pošto ga ima toliko u medijima, proučavamo šta on zaista jeste.

pisao Tom Whyman
30 Jul 2018, 6:56am

Fotografija Flikr, autor Marco Gomes (CC BY 2.0)

Komunizam se vratio, dušo! I ponovo je dobar!

Pre par nedelja, Eš Sarkar – glavna urednica Novara Media – je povikala, „Ja sam komunistkinja, idiote“ ka Pirsu Morganu, u nastupu neke vrste uznemirenog očajanja. Klip nje koja to radi je postao viralan, i intervjuisao ju je Tin Vog, a sada – možda po prvi put od pada Berlinskog zida – mejnstrim mediji su ponovo zainteresovani za to šta je to komunizam.

Ali da li su, zaista? Zato što u stvari pratim ovu debatu već neko vreme, i nisam toliko ubeđen da su mediji u UK emotivno spremni da imaju ozbiljnu diskusiju o vrednostima i manama komunizma u 21. veku. Skoro svaki esej o ovome prati istu nit: Sarkar je, priznaje se, dobra na televiziji, a kada ona govori o komunizmu, čini da zvuči na neki način privlačno. Ali ovo je opasno. Zato što je komunizam zapravo zavodljiva, ubilačka ideologija, koja je odgovorna za neka od najgorih zverstava u 20. veku: za gulage, Kulturnu revoluciju, Golodomor. Tako da bi revitalizovanje komunizma bilo užasna greška. Bavili smo se njime, pokušali smo, nije uspeo, idemo dalje.

S jedne strane, ovo je potpuno validna poenta. Staljinova Rusija i Maova Kina su često bili košmarno surovi režimi – ja nisam jedan od onih levičara koji vole da umanjuju tu činjenicu, ili to upoređuju sa bilo čime dobrim što su postigli. Ljudi zaista jesu patili pod tim režimima, i životi su im zaista bili uništavani.

Ali takođe – izvinite na cinizmu – ja nisam sasvim uveren da je bilo koji od desničarskih komentatora koji kritikuje komunizam u potpunosti motivisan brigom zbog patnje ljudskih pojedinaca.

Da jeste, onda bi njegovi argumenti protiv komunizma svakako mogli da se primene isto, ako ne i bolje, na kapitalizam? Kapitalizam je odgovoran za stvari kao što su međunarodna trgovina robljem i Prvi svetski rat, i stvorio je uslove za pojavu nacizma. Kapitalizam je uništio čitave kulture i civilizacije; širio je smrtonosne bolesti, profitirao od dečjeg rada. Danas kapitalizam davi izbeglice u Sredozemnom moru, razdvaja decu od roditelja na meksičko-američkoj granici. Sprečava ljude da imaju pristupa osnovnim uslugama kao što je zdravstvena zaštita, sipa olovo u pijaću vodu, prodaje oružje kojim se puca po školama. I možda ono što je najakutnije, kapitalizam guši planetu, izaziva promene klime na načine koji bi mogli da dovedu do kraja svog života na Zemlji.

Ako se sa komunizmom pokušalo i propalo, sa kapitalizmom se i dalje pokušava i propada, i sve je grozno, i planeta umire.

Ali da li se zaista pokušalo sa komunizmom? Priznajem, bilo je režima koji su sebe nazivali „komunističkim“. Ali samo pogledajte definiciju Sarkarove: „Vera u moć ljudi da orgnizuju svoje živote kao individue... bez upravljanja države“. Da li vam to mnogo liči na Sovjetski Savez?

Ako pročitate Komunistički manifest – koji bi, uzgred, trebalo da pročitate – videćete da su Marks i Engels zapravo definisali komunizam na sledeći način: „Teorija komunista može da se sumira u jednoj jedinoj rečenici: ukidanje privatne svojine“.

Ono što se najčešće pomisli kada se to čuje je sledeće: gadni komunisti hoću da ti otmu stvari. Tvoja omiljena majica „Ja sam bukvalno komunista“? Pa, ne možeš više da je nosiš, osim utorkom, zato što je to sada Partijska Majica, i sastavili su raspored njenog nošenja, kojim dominiraju vodeći kadrovi.

Ali pošto Marks i Engels nisu tvoja mlađa braća, nimalo ih ne zanima da ti otmu majicu. Tvoja majica je tvoja – lična imovina, nešto na šta imaš pravo korišćenja. Ali to ne znači da je ona „svojina“ na način na koji Marks i Engels to shvataju. „Privatna svojina“ ovde znači vlasništvo nad „sredstvima za proizvodnju“: fabrikama, obradivim zemljištem i sirovinama uz pomoć kojih proizvodimo stvari koje su nam potrebne za opstanak (Zapravo, pod kapitalizom, takođe verovatno nemate tehničko „vlasništvo“ nad mnogim od svojih dobara. Kompanije kao što su Epl ili Amazon tehnički zadržavaju vlasništvo nad digitalnim medijima koje ti prodaju – ti ih samo iznajmljuješ. Ovo je dovelo do tako sumorno ironičnih situacija, kao kada je Kindl brisao primerke 1984. ljudima koji čitaju sa njega.).

Pod kapitalizmom, sredstva za proizvodnju su u vlasništvu jedne klase ljudi – buržoaske klase – koja ih koristi da bi ostvarila profit. Kao što to Marks definiše u Kapitalu, jedini način da buržoazija to zaista može da radi je da plaća drugoj klasi – radnicima – manje nego što je istinska vrednost rada koji ulažu, i u džep stavlja razliku. U veoma uprošćenom primeru: radiš u baru i primaš minimalac. Krigla piva košta petaka. Poslužiš 25 krigli na sat. Tvoj gazda plaća (priznajemo, velike) dadžbine, tebi da sjajnih 7,83 funte, a sebi uzme ostatak od 125 funti koje je tebi predala ekipa koja cirka, dok ti dobijaš žuljeve na nogama, a živci ti se tanje.

Vremenom, kaže teorija, radnici će shvatiti barem dve stvari. Kao prvo, da je sistem usmeren protiv njih; i kao drugo, da se sistem u potpunosti oslanja na njihovu saradnju. Radnici će s toga odlučiti da treba da prestanu da sarađuju s njim, i – putem revolucije – i da organizuju društvo po komunističkom modelu ekonomske organizacije.

U takvom društvu, radnici – a ne privatni pojedinci – će imati kolektivno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Proizvodiće se roba, uzgajaće se hrana, i tako dalje, ne da bi se ostvarivao profit, već da bi služili generalnom interesu društva.

Za ovo se često smatra da je potreban neki centralni autoritet koji planira, i koji predvode namrgođeni ljudi sa čekinjastim brkovima, u odelima od sintetike, ali Marks i Engels kao takvi su verovali da će u u potpunosti realizovanom komunističkom društvu, država – koja je u svakom slučaju izmišljena da bi očuvala vlasništvo buržoazije nad imovinom – jednostavno „iščeznuti“.

Naravno, u praksi se ništa od ovoga nije dogodilo, barem ne onako kako je Marks to predvideo: tamo gde su ustanovljeni komunistički režimi, pretvorili su se u monstruozne totalitarne države (po jednom objašnjenju, to je tako zato što se to događalo u zemljama koje još nisu u potpunosti bile razvile kapitalističke ekonomije). Dakle, kako bi komunizam danas uopšte mogao da bude relevantan?

U trenutnom kontekstu, ljudi koji sebe nazivaju komunistima dok su članovi Laburističke stranke imaju sklonost ka tome da se zalažu za porast socijalne demokratije, sa mogućnošću nagoveštaja nečeg radikalnijeg u budućnosti. Možda će Korbinov pokret imati veće šanse da ukloni najgore efekte kapitalizma, ako u svojim redovima bude imao komuniste koji će sprečiti one umerenije da se u potpunosti prodaju, i možda ćemo moći da razmišljamo o nečemu radikalnijem od toga.

Ali istina je da komunizam nije samo „pomalo nalik socijalnoj demokratiji, samo malo više ulevo“. Pravilno objašnjen, komunizam drži da naši problemi – kao pojedinaca, kao društva, kao vrste – mogu da budu rešeni samo radikalno drugačijim modelom funkcionisanja vlasništva, funkcionisanja rada, i organizacije ekonomije. I to je jedino u čemu je komunizam danas relevantan: ponekad može da deluje kao jedina ideološka pozicija koja je voljna da razmišlja o problemima sa kojima smo trenutno suočeni, uz ozbiljnost koji ti problemi zahtevaju. A što se tiče toga kako ga implementirati – to ostaje da se vidi. Ali hitnost problema kao što su klimatske promene sugerišu da bi trebalo da što pre pokušamo da iznađemo neki način. Vidimo se, ili u paklu, ili u komunizmu.

@HealthUntoDeath

Tagged:
Komunizam
SSSR
Kapitalizam
Karl Marks
Marksizam