Ana Vučković Denčić je radio voditeljka, kolimnistknja i autorka tri romana i jedne zbirke priča. Od njenog poslednjeg romana „Surfing Serbia“ prošlo je sedam godina. Do tada se njen život bitno promenio – izgubila je oca i rodila je sina.Podaci sa njene stranice na Vikipediji između ostalog kažu: “Njene knjige se odlikuju mnogobrojnim pojmovima pop kulture, koje samo vešti poznavaoci kao ona mogu kompletno razumeti“, i tačnost navedenog potvrdiće svako ko prati njen rad. Međutim, njen novi rukopis "YUgoslav“ govori o smrti njenog oca i zemlji koja danas postoji još jedino u pop kulturi. Zato se čini da je u pitanju mnogo dublja i važnija stvar. Odnosno, da je u pitanju rukopis koji je u tu pop kulturu uneo i ne uvek kulturan život i još manje kulturnu smrt.
Reklame
Rukopis još uvek čeka izdavača, a do tada njegovi dramatizovani delovi mogu da se čuju 30. maja u Kulturnom Centru Beograd. Ipak, prateći Anin rad, a nestrpljivi i vođeni instinktom da je u pitanju važna tema, pričali smo sa njom o samom procesu rada ali i o tački u kojoj se smrt Jugoslavije vezuje sa smrću njenog (naših) roditelja.VICE: Koliko je vremena moralo da prođe od smrti tvog oca da bi se bavila tom temom?Ana Vučković Denčić: Zapravo, na neki način sam knjigu počela da pišem u svojoj glavi mnogo pre tatine smrti. Čak i pre saznanja da je bolestan. Sećam se jedne kišne večeri, bila sam negde kod Inex zgrade, čekala sam tramvaj da odem kod drugarice, sa čijim roditeljima uvek sedimo i koji su divni.
I tada su po glavi počele da mi se vrzmaju misli o tim našim roditeljima, koji su svi pedeset i neko, šezdeseto godište, o toj "imao pa nemao" generaciji. Razlog tome nije nikakvo patetisanje, već fakti. Desetak mojih prijatelja nema jednog od roditelja, neko ni oba. Uglavnom su to muškarci, koji iz nekog razloga nisu izdržali pritisak.
Moj tata je u tom periodu bio u nekoj mračnijoj fazi i gotovo da sam zavidela drugarici na tome što su njeni roditelji tako žovijalni. Htela sam da idem kući da se družim s mojim tatom, kao da sam znala da neće biti još mnogo vremena. Ali nisam, jer bih susrela tu njegovu mračnu stranu. Htela sam da doprem do nje, ali on se ne bi dao, jer je bio zaštitnik i vrlo diskretan po pitanju svoje intime. On je za mene mnogo pre nego što je otišao bio ne samo tata, nego nekakav dobro napisan lik.
Njegova bolest i smrt bile su okidač za pisanje o tome, jer je to bio i konačan dokaz mojoj teoriji o specifičnoj propadljivosti muškaraca u tim godinama na ovom podneblju. Sasvim prirodno me je priča vodila i u onu koja je išla paralelno sa njegovim životom – u priču o Jugoslaviji, koju je i sam donekle mitologizirao. Zanimalo me je da li propast jedne utopije ima veze sa njegovom propašću.Ali da odgovorim na pitanje – kada je prošlo nekolio meseci od tatine smrti osetila sam neobičnu potrebu da o njemu pišem. Zato su delovi ove knjige puni besa, tuge, nostalgije, ali i nedostajanja i radosti. Nije to bila samo terapija, već osećaj kao da radim nešto lepo što mu dugujem i kao da je opet tu.Šta je bilo najteže u procesu pisanja?U samom procesu pisanja mi nije bilo teško, jer su rečenice samo navirale u bujicama. I ideje, mnogo ideja. Kada nešto navire iz vas, onda to osećate kao istinito. Uživala sam u pisanju, jer sam osećala kako me sve što osećam lomi, ali kako uspevam da ukrotim sve te misli i nađem im formu.E sad, šta jeste bilo teško? Bilo je teško napraviti da ovo ne bude jedna od priča o nečijem nebitnom tati. To što ga ja volim ne čini priču zanimljivom. Trebalo je da sve nadraste i ode na neki univerzalni nivo. Zato ovo nije priča o mom tati, nego o njegovoj generaciji, o mojoj generaciji, i, da dopustim sebi da budem pretenciozna – o velikim temama ljubavi i smrti.Kako na rukopis reaguju drugi članovi porodice?
Reklame
Moja sestra je pročitala. Njeno mišljenje mi je vrlo važno, jer ona na sličan način percipira tatu i njihov odnos je bio baš poseban. Takođe, iako je mnogo mlađa od mene, ona je senzibilna na sličan način. Dopalo joj se. Misli da je dirljivo. Mislim da moj brat ne zna za postojanje ovog rukopisa, možda mu je nešto rekla njegova devojka.
Moja mama zna da imam neki novi rukopis, ali mislim da ne zna da je o tati. Zapravo, on nije o tati, nije samo o tati. Mislim da me njeno mišljenje najviše zanima. Mama, žena. One su preživele.
Sigurno će je rasplakati milion stvari, a opet znam da će mi reći za neke stvari – ovo nije bilo tako. Ograđujem se mama. Ili se ja tako sećam ili je to umetnička sloboda.Zašto nikako ne uspevamo da sahranimo Jugoslaviju?Sve je to i dalje preblizu. A i da nije sve bilo tako kako pričaju, dobra je priča. Ovaj rukopis ne obuhvata samo priču o generaciji mog tate, njegov Trst, feribot Bar-Bari, njegove Pelješce, druženje sa sestrama Mijatović i palačinke Mire Stupice, već i ono pre njih, mog dedu, fabričkog radnika, partizane, spomenike koji su nam sada opet neobično važni, pogotovo posle izložbe u MOMI. Nisam ja izmislila fascinaciju svim tim, pogledaj koliko se umetnika bavi Jugoslavijom. Mislim da to svi radimo, jer to osećamo kao organsku potrebu. To nije samo moda.
Možda je bila utopija, ali je dobra priča. Mnogo je jakih simbola, koji su ljudima ušli u svest, upleli se u njihovu svakodnevicu. Ljudi više ne mogu da razluče gde je počinjala njihova lična, a gde istorija zemlje. A opet, donekle i jeste moda.
Ceo svet se vraća u prošlost, pravi emisije o dekadama, pravi beskrajne liste najboljeg ovog ili onog iz prošlosti, retro, vintage, samo kruži. I da, odgovor na tvoje pitanje – nikako da je sahranimo zato što imamo mnogo toga čega nam je lepo da se sećamo.Čega se najviše plašiš povodom objavljivanja knjige?Ne plašim se ničeg u vezi sa objavljivanjem ove knjige. Jedva čekam da se to desi, jer me zanima da li je ono što ja osećam da sam napisala realno, da li će to i drugi razumeti. Pa čak i da izađe, pa propadne u bilo kom obliku, da je ne razumeju ili kažu da je loša, to će biti još samo jedna neuspešna knjiga, šta da se radi. Dakle, ne plašim se, nego me zanima.Hvala Ana, i srećno.
