​Svet bi bio mnogo gori bez ekstazija

Aleksandar „Saša" Šulgin - čovek koji bi verovatno mogao da tvrdi da je u poslednjih 30 godina više uticao na globalnu mladalačku kulturu od bilo koga – nije bio didžej, ni modni kreator, ni pevač, ni sportski as, ni pisac, ni političar. Bio je naučnik. Cenjeni i poštovani pripadnik profesije koja je poznata po bradama, lošoj higijeni, kao i po tome što ti ljudi slabo izlaze iz kuće. Čovek koji je odužio svoje na Harvardu i Dou, a ne u klubovima poput Paradise Garage ili Factory. Čovek koji je doktorirao biohemiju, pisao za „Žurnal organske hemije", a ne za Face – čovek sa bradom, čiji je prvi uspeh bio jedan pesticid.

Ipak, Šulgin je čovek koji je otkrio kako da nam razgali dušu. Dao je svetu drogu koja će ga promeniti – MDMA, koji je već postojao, ali uopšte nije bio aktuelan, dok Šulgin nije predstavio svoje jedinjenje ekipi pametnjakovića na zapadnoj američkoj obali, krajem sedamdesetih godina. Bez obzira da li je u pilulama ili prahu, MDMA je počeo da inspiriše ljubav i mitove, da označi dobro poznate puteve ka potpunoj razuzdanosti i poništenju, masovnoj euforiji i moralnoj histeriji.

Saša je umro u 88. godini, čitavog života trošeći sopstvenu robu. Bio je misleći, provokativan čovek i veoma ga je zanimao ljudski rod i stvari koje se šunjaju ispod njegove površine, i nije bio uobičajeni raspadnuti kosmonaut. Bio je zagovornik, tvorac, neko čiji je rad bio usmeren ka boljitku na duge staze, a ne ka kratkotrajnom efektu koji droge mogu da izazovu.

Zbog toga će sigurno ostati upamćen kao legenda u svetu nauke. Ali dok će Šulginovo naučno nasleđe vremenom svakako dobijati na značaju, za mene će uvek biti važniji od Isaka Njutna koji je posegao za laserom, umesto da je sedeo ispod drveta. Veoma jednostavno, Šulgin i njegov „rejverski penicilin" zauvek su promenili kulturu mladih, kao i moj, i živote toliko mnogo ljudi.

Već sam pisao o svojoj prvoj piluli; bio je to seizmički događaj u mom životu, kao što je, siguran sam, bio i većini ljudi. Ali zamislite samo kakva je mogla da bude prva pilula, a onda zamislite kako bi svet sada izgledao da Šulgin nikada nije sproveo svoje ideje u delo. Svi oni trenuci kada ti se oči izvrnu – svi oni peckavi, vlažni prvi poljupci, kada imaš osećaj kao da ti je arktički vazduh osvežio dušu, svi oni trenuci slučajnih otkrića, zanosa, seksualnosti, straha od kojeg ti se grči stomak, i zbunjujući razgovori sa italijanskim turistima u prostorijama za pušenje se nikada ne bi dogodili. Bez tog uvrnutog, neobjašnjivog, grozničavog uzbuđenja koje daje Šulginova čudesna hemikalija, naša kolektivna egzistencija bi bila mnogo siromašnija.

A bez tih trenutaka, tog osećaja, nikada ne bismo imali nešto što bi makar i podsećalo na rejv kulturu. Bilo bi rejvova, sigurno, i haus i tehno bi se možda pojavili i bez ekstazija, ali nikada ne bi imali ovako dubok uticaj na živote ljudi, bez ljubavne droge da ih razdrma. Ta muzika bez ekstazija jednostavno ne bi imala istu vanzemaljsku moć. Kraftverk su možda doneli sintove, Džesi Sonders možda jeste doneo ritam, ali Saša Šulgin je doneo osećaj.

Ekstazi se polako raširio po celom svetu. Mutirao je, množio se i delio kao virus galopirajuće pozitivnosti koju nijedan naučnik nije mogao da predvidi. Ubrzo smo se obreli u budućnosti, gde su kompjuterska muzika i sintetičke droge postali pokretačke sile kulture mladih. Skoro svaki Zapadnjak koji se rodio posle Šulginovog otkrića droge koju danas zovemo ekstazi, na neki način je pod njegovim uticajem.

Neki su ga uzimali, neki su bili suviše uplašeni da to učine. Neki su se na njemu provodili najbolje u životu, a neki su nažalost umrli, jer su uzimali ekstazi lošeg kvaliteta koji su proizvodili kreteni bez skrupula koji su krasili Šulgina. Neki su ga batalili kada su završili fakultet; drugi se i dalje odvaljuju 25 godina kasnije, vikendom, na tematskim večerima „Povratak staroj školi". Jedan tip ga je uzimao svakodnevno tokom devet godina, dostigavši količinu od 25 pilula dnevno (mada nije potrebno to isticati, ovo verovatno nije najbolja ideja).

Ekstazi i muzika koju je inspirisao su promenili svet, ali su više od svega promenili živote ljudi. Po mnogima je ova droga izvukla Britaniju iz mraka osamdesetih. Teri Farli, legendarni didžej, promoter, producent i urednik koji stoji iza prošlogodišnjeg Boys Owna, rekao mi je da je ekstazi bio katalizator prekopotrebne promene u društvu.

„Mislim da je u osnovi sve ublažio", objasnio mi je. „Kada bi ranije u izlasku bio malo preglasan, ljudi bi pomislili da si uvrnut. Biti prijatan prema ljudima odjednom je postalo privlačno. Ne samo zbog toga što su ljudi bili drogirani i puni ljubavi, već su bili svesni dobrobiti svih oko sebe. Ljudi su mislili da će sve da se promeni."

„U roku od šest meseci, svi koje sam poznavao su podavali otkaze i počeli da se bave nečim kreativnim."

Ekstazi je, jednostavno, ljude činio srećnijima. Da, skidanje sa njega je sranje. Ali biste li se lišili najvrtoglavijeg haja da ne biste proživeli najgore skidanje s njega? Mislim da verovatno znam odgovor na to pitanje (mada lično nikada nisam bio u stanju da zaboravim trenutak kada je naša porodična mačka koju smo imali 17 godina umrla ispred vrata moje sobe posle burne noći u „Skali"). Možda su ga neki ljudi radili previše, možda je njegova rastuća popularnost odnela nekoliko života, ali koja druga droga je tako žestoko izmenila mapu kulturnog poimanja sveta?

Esid revolucija šezdesetih je bila bitna, ali esid je sada samo simbol za osmehe, šale o ružičastim slonovima, i retro psihodelični rok. Ekstazi i dalje nastavlja da uobličava naš pogled na svet, što dokazuje činjenica da su reperi prisvojili njegovu mlađu sestru „moli". Elektronska muzika nastavlja da dokazuje svoju dugovečnost, dok gitarska muzika truli u kokainskom grobu. U svakom slučaju, najbolji gitarski bendovi - a to su Oasis, Stone Roses, Happy Mondays i ostali – jebeno su obožavali pilule.

_________________________________________________________________

Pogledajte VICE film: Sisa, kokain za siromašne

_______________________________________________________________

Mislim da me je ekstazi verovatno učinio romantičnijim. Proširio je moj pogled na svet, stvari koje su se događale su mi izgledale bitnije, i više su mi značile. Mislim da će se većina ljudi složiti sa time. Ne kažem da me je učinio boljom osobom, ali mi je pomogao da razumem šta znači biti osoba.

Zbog toga, i zbog svih ostalih sjajnih stvari koje nam je ekstazi pružio, treba da pamtimo Sašu Šulgina ne samo kao sjajnog naučnika, već i kao vizionara koji je promenio svet, i kao junaka, verovatno. Jer bez njega, ne bismo imali prve rejvove, prve poljupce, Human traffic, Future, Haciendu, Trainspotting, Voodoo Ray, Blinded by the Lights, video iz Doncaster Warehousea, Dedmau5 (dopadalo se to njemu ili ne), a ni Mr Vain. Ibica bi i dalje bila samo neko tamo lepo ostrvo u Sredozemnom moru, i toliko mnogo žena, muževa, dece i najboljih prijatelja bi nestali iz naših života.

Možda je najimpresivnije svedočenje to što izgleda da niko ne žali zbog toga što je bio na ekstaziju. Bez obzira na skupoću, sećanja na te prve i najbolje pilule su protkana romantizmom, strašću i maštovitošću kakvi se retko sreću u životu. Kao što kliše kaže, to je droga koja je naterala fudbalske huligane da se međusobno grle, i zbog toga će uvek zauzimati posebno mesto u našoj kulturi.

Možda je Šulginovo zaveštanje za njega lično bilo slatko-gorko. On je u suštini želeo da se ta droga koristi u terapeutske, a ne u rekreativne svrhe. Iako je bio zahvalan na pažnji i hvalospevima za svoj izum, njegova ideja da se MDMA koristi na isti način kao selektivni inhibitor preuzimanja serotonina (SSRI) nikada nije zaista zaživela. Pitam se da li je nekada bio u prilici da posmatra grupu izbečenih tinejdžera iz srednje klase kako se na ekstaziju provode kao nikad u životu, dok je sam tu drogu namenio ljudima kojima u životu nikada nije bilo gore. Pitam se šta je mislio o tome.

Ali iako je njegovo zaveštanje nastalo slučajno, svet će ga teško zaboraviti. Ime Aleksandar Teodor Šulgin možda neće biti prvo koje će nam pasti na pamet kada trljamo lica, škrgućemo zubima i bombardujemo voljene, prijatelje i roditelje uvrnutim SMS porukama, ali možda bi trebalo. Jer će za mene, Šulgin – dopadalo se to njemu ili ne – zauvek će ostati „Kum rejva".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu