Kako sam ja, iz Srbije, preživela katoličku školu u Parizu

Sedim tako u "Eurostar" vozu na liniji London-Pariz i čujem ispred sebe očito uspešnog biznismena, Francuza, kako grdi dete dubokim, ozbiljnim i blago ironičnim glasom:

- Jedva čekam da ti vidim ocene?

- Pa dobre su tata, sve sam ti pokazao.

- A komentari učitelja? Samo se blesaviš, hajde, baš ću da vidim šta su ti napisali kad mi bude stiglo poštom.

Dete uzdiše, verovatno pravi grimase nezadovoljstva.

- Dosta, smiri se,. Otac izvlači iPad iz poslovne tašne, slušalice iz džepa i daje detetu da gleda crtać koji je već spremio pre puta jer nema interneta u vozu.

Prisećam se kako mi je baba, Srpkinja, ponavljala u gimnaziji da "od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba", a ja sam prevrtala oči u fazonu, baba, nije više 18. vek, škola smara. Pohađala sam francusku školu u Beogradu, a zatim privatnu katoličku školu "Sveta Elizabeta" u Parizu, gde su disciplina i školska reputacija bili bitniji od samih đaka.

Svake subote smo imali ispite od osam ujutru do podne, kako ne bismo pali pod iskušenja ostalih "plebejaca" koji su pohađali državne institucije. Naravno, polovina đaka je dolazila smrdeći na alkohol od prethodne noći, koji su neki dopunjavali mirisom sveže izduvanog džointa. Druga polovina je držala knjige otvorene na stolu, učeći do poslednjeg trenutka, ne bi li procitali po stoti put lekciju koju znaju napamet, bas kao i stihove Biblije.

Subotnji ispiti su bili bez pauze, osim za toalet, i to jedan po jedan. Jedan učenik na svaka dva stola, uglavnom odvojeni. Uvek su tu bile i dve osobe koje su stražarile. Školski diler je čekao u specifičnoj toalet-kabini nakon svakog ispita, ne bi li "pomogao" đacima pod stresom i u panici. Da li su učitelji bili glupi da to ne vide ili ih jednostavno nije bilo briga, tek, njima je najbitnije bilo da dobijemo što bolje ocene kako bi gimnazija ostala u rangu top 10 škola u Parizu.

Dok pišem ovaj tekst, otac vadi jednu slušalicu dečaku iz uveta i počinje opet da ga grdi.

- Kako to sediš, nisi u afričkom plemenu!

Dečak ćuti, poslušno se ispravlja ne skrećući pogled sa ekrana, i vraća slušalicu u uvo. Ne deluje ni tužno, ni uplašeno, već je samo naviknut na strogoću.

Francuski obrazovni sistem je jedan od najboljih i najelitnijih. Ali je i jedan od najgorih.

Na papiru, ne postoji roditelj koji ne bi predao svoje dete u ruke iskusnih i visoko obrazovanih nastavnika; smerovi su podeljeni na tri kategorije, tako da bi svaki đak mogao da se usredsredi na predmete koji mu najbolje idu ili one koji će mu omogućiti da upiše što bolji fakultet. Uče se dva strana jezika, raspusti su raspoređeni na svakih 35 radnih dana, a u poslednje dve godine polaze se prestižni i u svetu priznat maturski ispit, Baccalauréat (BAC) bez kojeg se ne može upisati nijedan fakultet.

U katoličke škole primaju decu svih religija, ali nedeljni sati katoličkog obrazovanja su obavezni. Direktorka je svakog jutra stajala na dnu stepenica, skenirajući svakog đaka u slučaju da nam je garderoba "grešna". Đaci nisu smeli da nose provokativnu odeću; suknje i haljine nisu smele da otkrivaju kolena, a zbog pocepanih farmerki sam bila izbačena na celo popodne.

Sa druge strane, društveni život i školske zajednice su bile skoro nepostojeće, dodajući nam enormni pritisak zbog kog je mnogima "pucao film". Svako je imao neki svoj izduvni ventil, nekima je bio pozitivan, ali mnogima destruktivan. Čula sam jednom priču da je rođak susetke moje drugarice skočio sa trećeg sprata jer se plašio da neće imati dovljno dobar prosek osena. Nije bio Azijat.

U Beogradu je priča bila slična, ali malo opuštenije. U srpskim školama đaci mogu lakše da beže sa časova. Uzmeš sveske i knjige u ruke, ako si ih uopšte i poneo, ustaneš, eventualno kažeš da ti nije dobro, i odeš kući. U Francuskoj smo morali da razmišljamo kao pravi špijuni. Kako proći pored parkinga a da nas vide učitelji, kako izaći iz ulice a da nas snime sigurnosne kamere, kako da pobegnemo a da ne pozovu roditelje i da im ne kažu da kasnimo na čas više od 15 minuta "jer se učitelj veoma brine…"

Nismo smeli da napuštamo teritoriju škole bez saglasnosti roditelja, bilo da se radi o poruci sa potpisima koje su, naravno, redovno proveravali ili o ličnoj pratnji. Izlazak sa časova je zavisio od brzine biranja telefonskog broja. Pošto su neki previše koristili metod zvani "mama je poslala vozača po mene", sekretarijat škole je počeo da zove roditelje ne bi li nas proveravali.

Onda se jednog dana neko setio da mi zapravo idemo u inostranu skolu, i da mnoga deca imaju diplomatske veze. Tako su anonimni pozivi sa uzbunom za bombu postali glavna šifra za kraj dana, jer su svi đaci u tom slučaju morali da budu evakuisani iz zgrada, a za to je trebalo dosta vremena.

Kada je početkom davne 2008. godine Kosovo proglasilo nezavisnost i kada su beogradskim ulicama bahanalisali huligani, mi smo imali naše, kojima su telefon i laži bili glavno oružje. Bili smo na času - na kom, ne bih znala da vam kažem pošto se nije znalo sa kog bismo pre pobegli - kada je učitelj dobio poruku iz sekretarijata da treba hitno napustiti učionicu. Proceduru evakuisanja smo znali napamet, i svi smo krenuli iz Kablarske ka Bulevaru Vojvode Putnika, što je sporije moguće. Tada nismo znali šta se uopšte dešava, ali smo pretpostavljali da nije nista strašno jer se ovo nije događalo prvi put.

A onda su se pojavili novinari zajedno sa televizijskim kombijima i kamerama. Prišao mi je drugar Šarl i rekao: "Jao, ima da igram Warcraft samo tako kad dođem kući, ali prvo da popušim jednu. Imaš cigaretu?" Uzimam tašnu da mu dam paklu, i odjednom vidim policijska kola sa upaljenim rotacionim svetlom, koja nam munjevito prilaze, otvaraju vrata u vožnji i iskaču zajedno sa psima za otkrivanje bombi. Okrećem se ka Šarlu čija se faca skamenila. Prebledeo je kao da će se onesvestiti.

- Šta ti je, imaš traume od policije? pitam ga u šali.

On mi kroz zube odgovara: "Brate, imam 100 grama vutre kod sebe."

- A pasoš? pitam.

- Kakav, bre, pasoš? Si ti normalna, o čemu sad razmiljaš? uspaničeno mi šapuće.

- Pa zar nemaš diplomatski pasoš?, pitam ga.

Kao da sam ga probudila, Šarl se vraća u stvarnost i smeška.

- Hahahaha, realno, imam.

Naravno, ne moram da ulazim u detalje. Psi su obučeni za bombe, ali i za drogu. Bombe nisu našli, a "dobru, naivnu," diplomatsku decu nisu smeli da ometaju čak iako su ogromni psi ubedljivo lajali. Izgubili smo nedelju dana škole iz "sigurnosnih razloga", a Šarl se izvukao na diplomatski imunitet, kao i svaki put.

Dok voz juri kroz tunel, otac deteta ustaje da dohvati džemper iznad sedišta. Primećujem da ima isti sat kao i većina mojih nekadašnjih pariskih drugova iz razreda. Na izlazu iz škole, svi bi delovali sređeno. Dobri, fini i lepo vaspitani mladi ljudi. Ali ne i skromni. Ono sto ih je razlikovalo od đaka drzavnih skola bio je njihov nedostupni nivo zivota.

Na levoj ruci sat od par stotina eura, tašna od par hiljada, a u desnoj cigareta i najnoviji ajfon. Bili su blaga kopija svojih roditelja, koji tragaju za srećom kroz pare. Reputacija škole bila je fasada njihovih poročnih života, u kojima su maloletnici s lažnim ličnim kartama delili kokain po mermernim kaminima.

A Sveta Elizabeta, svetica po kojoj je škola dobila ime, mrzela je luksuz i život posvetila pomaganju siromašnima.

Voz staje, svi panično skaču i jure ka koferima kao da će im odleteti. Dete je uveliko vratilo ajped ocu, obuklo jaknu, i mirno čeka, lepo vaspitano, da se red raščisti kako bi mogao da izađe držeći oca za ruku.

- Rekla nam je učiteljica da ćemo praviti božićne čestitke sutra, je l' više voliš Sneška ili Deda Mraza? pita oca uz ogroman osmeh i jasnu potrebu za potvrdom.

- Tebe, odgovara otac toplim glasom, - Samo da budeš dobar i vredan.

Mali je ipak uspeo da ga razneži, a ja se setih maminih francuskih reči: C'est pour ton bien- Sve je to za tvoje dobro.