Kako je to kada si trudna, u depresiji, a plašiš se lekova

Iz kolumne 'Zdravlje'

„Volela bih da mogu da ti pokažem fotografije svih onih prelepih beba čije su majke uzimale zoloft dok su bile trudne", rekla mi je psihijatrica sa ponosnim kezom na licu. „I onih beba čije su mame uzimale paksil!"

Želela sam da joj se ispovraćam po Manolo cipelama. To nije bila jutarnja mučnina. Bio je to čist užas. Nakon četiri meseca potpunog pakla, kada sam se skidala sa antidepresiva da bih pokušala da zastrudnim, poslednje što sam očekivala da ću čuti od lekara, u svojoj desetoj nedelji trudnoće, je da bi trebalo da ponovo počnem da ih uzimam. Više nego dobro sam proučila moguće efekte SIPS lekova (selektivnih inhibitora preuzimanja serotonina, drugim rečima, najobičnijih antidepresiva) na moje nerođeno dete. Uzimanje tih lekova u prva tri meseca trudnoće vezuje se za mali, ali realan rizik od nekih užasnih posledica po bebe – rupa u srcu, defektnih nervnih cevi u mozgu, i razvijanja abdominalnih organa van abdomena. Uzimanje tokom drugog i trećeg tromesečja trudnoće se povezuje sa problemima sa disanjem novorođenčadi, simptomima apstinentske krize, i mogućim kognitivnim poremećajima i problemima sa ponašanjem u budućnosti. Istraživanja su mi delovala oprečno i neubedljivo, ali su mi svejedno otkrila neke užasne mogućnosti i rizike. Nisam želela prelepu bebu na zoloftu niti na paksilu, ili prelepu bebu bilo kog farmaceutskog brenda.

Ono što sam želela je da mi neko kaže da imam i druge opcije. Tog jutra sam jurcala kroz saobraćajnu gužvu Los Anđelesada bih stigla na kliniku koja je specijalizovana za depresiju i anksioznost tokom trudnoće. Zamišljala sam društvo veštica u lelujavim haljinama. Zasuće me pričama o trudnim ženama koje su tamo bile pre mene – o ženama koje su uspešno izlečile svoje noćne more sa mentalnim zdravljem, i to bez lekova.

Ali nije bilo lelujavih haljina, niti priča. Samo lekova.

„Zar ne postoji neka grupa za podršku, ili nešto drugo što bih mogla da učinim, a da ne uzimam lekove", pitala sam, puna očekivanja.

„Samo postporođajne", rekla mi je psihijatrica. „Ništa za prenatalne. Ali kod vas postoji visok rizik od postporođajne depresije, tako da možete da se pridružite nekoj takvoj grupi, kada rodite bebu".

Zvučala je gotovo veselo – kao da imam nečemu da se radujem. Takođe je napomenula da ću morati da pronađem pomoć na nekom drugom mestu, ako odbijem da uzimam lekove. Na toj klinici ne primaju pacijente koji odbijaju da uzimaju lekove.

Zahvalila sam joj se na vremenu koje mi je posvetila, zgužvala recept koji mi je dala, gurnula ga u tašnu, i besno napustila kliniku. Sama ću da nađem način. Živim u gradu koji ima 18,5 miliona stanovnika. Ovde postoje grupe podrške za svaku moguću zavisnost, komplusivnost ili traumu. Sigurno postoji i neka za trudnice u depresiji.

Ali ne postoji, ili barem ja nisam uspela da je nađem. Nije bilo ničega. Samo lekova.

Grupa za postporođajnu depresiju je bilo posvuda. Otkako je Bruk Šilds 2005. godine javno priznala da pati od postporođajne depresije, ovo stanje je sve više i više počelo da se pominje u medijima. Kada je Hejden Panetijer otkrila da je i sama tokom prošle godine patila od postporođajne depresije, to me je samo još više isfrustriralo. Nije bilo poznatih ličnosti koje su pričale o prenatalnoj depresiji. Zbog njihovih priča sam se osećala još izolovanije, a posle toga sam počela da osećam i grižu savesti zbog toga što sam prezirala podršku i pažnju koju žene sa postporođajnom depresijom imaju. Ali delovalo mi je da se o postporođajnoj depresiji piše u svakom časopisu i da se o njoj priča u svakom tok šou koji sam gledala. Postoje Fejsbuk stranice, inspirativni snimci na Jutjubu, i gomila knjiga o tome na Amazonu. Zaposlene mame su je imale. Mame – domaćice su je imale. Slavne žene su je imale. „Nisi jedina", sve one trijumfalno objavljuju. Postporođajna depresija je bila „u modi".

A prenatalna depresija? Pa i ne baš. Iskopala sam neke statističke podatke. 2013. godine je procenjeno da je barem 13 posto trudnica patilo od prenatalne depresije. Gde su sve one? Gde su naše Fejsbuk grupe, epizode Dr Fila, šetnje za podizanje svesti, majice solidarnosti i narukvice? Nigde. Istraživala sam pet meseci (a pošto sam magistrirala sociologiju, ovakva istraživanja resursa su mi bila stalan posao) i našla jednu usamljenu Fejsbuk grupu pod nazivom Svest o prenatalnoj depresiji, koja je poslednji put ažurirana 2010 godine. Koliko god da su moji simptomi depresije i anksioznosti sami po sebi bili loši, zbog činjenice da ne uspevam da pronađem nijednu grupu za podršku trudnicama sa mentalnim problemima sam se osećala još gore.

Sa ili bez podrške, bila sam odlučna da svojih 40 nedelja trudnoće izdržim bez lekova. Pored mogućih trajnih rizika koje SIPS lekovi predstavljaju za bebu, jedan izveštaj otkriva da celih 30 procenata novorođenčadi čije su majke uzimale SIPS lekove doživi simptome apstinentske krize, uključujući grčeve, gastroenterološke probleme, napetost mišića i napade plača u prvim danima nakon rođenja. A to su simptomi koje su istraživači bili u stanju da uoče. Bila sam užasnuta idejom da izložim svoje novorođenče makar i naznakom drugih simptoma apstinentske krize koje sam iskusila kada sam se skidala s lekova – vrtoglavice, mučnine, samoubilačke misli, užasavajuće noćne more u kojima me je Kristofer Voken jurio po nekom gradu na divljem zapadu, u kamionu punom stoke koja zavija, kao i „munje u mozgu", male elektrošokove u korenu lobanje, koje su jedne od zaštitnih znakova skidanja sa SIPS lekova.

Koliko god „prelepo" da su te zoloft, paksil i celeksa bebe delovale spolja, znala sam da ne postoji nijedan lekar na svetu koji ima ikakvog pojma šta im se dešava u glavama. Munje u mozgu se ne vide na medicinskim ispitivanjima. Kao ni noćne more.

Prvo tromesečje trudnoće sam se borila sa svakodnevnim napadima panike i plača. Pošto nisam uspela da nađem grupu za podršku, primenjivala sam svaki mogući individualni tretman koji sam mogla da nađem. Pokušala sam sa psihoterapijom, meditacijom, jogom , kognitivno bihejvioralnom terapijom, kamarama knjiga o neuroplastičnosti i promišljanju, terapijom svetlošću, akupunkturom, šetnjama od pet kilometara, hipnozom, pisanjem dnevnika, šmrkanjem ulja za aromaterapiju, i u trenutku potpunog očajanja, sa molitvom. Probala sam sve, osim lekova.

„Jedi više indijskih oraha", rekla mi je jedna prijateljica koja me je podržavala u naporima da ne uzimam lekove. „Oni imaju prirodan umirujući efekat".

Jela sam više indijskih oraha. Nisu mi pomogli.

„Sastavi spisak zahvalnosti", predložila je druga.

Sastavila sam spisak zahvalnosti. Ona mi je samo pomogla da shvatim koliko je moj mozak zaista postao izopačen. Trebalo je da budam zahvalna na toliko mnogo stvari – na predivnom mužu, na bebi koju sam toliko žarko želela, na dobrom poslu. Ali jedan glas u mojoj glavi je jednostavno nastavio da mi govori da bi mi bilo bolje da umrem.

Ponekad su napadi panike i depresija bili toliko teški da bih se sklupčala na podu i kukala kao žrtva mučenja u svojoj zatvorskoj ćeliji. Svakog jutra sam se budila sa razarajućim bolom u grudima, dok mi je srce lupalo kao da sam upravo istrčala maraton. Moj ginekolog mi je rekao da moj hronični stres izlaže moj fetus nezdravom nivou kortizola, i da bi mi bilo bolje da rizikujem s lekovima, nego da se mučim bez njih tokom čitave trudnoće. Ali ne, uzimanje lekova za mene nije dolazilo u obzir.

Sve dok to nisam uzela u obzir.

Posle 21 nedelje čiste nesreće, iskopala sam zgužvani recept za zoloft sa dna svoje tašne i popunila ga. Progutala sam prvu pilulu osećajući se poraženo, slabo i potpuno posramljeno. I bila sam tako ljuta.

Želela sam da zaurlam, ali nisam imala na koga. Niko me nije slušao. Svako sa kime sam pokušala da razgovaram o tome bi mi samo poslao novi link za neki sajt za postporođajnu depresiju, uveravajući me: „Vidiš? Nisi jedina". ili „Pogledaj sve te postporođajne programe na koje možeš da kreneš kada rodiš". Ne mogu da verujem da sam zaista bila ljubomorna na žene koje prolaze kroz užase postporođajne depresije, ali one su barem imale utočište.

Isuviše me je bilo sramota da bilo kome osim mužu i psihoterapeutu priznam šta sam odlučila. Mesecima sam popovala o tome da je to odluka koju ja nikada neću doneti. Osećala sam se kao lečena narkomanka koja je poklekla. Osećala sam se sve izolovanijom.

Ali lekovi mi jesu pomogli – gotovo smesta. Prestala sam da se sklupčavam po podu, prestala sam da kukam. I dalje sam ujutru imala probleme s disanjem, ali bol koji mi je toliko gnječio grudi da sam bila na ivici histerije je postepeno bivao sve blaži. Bila sam rastrzana između zahvalnosti na olakšanju i besa zbog toga što su mi lekovi bila jedina opcija koja je funkcionisala.

Tokom trideset druge nedelje moje trudnoće, pedijatrijski časopis Američkog medicinskog udruženja, JAMA Pedjiatriks, objavio je opsežnu studiju u kojoj se zaključuje da uzimanje antidepresiva tokom trudnoće gotovo udvostručuje rizik od autizma kod nerođenog fetusa, a izgleda da je rizik kod dečaka još veći. To je bilo na svim naslovnim stranama. Bila sam skrhana. Ponovo sam išla kod psihijatra. Rizik od autizma je i dalje bio veoma mali, govorili su mi oni – manji od 2 posto. Pokušavala sam time da se utešim, ali i dalje sam se osećala kao da igram ruski rulet sa mozgom svoje bebe. Prepolovila sam dozu lekova na tri dana. Više sam plakala. Vratila sam se na regularnu dozu, nadajući se da će verovatnoća ići mom sinu u korist. Nastavila sam da meditiram i da šetam, i da idem na jogu i na psihoterapiju, i da šmrčem eterična ulja. I nastavila sam da se molim.

Dugo vremena sam se molila da preživim trudnoću bez lekova. Onda sam se molila da lekovi deluju. Ali sada sam se molila da rodim predivnu zoloft bebu koju mi je obećala psihijatrica, zbog čega sam je ja prezrela.

Kada sam se porodila, govorila sam svakom lekaru, babici, bolničaru i čistačici koji bi ušli u moju sobu da motre na moguće probleme.: „Ja sam na zoloftu. Uzimala sam zoloft. Hoće li odmah da ga odvedu? Hoću li moći da ga uzmem u naručje? Želela bih smesta da ga uzmem, ali učiniću sve što je najbolje za njega".

Usred trijumfalnog trenutka, kada sam konačno izgurala bebu posle 15 sati porađanja, pomislila sam na svoje lekove. Kada je u petom mesecu bio na ultrazvuku, moj sin je dobio uverenje da je potpuno zdrav, kada su mu lekari ispitali svaki organ i skenirali svaki santimetar tela, u potrazi za potencijalnim problemima, i nisu otkrili nijedan. Ali dok sam držala njegovo klizavo malo telo, uhvatila sam sebe kako mu mahnito prebrojavam prstiće na rukama i nogama – kao da su mu zbog moje odluke da u 21. nedelji trudnoći počnem da uzimam zoloft delovi tela počeli da otpadaju. Sve je bilo tu. I definitivno je bio prelep.

Nedeljama nakon što smo ga doveli kući sam osluškivala svaki zvuk i motrila na svaki pokret koji napravi, ne bih li uočila znake apstinentske krize. Moja paranoja novog roditelja je dobila još jedan sloj. Da li je ovo njegovo skičanje normalno? Zašto grči ruke i noge? Kada plače, a ja ne mogu da ga umirim, da li je to zbog zolofta, ili zbog toga što je mala beba?

Pošto se rezultati istraživanja toliko razlikuju, izgleda mi da nikada neću saznati da li sam uradila pravu stvar. Nikada neću znati da li bi bio zdraviji ili srećniji da nisam uzimala lekove, prebacujući svoju ličnu patnju na njega. Ako jednog dana počne da pokazuje znake autizma, nikada neću znati da li je to zbog antidepresiva ili je genetski, ili je posledica stresa koji se gnojio u meni dok nisam uzimala lekove, ali sam bila nesrećna.

Ali ako su zakoni simbiozne tačni, onda znam da sam uradila ono što sam morala da oboje tih deset meseci preživimo u jednom komadu.

Nekoliko meseci od rođenja mog sina, razgovarala sam sa Karon Post, izvršnom direktorkom Majčinsko mentalno zdravlje sada, organizacije iz Los Anđelesa koja obučava kliničare za rad sa prenatalnim i postporođajnim mentalnim problemima. Ispričala sam joj o svom mučenju sa traženjem podrške, i pitala je šta misli, zašto je lečenje prenatalne depresije toliko retko. Rekla je da je stigma prenatalne depresije toliko duboko ukorenjena, da je one koji pate od nje isuviše sramota da čak i postanu deo grupe koja je namenjena tome da im pomogne.

„Ti si tokom svog istraživanja stvarno idenitifikovala veliki disparitet između prenatalne i postporođajne depresije", rekla mi je. „Kada su u pitanju grupe za podršku, da, svakako ima dispariteta. Otkrili smo da žene ne žele da dolaze čak ni na sastanke grupa za podršku majkama sa postporođajnom depresijom. Kada kažeš da je to „Povezivanje novih majki", onda je drugačije. Stigma je po tom pitanju veoma jaka. Možeš da nađeš samo „Grupu podrške za trudnice", bez izraza 'depresija' u naslovu".

Prema Postovoj, problem je još veći nego što sam ja mislila – veći od običnog nedostatka resursa. Internalizovana stigma koju osećaju trudne žene sa mentalnim problemima umanjuje njihovu sposobnost da potraže pomoć kada im je najpotrebnija. Njihova sumnja u same sebe je izgleda još moćnija od bola koji osećaju zbog depresije i anksioznosti. Ako to nije znak da treba da počne da se diskutuje od tome, da se organizuju šetnje za podizanje svesti, prave narukvice solidarnosti, priča o tome u jednoj epizodi Dr Fila, onda ne znam šta je.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu