Amerika se ne da, baš kao ni Brus Springstin

U februaru sam se obreo u rodnoj saveznoj državi zbog smrti u porodici. Poslednje večeri mog boravka u velikoj državi Ajovi — posle oko nedelju dana — izašao sam u bar sa starim prijateljem iz srednje škole. Bar se zvao "Gas Lamp". Bio je utorak. A svakog utorka u "Gas Lampu" održava se karaoke veče, sa živim bendom sastavljenim od četiri momka koji su verovatno zagazili u tridesete i koji, mogu samo da zamislim, rade neki običan kancelarijski posao koji nije previše uzbudljiv. Bar je bio prostran (bila je to, na kraju krajeva, Ajova), a kad smo ušli, bio je četvrtinu pun. Kupili smo par piva za po dva dolara i seli, očekujući da ćemo gledati kako se na binu penju neki bizarni likovi i raspevavaju od srca ali ne previše umešno. Vrlo brzo shvatili smo da je svaka osoba u baru redovan posetilac Karaoke večeri i da svaka od njih ima Svoju pesmu™. Svaka osoba je, verovali ili ne, bila neverovatna. Lik u prugastoj košulji i vrećastim kaki pantalonama izveo je verziju pesme "Is This It" od The Strokes zbog koje bi Džulijan Kazablankas bio ne samo ponosan, već i ljubomoran. Žena u duksu sa kapuljačom otpevala je "In the End" od Linkin Park i naterala masu da oseti prisustvo Svetog duha i zamisli se nad svojim postojanjem. Neki lik sa naočarima sa žičanim okvirom izveo je verziju "Say It Ain't So" od Weezer koja bi naterala Riversa Kuoma da pošalje DM. Bilo je naprosto magično.

Ali najbolji izvođač kojeg smo gledali u utorak na Karaoke večeri u "Gas Lampu" bio je stariji čovek, verovatno u šezdesetim, koji je, sa sve naočarima i sedom bradom, izgledao kao jednojajčani blizanac Džordža R.R. Martina . Popeo se na binu, delujući pomalo nervozno, i raširio dva svoja debla od nogu u visini ramena. Bend je krenuo da svira "Born to Run" Brusa Springstina, a Džordž (zvaćemo ga samo Džordž) ščepao je mikrofon obema rukama i iz sebe izbacio uvodni stih: " In the day we sweat it out on the streets of a runaway American dream." Imao je veličanstven glas — uspešno je dočarao prelepu grubost Bosa, zbog čijeg hrapavog zavijanja svaka osoba na planeti misli da može da zvuči baš kao on ako dovoljno bude stenjao. Džordž se zagledao u zadnji deo bara, istovremeno pevajući nikome posebno i svima nama. Negde na trećini pesme, odmah nakon što je kućni gitarista smuljao legendarnu saksofonsku deonicu Klarensa Klemonsa, Džordž je odbrojao: "1-2-3-4!", podigao pesnicu u vazduh, a potom završio poslednjim stihom — " Tramps like us, baby we were born to run !" — na ovacije gomile pripitih Ajovljana.

Džordž je sišao sa bine, prošao pored mene, a jedan od meštana mu je dobacio: "Čoveče, pa to je bilo sjajno." Ovaj je bio skroman. "Hvala", rekao je Džordž. "To mi je omiljena pesma."

I zato je Brus Springstin tako velika faca. Nju Džerzi se možda ne bi složio sa vama, ali, iskreno govoreći, gde god da se nađete širom ovih prostranih Sjedinjenih Država, uvek ćete negde naleteti na Brusa Springstina. On je otelotvorenje američke radničke klase. Peva o tome kako je kad dobijete sindikalnu člansku karticu i leti pijete pivo pored jezera, i zašto ti trenuci, koliko god trivijalni bili u velikoj postavci stvari, deluju tako životno i važno. Njegova muzika je nekomplikovana i prosta — to su rok himne zasnovane na bluzu i svako može da se identifikuje sa njima, bez obzira imaju li 18 ili 66 godina. On je saundtrek za montažnu sekvencu filma iz osamdesetih u kojoj lik doživljavala prosvetljenje dok trči prigradskim naseljem. On je F-16 koji leti iznad Super Boula posle intoniranja nacionalne himne. On je jakna od džinsa koju sam nosio sinoć dok sam gledao njegov nastup.

I kakva je samo ta noć bila: poslednje veče The River turneje i drugo u Barkli Centru u Bruklinu. Poslednjih nekoliko meseci su Brus i njegov dugogodišnji prateći bend The E Street Band na turneji izvodili dupli album iz 1980. godine The River, njegovu petu studijsku ploču i prvu koja se našla na vrhu Bilbordove liste. Jedini prethodni put kad ga je svirao uživo u celosti bilo je u novembru 2009. godine, ali ponovno izdavanje celokupnog materijala zabeleženog tokom dve godine koliko je potrajalo snimanje — sa preko dvadeset odbačenih pesama — u kolekciji nazvanoj The Ties That Bind: The River Collection, nateralo ga je da ponovo iznese album pred ljude.

"Sam zahvat ploče ne čini je uzgrednim poduhvatom", rekao je on Dejvidu Friku. "I čudna je to ploča. Završava se neobičnom notom sa 'Wreck on the Highway', u kojoj imate samo lika i njegova razmišljanja [smeh]. I to je sve. Album počinje potragom za bliskošću i zajednicom, željom da otkrijete gde se to ukapate, a završava se likom u spavaćoj sobi, sa osobom koju voli i sopstvenim mislima."The River je jedna od Brusovih najbeskompromisnijih ploča — što, majko mila, govori nešto. On i bend napisali su je želeći da dočaraju žestinu i prljavštinu svojih živih nastupa, što je dovelo do takvih monstruma od pesama kao što su "The Ties That Bind", "Hungry Heart", "Crush on You", kao i dramatičnih balada poput "Fade Away", "Point Blank" i, mog ličnog favorita, "Drive All Night". Na bini sinoć, nakon što je koncert otvorio odbačenom pesmom "Meet Me in the City", Brus je rasprodatoj sali (i navodno rekordnoj poseti ) rekao da je The River bila "ploča o odrastanju". Početkom godine je za Rolling Ston izjavio da su uložili "bukvalno" sve što su imali u snimanje i na kraju morali da "jedu kikiriki". Isplatilo se biti gladan, pošto je rezultat, sada vidimo, postao legendaran.

Pomalo kao sâm život, zar ne? Ono zbog čega toliki ljudi doživljavaju Brusa kao svog nije nužno to što je njegova muzika revolucionarna (iako će mi neki zaluđenik sigurno objasniti koliko je to moje mišljenje pogrešno), već pre to što tačno zna kako da opiše život u ovom trenutku na način koji je prijemčiv i lako razumljiv — bez obzira da li je to "sada" 1980, 1992. ili 2016. U vreme kad je počinjao da snima The River, smešile su mu se tridesete i on od tada zauvek zna kako je boriti se sa neizdrživom anksioznošću nekog tih godina. Ova ploča očajnički želi bliskost sa ljudima, otelotvorujući lepotu Brusove muzike i koliko dobro ona uspeva da nas među sobom poveže. A opet je negde u njenoj pozadini stalno prisutan eskapizam — osećanje da se možda, samo možda, ako ove pesme budem pevao iz petnih žila, neću osećati tako usamljeno kao što se osećam kad ne pevam uz njih.

Kad ih svede na formu balade, zadržavši svoj gargantuanski glas kao primarni instrument, to stvara žudnju koja je istovremeno dobrodošla, ali i dalje beznadežna. Ne želimo da budemo sami. Želimo da budemo voljeni. I želimo da nam drugi kažu isto to: " I swear I'll drive all night just to buy you some shoes, and to taste your charms ", peva on u "Drive All Night". " I just wanna sleep tonight again in your arms ."

Nikad još nisam video arenu kao što je bila Barlijeva sinoć, a verovatno više nikada ni neću. Bos je svirao oko tri i po sata. Nakon što je odsvirao svojih 20 pesama sa The River, prihvatao je želje iz publike, prašeći favorite kao što su "Loose Ends" i "Trapped". U jednom trenutku je na binu popeo desetogodišnju devojčicu koja je napravila transparent sa rečima: "Umem da pevam ceo tekst pesme 'Blinded by the Light', a mogu to i da dokažem." Predao joj je mikrofon i, šta da vam kažem, dokazala je! Uzgred, ko se još seća da je Brus napisao "Blinded by the Light"?

Potom se bacio na medli hitova — odsviravši "Badlands" i "Thunder Road", pre nego što je odao poštu Princu ( ponovo) sa "Purple Rain", zatim "Born to Run", pa "Dancing in the Dark", "Rosalita", "Tenth Avenue Freeze-Out", odbradu "Shout" i onda, a zašto da ne, "Bobby Jean". Ljudi su plesali kao budale, zato što se to radi na koncertu Brusa Springstina. Svaka osoba znala je tekst svake pesme, jer tako nešto znate kad ste na koncertu Brusa Springstina. Niko se ničega nije stideo, jer tako nešto ne zatičete na koncertu Brusa Springstina.

"The River govori o protoku vremena", rekao je on pred kraj koncerta. "I o vremenu koje vam izmiče."

Uz Prinsovu smrt samo nedelju dana ranije i Brusovu predivnu obradu "Purple Rain" — najavio ju je rečima: "Još jednom, za prijatelja…" — nisam mogao da ne zastanem i zapitam se šta će se desiti kad se Bos jednom odjavi za svagda. A onda sam se setio jednog trenutka u ranijem delu koncerta, kada je sišao sa bine i na nju se vratio na rukama mase. Čovek je surfovao po masi! Sa 66 godina! Potom je plesao na bini, vrckao guzicom i terao kameru da zumira vrckanje njegove guzice. Brus je nezaustavljiv. Brus je život. Brus je večan. Srećni smo što je proveo ovih 66 godina na zemlji pružajući nam sve što ima i ne bih isključio mogućnost da će sa nama ostati najmanje još 66.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu